Rajko Djurić, “Politika”, subota, 2.april 2011. g. (str.09), „Nikola Tesla u svetu genija“
Lista univerzalnih genija je možda najveličanstvenija stranica svetske istorije. Na toj stranici, stvorenoj na osnovu najrigoroznijih kriterijuma,nalaze se – uz Aristotela, Leonarda da Vinčija, Lajbnica i Getea ( koji su predstavljeni kao oličenje univerzalnosti) i genijalaca u raznim oblastima naučnog i umetničkog stvaralaštva, kao što su astronom Kopernik, biolog Darvin, filozofi Imanuel Kant, Ludvig Vitgenštajn i Teodor Adorno, fizičari Isak Njutn i Albert Ajnštajn, kompozitori .Bah, Betoven, Mocart i Hajdn, književnici Šekspir i Šiler, matematičari Leonhard Ojler, Karl Fridrih Gaus i Grigorij Pereljman, (naš jedini savremenik iz Rusije),slikari Pablo Pikaso i Salvador Dali – još samo dva pronalazača svetskog glasa: Tomas Edison i Nikola Tesla.
Reč je, dakle, o ljudima koji su svojim stvaralaštvom i delom zadužili čitavo čovečanstvo ili su uspešno rešili pojedine probleme, koji su vekovima zaokupljali um mislećih ljudi iz čitavog sveta. Uostalom,Tesla je to formulisao kao svoj cilj. Naime, kada je 1892. godine posetio Beograd, on je izjavio: „Ako budem imao sreće da ostvarim barem neke od svojih ideja, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to delo jednog Srbina“.
Tesla, čiji je izum omogućio da se osvetle i kolibe i palate, postao je „Prometej“ 20.veka.Ili, kako je rekao Nils Bor, njegovi „genijalni pronalasci su duboku uticali na čitavu našu civilizaciju“. Ako se sudi na osnovu njegovog ukupnog stvaraštva, koje je postalo predmet proučavanja i promišljanja najstručnijih ljudi današnjice, zasluge i slava Nikole Tesle biće sve veće i veće.
Koliko je Srbija, sa svojim najvišim naučnim i društvenim institucijama i ustanovama, doprinela vencu i sjaju Tesline slave,čije bi ime trebalo biti i za nju i za njene ljude simbol poput „unde et memores“?
U poređenju sa drugim zemljama, koje su svojim velikanima sa te liste, poklonili najveću moguću pažlju i brigu, čineći sve da njihovo ime i delo dostignu značenje najveće svetinje, Srbija je na poslednjem mestu.
(Sudeći po dosad objavljenim tekstovima o Pereljmanu, time se ne može pohvaliti ni Rusija, čiji je istorijski život Marina Cvetajeva izrazila stihovima: „Po apsanama i kafanama proćerdasmo Neba raj!“)
Primera za to ima mnogo, a neposredni povodi da se o tome danas govori su, pored pomenute liste, mišljenje Milana Stevančevića o razornom zemljotresu koji je pogodio Japan, koji je,s tim u vezi, pomenuo Tesline teorije i dokaze („Politika“, 19.mart 2011.) – o čemu se ovih dana vode mnoge naučne debate u svetu – i novo nemačko izdanje Teslinih dela u šest tomova, koje se pojavilo februara ove godine u izdalju „Michaels Verlag & Betrieb”, koje je doživelo najveće pohvale.
Odnos prema Teslinom delu i stvaralaštvu možda je jedan od najrečitijih primera i dokaza naše privrženosti tugi mrtve svetlosti i nesposobnosti da vidimo i priznamo ono što je među nama bilo i ostalo najbolje. Kod nas se još uvek dela uglavnom obredno-stilski, vera u duh moći neprestano pomračuje veru u moć duha i snaga sanzacionalizma i plitkoumnog mnenja svakodnevno rasplinjava i uništava istinu. Ko hoće da se u to uveri, neka uporedi, na primer, naše sajtove o Tesli sa američkim i nemačkim sajtovima; neka se udubi, recimo, u maturski rad koji napisao 2008.godine Dominik Viser iz Ciriha i uporedi ga,zatim, sa nekom domaćom doktorskom disertacijom ili knjigom; pa američke i zapadno-evropske akademske i naučne studije o Teslinim izumima i razmišljanjima sa onima koje su,uz časne izuzetke, kod nas objavljene; i, najzada, ali ne i poslednje, pomenuto nemačko izdanje izabranih Teslinih dela sa beogradskim izdanjem iz 1996.godine…
Američki nobelovac Artur Kampton (1892 – 1962) rekao je da „svet duguje večnu zahvalnost Tesli“ , a pronalazač moderne frekfrentne modulacije Edving Armstrong (1890 – 1954) da će „svet morati još dugo čekati na um u kojem su ujedinjene vizionarska moć i snaga kakav je imao Tesla“.
Kada bi Srbija gledala sebe i svet očima i umom Nikole Tesle i njeni građani delali i stvarali po ugledu na tog besmrtnika, sigurno je da bismo izašli lakše iz blatnjavog lavirinta i dospeli mnogo brže u krug prosvećenog sveta, koji se još doživljava kao „mondijalizam“! To bi bila najdostojnija zahvalnost Nikoli Tesli, koji je u dobročinstvu za celo čovečanstvo video svoju ličnu sreću.
Rajko Djurić, „Politika“, Nedelja, 27.mart 2011.,str.09. – „Od evro- rokera do konzervativaca“
Četiri dominantna društvena karaktera i različiti socio-kulturni stilovi. – Ljudi protesta i evro-pioniri su najmanja grupa. – Paradoksi i apsurdi kapitalizma.
Materijalistički društveni karakter, sa pretežno konzervativnim shvatanjem i težnjama, vladajući je društveni karakter u Evropskoj uniji, koju čine 27 zemalja sa oko 500 miliona stanovnika. Jezgro strukture tog karaktera čine materijalna dobra i vrednosti, potrošački mentalitet i, uglavnom, tradicionalna shvatanja i težnje.
To je jedan od glavnih zaključaka dugogogodišnjih naučnih istraživanja, koja su izvršena u 15 evropskih zemalja, sa ciljem da se dodje do saznanja o osnovnim evropskim mentalitetima i glavnim socio-kulturnim tipovima i modelima u Evropi.
Nakon analize obimnog materijala, francuski istraživački centar (CCA), na čijem je čelu ekspert za socio- kulturne stilove i modele, sociolog Bernar Katla, saopštio je da u Evropi preovladjuju četiri mentaliteta: 1.mentalitet „bez korena“, 2. mentalitet odan pravilima, 3.tragalački mentalitet, 4. tradicionalistički mentalitet. U okviru tih identifikovanih mentaliteta pojavljuju se različiti socio-kulturni stilovi, koji su na osnovu odredjenih zajedničkih karakteristika, grupisani u 14.tipova.Ti socio-kulturni stilovi, kako dokazuju istraživači, posledica su brzog mešanja i preplitanja kultura naroda i zemalja Evropske unije.
Društvena grupa, kojoj se pripisuje mentalitet „bez korena“, neprestano je u pokretu, teži novom i drugačijem, impulsivna je, sklona frustracijama i revoltu. Ljudi do 40-te godine života čine većinu u toj grupi.Oni žive u manjim ili većim gradovima, imaju osrednje prihode i, po pravilu, su individualisti. Njihova je glavna težnja – doživeti „lepšu stranu“ života. Angažovani su i spremni da preuzmu društvenu odgovornost.Preipadnici te grupe su takodje mnogi mladići i devojke, koji nisu još ušli u 20-tu godinu.Oni nalaze smisao života pretežno u stvarima koje ih ispunjavaju zadovoljstvom i u zabavi.Dela su za njih mnogo važnija od ideologije.To je, reklo bi se, tip mešavine evro-dendija i evro-rokera, koji u proširenoj Evropi nalazi brzo i lako različita zadovoljstva i razloge za optimizam. Istraživanja pokazuju da je to svojvsteno i delu evropske omladine, koja je još bez stalnog zaposlenja, ali je u neprestanoj potrazi za novim potrošnim dobrima,.
Drugoj društvenoj grupi, čiji je mentalitet satkan od pravila, daju pečat evro-biznismeni i karijeristi.Većinu čine osobe mladje od 40 godina, mnogi od njih nisu u braku, obrazovani su, imaju visoke prihode i iracionalan odnos prema kupovini. Deo te grupe su i tzv. slobodni mislioci, koji norme i pravila pretvaraju u odredjene strategije i pseudoidelogiju, kao, recimo, „legalisti“, „sveci“, „heroji“ i „moralisti“.Tako u stvari oni štite svoje lične interese ili interese svoje klike.Oni su obično „glasnogovornici“ i „dušebrižnici“ nacije, države ili partije ili odredjenih moćnih institucija i ustanova.Slikovito kazano, oni uvek stoje na „merdevini“, naročito u kriznim situacijama. Ali,čim zadovolje lične ambicije i dokopaju se važnijih pozicija, njihov radikalizam splašnjava kao sapunica.
Najheterogenija je treća društvena grupa, kojoj daju pečat ljudi inovatorskog duha i idealnih predstava o životu, ali medju kojima su vrlo brojni oni koji žive u virtuelnoj stvarnosti. Njen prvi deo su tzv. moderatori, ljudi srednjeg doba, sa originalnim idejama i humanističkim težnjama. Drugi deo čine tzv. formalisti, stariji od 50 godina, sa srednjim i višim prihodima.Treći deo predstavljaju tzv. arhitekti, izmedju 40-te i 60-te godine života, koji su visokoobrazovani i od svih vrednosti najviše cene slobodu.Četvrti deo su tzv. sudije, bračni parovi, koji pridaju značaj principima i toleranciji.I, najzad, to su „besprekorni“, uglavnom starci i starice.
Grupa, kojoj se pripisuje tradicionalistički mentalitet, što znači privržena je tradiciji, starim vrednostima i pridaje najveći značaj sigurnosti, sastavljena je takodje od više tipova.Većinu čine 55- godišnjaci, ljudi jednostavnog obrazovanja i niskih prinadležnosti, čiji je glavni „prozor u svet“ televizor.To su, zatim, „večni stražari“, četrdesetogodišnjaci, tzv. evro-prudenti, čija je tipična odlika nepoverljivost.Treći deo ove grupe predstavljaju penzioneri, tzv. izolovani Evropljani.I najzad, četvrti deo predstavljaju tzv. evro-vigilanti, koji su nepoverljivi do krajnjih granica i vrlo konzervativni.Takvih je najviše u zemljama severoistočne Evrope – Estonija,Letonija i Litvanija.
Ljudi protesta i tzv. evro-pioniri, koji su emancipovani, svesni svoje okoline, kreativni i spontani predstavljaju najmalobrojniju grupu u današnjoj Evropi.Oni su inače najbrojniji u zemljama jugozapadne Evrope – Španija i Portugal.
Pošto su u kapitalizmu ključni odnosi materijalni i ideološki, jedno od vrlo značajnih pitanja tiče se integracije ljudi u gradjansko društvo i održanje vladajućeg poretka. Kapitalizam, koji neprestano razara životne i društvene procese, primoran je da, pored prinudnih i institucionalnih , koristi i razna druga sredstva i „lepila“. Marketing-karakter koji je , pomoću manipulativnih sredstava, postao dominatan društveni karakter, pokazao se kao vrlo uspešan štit i vrlo efikasno narkotičko sredstvo.Na taj način prazni se ne samo ljudski džep, već se može neopaženo isprazniti glava i srce ljudi i obuzdati njihova volja.
Posmatrano sa tog stanovišta, istraživanja pokazuju paradoksalnu, a u nekom smislu čak apsurdnu situaciju. Naime,ljudi iz društvenih grupa, koji imaju kritičko mišljenje i stavove prema kapitalizmu i čije su vrednosti vrlo udaljene od vladajućih ili su čak u nepomirljivom odnosu sa njima, predstavljaju najveći lični resurs kapitalizma, tj. najveći su potrošači njegovih ekonomskih, socijalnih i kulturnih roba i usluga.Nasuprot njima su ljudi iz društvenih grupa, koji srcem i glavom pripadaju kapitalizmu, ali su sa vrlo malim ličnim resursima, tj. njihove potrebe su vrlo male za kapitalistička dobra i usluge.
Doduše, ti paradoksi i apsurdi su najbolje predstavljeni i opisani u književnosti, a jedna lapidarna formuliacija glasi: Kapitalizam je uzajamna neprijateljska suprotnost, svi stradaju, ali se ne zna pouzdano dan sahrane!
Rajko Djurić, „Politika“, Ponedeljak, 21.mart 2011.,str.08
Nemački istraživači su registrovali oko 120 neonacističkih i neofašističkih simbola, koji imaju političko značenje i smisao. U prvoj grupi su oni simboli koji potiču iz doba nacionalsocijalizma i Hitlerove Nemačke. U drugoj grupi su simboli koje koriste neonacističke i neofašističke partije i organizacije stvorene posle Drugog svetskog rata. I, najzad, u trećoj grupi su simboli koji se iz taktičkih razloga izražavaju pomoću odredjenih brojeva.
Pored Nemačke – u kojoj je ,na osnovu zakona te države, korišćenje tih simbola, naročito nacističkih, zabranjeno – neonacistički simboli mogu se, na žalost, videti još u mnogim današnjim evropskim i vanevropskim zemljama, počev od grafita, preko sajtova, pa do raznih političkih i masovnih skupova.
Najpoznatiji i najupečatljiviji su kukasti krst i duplo S, koje je bilo oznaka esesovaca.Kukasti krst, stvoren po uzoru na indijsku svastiku,tzv. sunčani točak, postao je 1933. godine službeni simbol nacionalsocijalizma i simbol Hitlerove Nemačke. Taj simbol označava borbu čiji je cilj pobeda „arijevskog čoveka“ u svetu. Duplo S, koje potiče iz rune, modelilirao je i dizajnirao 1933. nacistički grafičar Valter Hek, jedan iz tima kojim je rukovodio nemački slikar Karl Dibič (1899 – 1985), Himlerov savetnik „za umetnička pitanja“.
Iz nacističke simbolike potiču takodje „vučja udica“, „legendarni vuk“ zupčanik sa kukastim krstom, itd. Takozvana „vučja udica (u obliku iskošenog latiničnog slova Z sa crtom na sredini) bila je oznaka tenkovske SS divizije. Vuk koji zavija, „legendarni vuk“ – književnik Herman Lens ( 1866 – 1914) objavio je 1910. roman „Wehrwolf“, koji se čitao u doba nacizma kao Biblija – postao je simbol SS organizacije, koja se posle poraza nacističke Nemačke 1945., borila protiv saveznika. Njen predvodnik bio je nemački književnik Hans Ceberlajn (1895 – 1964), koji je 1948. osudjen na doživotnu robiju. Zupčanik sa kukastim krstom, oznaka Nemačkog radnog fronta (DAF), postala je 90-ih godina najpre simbol Nemačke slobodarske radničke parije , FAP, koja je zabranjena 1995, a zatim Nacionaldemokratske partije Nemačke , NPD.
Odal runa, koja je u Trećem rajhu bila simbol Hitlerove omladine, postala je omiljeni simbol mnogih današnjih neonacističkih i ekstremno-desničarskih organizacija i partija evropskih država. Posle Drugog svetskog rata odal runa bila je najpe simbol tzv. Viking omladine i Saveza nacionalističkih studenata u Nemačkoj, koje su zabranjene.
Poznatije neonacističke i ekstremno-desničarske partije i organizacije koje su stvorene izmedju 1977. i 1997. su Akcioni front nacional-socijalista, ANS, čiji je predvodnik bio oficir Mihael Kinen (1955 – 1991), Nacionalni aktivisti , NA, koja se deklariše kao nastavljač nacističke partije i SS-a (njen je vodja Tomas Brel), Nacionalni front, NF, takozvana kadrovska organizacija, koja je zabranjena 1992; Nacionalna ofanziva, NO, koja se pročula po organizovanju proslava Hitlerovog rodjendana, i, najzad, Omladinski pokret u Tiringenu, osnovan 1997., čiji je simbol crveni trougao sa belim krugom, u čijem je središtu mitski simbol „triskele“.
Nakon zabrana pomenutih i drugih organizacija i partija, stvoreni su simboli pomoću brojeva i karakterističnih slova. Na primer, 18 znači „Adolf Hitler“; 88 – „Heil Hitler; 28 –„Krv i čast“, 74 – „Velika Nemačka“; 84 – „Živela Nemačka“ itd. Simboli stvoreni pomoću slova WP – „Bela moć“; WAR – „Otpor belih Arijevaca“; RaHoWa – „Svet rasni rat“ itd. Ti simboli su obično u kombinaciji sa krugom unutar koga je krst, tzv.sunčani krst ili keltsski krst. Mladi, koji pripadaju tim partijama, istetovirani su tim i sličnim simbolima, nose ih na majicima, jaknama ili ih koriste kao pozdrave i bojne pokliče.
Neonacističke partije i pokreti snabdevaju svoje pripadnike raznim „modnim“ stvarima, čiji su proizvodjači, na primer, američka „Alfa industrija“ ili engleske firme „Fred Peri“, „Ben Šerman“ i „Lonsdale“.Oni koji ne boluju od kratkog pamćenja, rekli bi, istorija se ponavlja!
Za razliku od Nemačke, u kojoj postoje zakoni, Centrala za političko obrazovanje i čitav niz drugih institucija i ustanova koje se vaspitnim i drugim sredstvima bore protiv neonacista, u mnogim drugim evropskim zemljama neonacisti i ekstremno-desničarski pokreti se uglavnom tolerišu. Medjutim, ako se očima zakona ne gleda šta se dogadja iza kulisa života, onda će to neko morati ipak da plati onim što je najvrednije – životom ili slobodom.
Rajko Djurić, „Politika“, Nedelja 13.mart 2011 (str.09)
DVESTA LAŽI DNEVNO
Petar Štignic, profesor iz Beča, utemeljio je mentiologiju, koja se danas studira u okviru sociologije na više evropskih univerziteta Iako ima „krtake noge“, pouzdano se zna da laž može stići i svuda, i daleko. Od nedavno, laž je, verovali ili ne, postala deo programa univerzitetskih studija i predmet posebne naučne discipline, mentiologije,tj.nauke o laži. Zahvaljujući tome, sada se neko može podičiti i titulom „doktor laži“. Jer, to što je takoreći do juče važilo kao velika uvreda – (takav sud je,recimo, 80 -ih godina izrekao javno akademik Dobrica Ćosić o jednom publicisti) – danas bi se , u doba gotovo svakodnevne „parade“ zla i laži, moglo smatrati pohvalom, pa čak i vrlinom.
Petar Štignic, profesor Bečkog univerziteta, zvanični je utemeljitelj mentiologije, koja se tretira kao grana sociologije.Štignic, poreklom iz Budimpešte, koji je stekao svetski ugled kao ekspert za laži, postavio je naučni osnov toj novoj akademskoj disciplini, čiji je predmet laž, fenomen star koliko i samo čovečanstvo.U studiji „Laž ,so života“, čiji je moto „Postupajmo sa lažima iskreno“, Štignic objašnjava koliko je taj fenomen u stvari složen i koja su sve znanja neophodna da bi se objasnio.
Laž, čiji je slikovit naziv „plava sova“ , izlazi sve češće iz usta čoveka današnjeg doba. Prema rezultatima savremenih istraživanja, čovek današnjice izgovori prosečno 200 laži dnevno! Više od 41 odsto ispitanika koristi laž da bi ušparali ljutnju ili potisnuli osećanje lične odgovornosti, oko 14 odsto zbog okolnosti, 8 odsto da bi se dopali ili bili voljeni, dok 31 odsto ispitanika nema uopšte objašnjenje zašto se služi lažima.Tome su mnogo skloniji muškarci nego žene.Naime, prema rezultatima ankete, muškarci najviše pribegavaju lažima zbog posla,auta, partnerstva,raznih interesa,medju kojima su glavni poslovni i politički, dok žene najčešće govore lažno o svojoj telesnoj težini, starosti, partnerstvu, korišćenju raznih proizvoda i potrošnji.Na osnovu toga, ispada da su žene –( u proseku oko 20 odsto)- iskrenije i da bolje akceptiraju stvarnost od muškaraca.
Šta se još ustanovilo pomoću naučnih istraživanja?
Savremena neurobiologija,reklo bi se, potvrduje mišljenje nemačkog filozofa Imanuela Kanta,koji je smatrao da je laž „trula fleka u ljudskoj prirodi“.Jer, naučnici su ustanovili promene u strukturi mozga kod patoloških lažova. Naime, oni imaju višak bele mase u prefrontalnom korteksu, čija je uloga da prima i predaje informacije, koje zatim preradjuje siva supstanca.
Polazeći od tih i mnogih drugih saznanja, sociologe interesuje ponašanje i delanje čoveka u odredjenim dručtvenim i kulturnim uslovima.Na osnovu toga, došlo se do uvida da mnogi ljudi lažu verujući da će tako zaštiti sebe i svoje lične interese, ili članove svoje porodice ili drugih grupa kojima pripadaju, npr. svoju političku partiju itd. Vodjeni tim ciljem, oni grade svoju „strategiju laži“.
Drugu grupu čine oni koji su počinili neko nedozvoljeno ili kažnjivo delo ili izvršili zločin. Njihove su laži deo tzv. strategije delanja.
Predstavnici treće grupe prave od laži pseudoidelogiju. Medju njima je najviše duševno obolelih ili onih koji se dugo bave politikom ili nekom srodnom delatnošću.Medjutim, za razliku od bolesnika, kod kojih je laž posledica raznih uzroka i stanja, ovi drugi predstavljaju mnogo veću opasnost, jer zahvaljujući svojoj ulozi i moći, oni doprinose institualizaciji i reprodukciji laži, tvrde naučnici.
Prema Štignicovoj klasifikaciji, postoji laž kao samobmana, direktno laganje drugoga i kolektivne laž, koja se koristi za obmanjivanje gradjana, koji se tako pretvaraju u masu..Ova poslednja postala je, tvrde naučnici, naša svakodnevica.Kolektivna laž se artikuliše na različite načine, a zahvaljujući sredstvima masovne komunikacije, čovek nije više u stanju da joj se odupre. Usled toga, on počinje da se laži prilgodjava, postaje čovek laži ili je indifirentan.
Te nove mogućnosti „nameštanja glave“ omogućavaju lov na ljudske duše, koji je sve unosniji i uspešniji, dok život,tvrde naučnici, tone sve dublje u laž.
Kad laž postane princip, kako glasi naslov jedne druge knjige nemačkog sociologa, onda je sve upropašćeno i svet ostaje bez nade.
|
|