Od Jovana Jovanovića Zmaja nas dele decenije i decenije, ali sva današnja deca vole njegove pesme, jer se dečiji svet ne menja u onom smislu u kome se menja svet odraslih. I današnjim mališanim detinjstvo mahom prolazi u igri, isto kao što je prolazilo deci pre sto i više godina. I danas će dečak uzjahati stolicu i sa oduševljenjem povikati „điha, điha“ kao u pesmi Mali konjanik . Devojčice sigurno neće nikada prestati da se igraju sa lutkama, oponašajjući starije one će ih povijati, hraniti, lečiti baš kao u pesmi Pero kao doktor, a njihova braća će uvek rado sebe zamišljati kao očeve koji su učitelji, lekari, stolari ili kovači. Zato će Zmajeve pesme biti uvek bliske deci.
Zmaj je neobično voleo da posmatra decu, ne samo u igri nego i u drugim životnim situacijama. Voleo je da posmatra kao u njima deca ispoljavaju svoje navike i osobine. O tome je napisao mnogo pesama. Koliko samo Materinih maza, Malih Jova i lenjih Gaša srećemo oko sebe.
Gotovo sve pesme s motivima prirode pokazuju da je Zmaj stvarajući za najmlađe neprestano i mislio na njih, uvodio ih u svakoj prilici u svoje stihove. U njima nije akcenat na pejzažu, on ga je oslikao uz put, a u njegovom prvom planu su deca. To vidimo u stihovima Zimske pesme, Ala je lep.., Veče, Na ledu…
A za sasvim malu decu, kojima nije potrebna pesma sa značajnim sadržajem, niti slika u pesmi pisao je pesme koje su kratke, lake, ritmične i u kojoj se pojavljuje nekoliko već poznatih reči: seka, mleko, baba, deda, bubamara, mama, tata… Za malu bebu sve ćemo ovo naći u Zmajevim pesmama, kojim je svaka majka uspavljivala svoje dete Taši,taši, Tiho noći.
Literatura: Od Zmaja do Viteza, Nasiha Kapidžić-Hadžić
Bajke potiču iz vremena divljaštva, najstarija su književna vrsta koja se razvila iz MITA tj iz mitološkog tumačenja stvarnosti. Sve ono što ljudi nisu mogli da objasne pripisivali su nestvarnim bićima. Naziv potiče od glagola bajati što znači čarati. Likovi su jednostavni, crno-beli, što znači dobri ili zli, ružni ili lepi… Bajke uvek imaju srećan kraj i uvek se pozitivne karakteristike likova vezuju za lepotu. Čovek u njima ima neobične osobine i čudesne moći, bajke su pune nestvarnih bića: veštica, zmajeva, čarobnjaka, vila… Vuk Stefanović Karadžić je bajke nazivao ženskim pričama, jer sadrže fantastiku. Postoje umetničke i narodne bajke.
Najlepše umetničke bajke napisali su:
Braća Grim–
Pepeljuga, Snežana i sedam patuljaka, Trnova ružica, Mačak u čizmama, Ivica i Marica, Crvenkapa …
Hans Kristijan Andersen–
Carevo novo odelo, Devojčica sa šibicama, Tri praseta…
Karlo Koloradi –Pinokio
Anton de Sent Egziperi– Mali princ
Naše najpoznatije narodne bajke:
Aždaja i carev sin, Biberče, U cara Trojana kozije uši, Zlatna jabuka i devet paunica, Nemušti jezik …
Literatura: Od Zmaja do Viteza, Nasiha Kapidžić-Hadžić; beleške sa predavanja.
Pojam: ponašanje kojom se nanosi šteta drugoj osobi (posledica). Ponašanje koje se manifestuje u napadu na druge osobe, a sa namerom da se drugoj osobi nanaese šteta (namera). Treba razlikovati agresivnost kao način reagovanja od agresivnog motiva. Urođena i prirodna reakcija na ugroženost ili frustraciju (sprečavanje zadovoljenja potrebe) ponašanje koje ima jasan i svestan cilj da nekoga povredi ili mu nanese štetu (prava agresivnost). Ovo razlikovanje nije uvek jasno.
Shvatanja o poreklu agresivnog ponašanja
Osnovni urođeni pokretač ljudskog ponašanja. Postoje urođene komponente, ali se ističe i značaj sredinskih uslova (učenja). Agresivno ponašanje isključivo ili prvenstveno stečeno i naučeno.
Instiktivistička shvatanja
S. Frojd: instikti života i instinkti smrti
Instikt smrti (Tanatos): nesvestan motiv (samo) destruktivnosti; psihološki izraz principa konstantnosti koji vlada u celoj prirodi – živi procesi pokazuju tendenciju ka stabilnosti koja postoji u neorganskom svetu – ka stanju mirovanja. Agresivni nagon izraz instinkta smrti (težnja ka autodestrukciji, sopstvenoj smrti, projektovana na druga bića).
Hidraulički model agresivnosti
Ana Frojd, H. Hartman
U organizmu se stvara i akumulira kako libidinozna, tako i agresivna energija; ako se ne oslobodi putem socijalno prihvatljive akcije, pojaviće se kao rušilačka i destruktivna snaga, napad na druge osobe. Agresivno ponašanje izaziva zadovoljstvo jer znači oslobađanje od tenzije.
K. Lorenc: moćan urođeni instikt agresivnosti važan za održanje vrste
Kod ljudi je agresivnost cilj za sebe, a ne sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva kao kod životinja. Ljudi se međusobno ne bore zato što su podeljeni u tabore, već su podeljeni zato što postoji potreba za agresivnim ponašanjem. Kod životinja su se razvile inhibicije agresivnosti prema pripadnicima iste vrste, ali ne i među ljudima
Motivacija za rad
Motivacija za rad je veoma složen i kompleksan pojam kojim se ljudi bave gotovo od prvobitnih zajednica. Međutim, naučni pristup motivaciji kao fenomenu započinje sa industrijskom revolucijom krajem 18. veka, a doživljava kulminaciju krajem 20. veka.
U moderno vreme se ovom fenomenu pridaje veliki značaj zbog poboljšanja efikasnosti, efektivnosti, kreativnosti i uopšte kvaliteta rada, kao i humanizovanja uslova rada. Zbog svega toga, deo menadžmenta je i iznalaženje načina za motivaciju radnika.
Različite oblasti različito definišu motivaciju za rad. Psihologija je definiše kao unutrašnje faktore koji pokreću, organizuju, usmeravaju i određuju intenzitet i trajanje radne aktivnosti. Sociologija pod ovim pojmom podrazumeva sistem postupaka pojedinaca, odnosno grupe kojim se podstiču određena ponašanja radi ostvarivanja povoljnih radnih efekata. Menadžment teži da obezbedi da se ljudi ponašaju na poželjan način kojim se postižu ciljevi organizacije i zadovoljavaju potrebe zaposlenih.
Motivi koji pokreću na rad su praktično neograničeni i mogu se razvrstati prema brojnim kriterijumima. Nikola Rot ih, između ostalog, deli na biološke i socijalne. Frederik Herzberg deli potrebe na one nižeg nivoa i one višeg nivoa. On predlaže, npr. da gde god je to moguće, radnik obavlja ceo posao, a ne samo pojedine operacije. Na taj način, posao će postati izazov, pa će sam rad biti dovoljna motivacija. U praksi su mnoge kompanije primenjivale njegove ideje i konstatovale povećanje produktivnosti, a istovremeno smanjenje broja odsustva. I pored uspeha koji je ova teorija postigla postoje i izvesne sumnje zbog različitih reakcija među samim radnicima, a i zbog nedostatka dokaza da su zadovoljni radnici bolji proizvođači od nezadovoljnih.
Motivacija i novac
Novac kao faktor motivacije dugo vremena nije uzet u ozbiljnije razmatranje jer je dominiralo stanovište da su drugi faktori motivacije efikasniji, poput participacije i postizanja zadatih ciljeva. Prema Rotu novac nije motiv, već podsticaj na ponašanje kojim se može obezbediti zadovoljenje velikog broja motiva. U istraživanjima Loka i saradnika se pokazalo da je uticaj novčanog nagrađivanja na produktivnost pokazao najveći prosečan rast od 30% u odnosu na sve druge faktore motivacije. Istraživanje upućuje da novac nije jedini motiv, ali je svakako ispred ostalih. Takođe, pokazalo se da bi sistem nagrađivanja bio uspešan, mora da bude direktno u vezi sa traženim ponašanjem, da bude sproveden odmah, a ne kasnije i da samo nagrađivanje bude dosledno.
Postoji još nekoliko iskušenja i problema u porodici, porodičnim odnosima i odnosima porodice i njenog okruženja u današnje vreme. Oni sve ubedljivije ukazuju da je klasična porodica u stanju duboke krize, da se odvija proces njene transformacije i promene mesta, uloge i značaja u savremenom društvu. Ovde ću ukazati na nekoliko elemenata i pojava u savremenom svetu koji “atakuju” na klasičnu, posebno patrijarhalnu porodicu sa namerom da je “demistifikuju” i postepeno (nesvesno ili namerno) potiskuju.
Prethodno je bilo reči o nesrazmeri u broju članova i bogastvu i ukupnom stanju i položaju porodica koje postoji između razvijenog i nerazvijenog dela sveta. Porodice u ekonomski razvijenim sredinama imaju visok standard i sve uslove za normalan razvoj, ali je to praćeno sve karćim vremenom i manjom brigom koju roditelji mnogu da posvete deci zbog stalne trke za poslom i zaradom. U ekonomski nerazvijenim sredinama porodice su brojne, standard nizak, uslovi loši, siromaštvo preti. Prethodnih godina uočava se pojava kontinuiranog dodira, posredne povezanosti i pomoći koju ove porodice pružaju jedne drugima. Razvija se neka vrsta “transnacionalizacije” savremene porodice, ili “globalizacije porodične brige i emocija” (Erli Rasel Hohšild, 2003.). Naime, majke iz azijskih porodica ostavljaju privremeno svoju porodicu i decu i odlaze da rade u porodicama u SAD, Kanadi i Evropi. One se tamo brinu o deci u tim porodicama i obavljaju sve poslove domaćice, dobijaju za to platu koju šalju svojim porodicama za izdržavanje, čak za taj novac mogu da plate i sluškinju koja će paziti njihovu decu i pomagati u domaćinstvu. Tako se formira trostepeni “lanac brige” i upućenosti porodica jednih na druge. Kao što se odvija ekonomska i tehnološka globalizacija, tako se odvija i globalizacija porodice i porodičnih odnosa kao specifična vrsta njene transformacije. Ova pojava može se nazvati nekom vrstom kompenzacije, transformacije i transnacionalizacije majčinske ljubavi. Istina, i ovde su porodice iz razvijenih zemalja u izvesnoj prednosti: koriste pažnju, brigu i emocije majki iz nerazvijenih sredina da bi oslobodili vreme ptrebno za uvećanje svog bogastva i održanje porodice.
Prethodna pojava može se nazvati nekom vrstom globalizacije porodice i uzajamnom uslovljenosti i pomoći medu porodicama različitog ekonomskog i kulturnog nivoa. Međutim, postoje i pojave koje su sve izraženije u savremenom trenutku a koje predstavljaju značajan elemenat u procesu negacije, kako klasične porodice, tako i porodice uopšte. Jedna od njih je i pojava brakova istog pola (homoseksualnih i lezbejskih brakova). Ovaj problem postaje izražen još više sa zahtevom tih parova da legalno usvajaju decu i tako formiraju “prave” porodice. Biće veoma značajno za psihologe i sociologe istraživanje života takvih porodica, ponašanje dece u okruženju, njihove potrebe, senzibilnoet, sklinosti, odnos sredine prema njima. Ovom problemu treba dodoati i buduće probleme koji bi mogli nastati kloniranjem kao instrumentom “reprodukcije” porodice (bilo klasične ili “monoseksulne”).
Savremena porodica se susreće i sa sve izraženijim problemom mešovitih brakova (rasno, kulturno) koji zahtevaju duži period prilagođavanja, posebno u sredinama koje inkliniraju rasnoj ili kulturnoj “čistoti”. Na kraju, može se pomenuti i problem kohabitacije(život u zajednici bez formalnog sklapanja braka) za koju neki teoretičari smatrju da predstavlja “budućnost” bračnih zajednica i modalitet porodičnih odnosa, ima slobodu kretanja partnera (odlaska, ostajanja, povratka), nije formalno-pravno ograničena, zasniva se na emotivnoj bliskosti ili nekom interesu dužeg ili kraćeg trajanja, može da prerasta iz emotivno-ljubavnih, bračnih u prijateljske, poslovne, saradničke odnose i obrnuto, iz pomenutih odnosa u “prave” bračne odnose. Ovde će se postaviti pitanje budućeg neophodnog prilagođavanja društvenih institucija za takav vid funkcionisanja porodica i brakova.
Izvor: Opšta pedagogija-Grandić
Deca u najranijem uzrastu u vrtiću imaju organizovanu fizičku aktivnost. Aktivnosti se planiraju prema starosnoj grupi i prema vremenskim prilikama. Fizičke aktivnosti se odvijaju pretežno kroz igru a imaju i saznajnu funkciju. Negovanjem fizičkih aktivnosti podstiče se takmičarski duh i afinitet prema sportskim disciplinama kod dece. Predviđene su i fizičke aktivnosti van grada, kao rekreativna nastava dva puta godišnje. Fizičke aktivnosti u predškolskom uzrastu su priprema za nastavu fizičkog vaspitanja u školi, a preduslov su dobre kondicije i zdravlja školskog deteta.
Fizička aktivnost je jedan od najbitnijih faktora zdravlja kod dece a počinje neposredno posle rođenja u vidu vežbi stimulacije. Posledice rizičnih porođaja mogu biti razne povrede mekih i koštanih tkiva kod novorođenčeta (pareza pl. brachialisa, fraktura klavikule, tortikolis, poremećaj tonusa celokupne muskulature ili samo njenog dela i sl). Zahvaljujući velikoj plastičnosti CNS-a vežbe stimulacije u prvim mesecima života mogu korigovati patološke obrasce kretanja, smanjen ili povećan tonus muskulature, prevenirati kontrakture kod nekih kongenitalnih deformiteta ili posledice preloma ekstremiteta. Vežbe stimulacije izvodi fizioterapeut koji obučava majku da i ona vežba sa detetom da bi što pre došlo do korekcije ili ako je potrebno duže izvoditi vežbe. U zavisnosti od patologije, kod nekog deteta se pomaci vide posle prvih vežbi, dok je kod neke dece potrebno višemesečno vežbanje, nekad višegodišnje a ponekad i doživotno kao kod cerebralne paralize. U savetovališu pri dečijem dispanzeru roditeljima se nude saveti o pravilnoj ishrani i nezi odojčeta kao jedan od bitnih faktora zdravlja kod ovog kritičnog uzrasta. U prvim mesecima a najkasnije u šestom mesecu života kontroliše se krvna slika odojčeta kao prevencija anemije. Loša i nekvalitetna ishrana trudnice dovodi do anemije trudnice koja će najverovatnije roditi anemično novorođenče. Hipotrofično, anamično odojče u većem je riziku da češće oboljeva od akutnih respiratornih infekcija. Merenjem telesne težine, telesne dužine, obima glave, obima grudnog koša, debljina kožnih nabora prati se da li ima odstupanja u rastu i razvoju odojčeta. Urednim psihomotornim razvojem u prvoj godini života uspravljanjem uz oslonac, prohodavanjem počinju prve fizičke aktivnosti malog deteta. Kako dete sve sigurnije prohodava intenzivnije su i fizičke aktiovnosti malog deteta, kao što su šetnje i prve igre vezane za pokret, igre loptom, igračkama sa poveskom, igre skrivalice. Kod neke dece prohodavanjem se uočavaju diskretni problemi koji se koriguju vežbama, ulošcima, korektivnim cipelama…
Izvor-Igra mi je hrana
Roditelji najbolje mogu da pomognu tako što neće traumirati svoje dete na bilo koji način (to je sad već druga tema šta sve spada pod tim) i pri tom mu sami pokazati primernim ponašanjem. Potrebno je da roditelji rade na sebi, da se izgrađuju u svakom smislu i da se trude da budu zrele i stabilne osobe. Nije dovoljno dete upućivati samo praznim rečima, dete lako oseti šta je istina, a šta laž. Isto, ne treba roditelji da se pikazuju kao bezgrešni apsoluti, s druge strane, ali je potrebno da dete vidi da se roditelj trudi da radi na sebi.
Oni dobrim delom mogu biti uzrok, jer ipak najviše vremena u najranijem detinjstvu dete upravo provodi vreme sa njima, oni su mu jedini model ponašanja u tom periodu, a tek posle deo toga se prenosi na školsko okruženje i slično.
Vršnjačke grupe, mislim da je njihov uticaj zanemarljiv naspram uticaja porodice. Najbitnije je da dete oseti toplinu doma i istinsku podršku porodice, tada ga neće moći nagristi neki uticaj spolja, jer deca se uglavnom uvlače u loše društvo (tražeći satisfakciju) onda kada nemaju dovoljno pažnje tamo gde treba da je imaju.
U koliko se ne preuzmu pravovremene i značajne preventivne, korektivne mere, mere vaspitanja, resocijalizacije i rehabilitacije – ti će mladi ljudi jednoga dana postati pravi kriminalci, poglavito ako dođu pod uticaj odraslih kriminalnih osoba, kod kojih će se „specijalizovati“, izučiti „zanat“ i za koje će „raditi“. Lažnim obećanjima o lagodnom životu, zabavi, različitim užicima, provodu i avanturizmu, odrasli kriminalci vešto uvlače lakoverne maloletnike u svoj gnusni i prljav posao, nemilosrdno ih iskorišćavaju.
Literatura:
Hajduković, Č. (1975), Prestupničko ponašanje mladih, Beograd
Todorović, A. (1975), Velika urbana područja i maloletnički kriminalitet, Beograd
Ključne reči: karakteristike ličnosti, asocijalno i antisocijalno ponašanje
Forme delinkventnog ponašanja su različite, one su međusobno povezane. Pijanstvo, upotreba narkotika, agresivnost i devijantno ponašanje čine jednu zajedničku celinu, jer uvlačenje mladih u jednu delinkventnu radnju stvara mogućnost ulaženja u drugu. Delinkventno ponašanje, mada ne toliko jako, povezano je i sa narušavanjem normi psihičkog zdravlja. Na delinkventno ponašanje utiču i društveni faktori (problemi u školi, traumatični životni događaji, uticajne devijantne grupe). Što se tiče ličnih faktora, veoma je važna samokontrola i nivo samopoštovanja.
Potrebno je da se među tim faktorima uspostavi ne samo statistička korelacija već i uzročna veza. Psiholog Govard Keplan razmatrao je problematiku delinkventnog ponašanja. On se bavio izučavanjem upotrebe narkotika, devijantnog ponašanja i nizom psihičkih rastrojstava, uključujući longitudinalnu metodu.Keplan (1975, 1980, 1982) počeo je izučavanje uzajamne veze između delinkventnog ponašanja i samopoštovanja. Trebalo bi da svaki čovek stremi ka pozitivnom liku „JA“, nisko samopoštovanje doživljava se kao neprijatno stanje i čovek bi morao da ulaže napor da se oslobodi od traumatskih doživljaja.To podstiče ljude da postupe tako kako bi umanjili subjektivnu verovatnoću samopoštovanja, a povećali subjektivno poimanje samog sebe. Ljudi koji su jači od onih što pate od samopoštovanja, osećaju veliku potrebu da svojim ponašanjem izmene to stanje. Zato su oni koji razumu svoje „JA“ uvek znatno više skloni samopoštovanju.
Osobine ličnosti maloletnih delinkvenata su: asocijalnost, nepoštovanje ničijeg autoriteta, neposlušnost, prkos, neprojateljsko raspoloženje prema drugima, impulsivnost, sadizam, destruktivnost, emocionalna nezrelost, socijalna nezrelost.
Literatura:
Kovačević, R. (1989) Osobe sa poremećajima ličnosti kao počinitelji seksualnih, imovinskih i delikata protiv života i tela, Zagreb
Jošović, Ž. (1991), Kriminologija maloletničkog prestupništva, Naučna knjiga, Beograd
Okruženje porodice može, pored pozitivnih vršiti i negativne uticaje u procesu formiranja svojih najmlađih članova. To se u prvom redu odnosi na one porodice koje zbog različitih uzroka nisu u stanju da odgovore svom zadatku u pogledu pravilnog vaspitanja i socijalizacije svojih najmlađih članova.Zato u nauci s pravom vlada uverenje da se objašnjenje delinkventnog ponašanja mladih ne može ni zamisliti bez sagledavanja negativnih uslova i uticaja kojima su oni izloženi u svojoj porodici.U objašnjenju delinkventnog ponašanja mladih u literaturi se posebno ukazuje na: nepotpunost porodice, poremećene porodične odnose, veliki broj dece u porodici, nizak obrazovni i kulturni nivo roditelja, nepovoljne stambene uslove itd.
Često se porodica dovodi u vezi sa kriminalitetom i drugim socijalno-patološkim pojavama. Ova patologija može da se ispoljava na području bračnih odnosa, a može da se izražava i u delinkventnom ponašanju dece kao posledica negativnih porodičnih uticaja. Značajna transmisiona uloga porodice u socijalizaciji ličnosti. Ova transmisiona uloga ogleda se, prvo, u povezivanju primarnog porodičnog sveta sa svetom van porodice, i drugo, u povezivanju vanjskog sveta sa porodičnim, a na taj način u porodične odnose unose se društveno pozitivne vrednosti.
Literatura:
Hajduković, Č. (1975), Prestupničko ponašanje mladih, Beograd
Maloletni delikventi su emocionalno nezrele osobe koje se odlikuju nemogućnošću kontrole emocija u odnosu na socijalne zahteve. Maloletni delikventi bi hteli da odmah ostvare ono što žele i nisu u stanju da odlože svoje zahteve. U životu, emocionalno nezreli maloletni delikventi samo žele zadovoljstvo i traumatski reaguju na većinu stvarnih situacija koje deluju frustraciono.
Za normalne adolescente bitan je skladan razvoj ličnosti i uspešan društveno prilagođen odnos sa sredinom.Maloletni delikventi ne ispunjavaju ni jedno, ni drugo. Rad sa emocionalno nezrelim maloletnim delikventima je veoma težak i nije redak slučaj da postanu duševni bolesnici, posebno ako imaju teške životne uslove. Emocionalna nezrelost i nestabilnost ove dece ispoljava se u raznim oblicima neadekvatnog emocionalnog ponašanja (agresivnost, stalno protivljenje, česta razdražljivost, neposlušnost, poplava besa i sl. ). Ova deca često pružaju otpor svima i na projektivnim testovima pokazuju veću agresivnost nego druga deca.
Emocionalno poremećeni delikvent:
Iz pojmova emocionalne poremećenosti u kriminologiji se izvodi tipologija:
1. emocionalno labilne ličnosti i
2. emocionalno poremećenog delikventa
Emocionalno labilna ličnost – to je tip ličnosti kod koje je emocionalno stanje je negativno određeno.
Takva osoba:
– nesigurno vlada svojim osećanjima,
– ponaša se neprimereno običajima sredine,
– lako se uzbuđuje, brzo menja raspoloženja,
– sklona je ljubomori, mržnji, zavisti, sujeti, zluradosti.
Kod ovih ličnosti u konfliktnim situacijama potisnuti kompleksi i motivi izbijaju u prvi plan i dovode do odluka i postupaka koji često nisu razumljivi i racionalni. Emocionalno poremećeni delikvent – to su delikventi sa neurotičnim i psihotičnim načinima reagovanja karakteristični za maloletne osobe. Neurotične reakcije nastaju u ranoj mladosti, kao posledica odbacivanja od strane porodice i sredine i deprivacije, što dovodi do poremećaja u razvoju ličnosti. Kao psihotične reakcije navode se, manifestacije šizofrene prirode.
Literatura:
Bošković, M. (2006), Kriminologija, Univerzitet i Novom Sadu – Pravni fakultet, Novi Sad.
Jošović, Ž. (1991) Kriminologija maloletničkog prestupništva, Naučna knjiga, Beograd.
|
|