Proces bio – psiho – socijalnog prilagođavanja fizički ili mentalno hendikepirane osobe da se reintegriše u društveni život i rad naziva se rehabilitacija.
Neophodni su zajednički strukturisani i koordinirani napori, široki preventivni rad u svim domenima života i rada jer je rehabilitacija složen proces, koja jedino timskim radom garantuje uspeh. Članovi tima za rehabilitaciju obično su: neuropsihijatar, psiholog, socijalni radnik, medicinska sestra, radni terapeut, itd.
Postoje tri vrste rehabilitacije:
• Medicinska rehabilitacija: prave se napori da bi se postigao isti nivo zdravlja koje je bilo pre bolesti, ili bar da se dovede na najveći mogući stepen.
• Profesionalna rehabilitacija: prave se napori da bi se pacijent osposobio za rad na svom ranijem radnom mestu, ili, ako to nije moguće, onda da se osposobi za rad na drugom radnom mestu.
• Socijalna rehabilitacija: prave se napori da bi se rešili socijalni problemi koji se javljaju kod ove bolesti, a uključuju pacijenta i okolinu, u prvom redu porodicu.
http://www.zcvaljevo.rs/web/index.php?option=com_content&view=article&id=192:plenum-zajednice-klubova-leenih-alkoholiara-srbije&catid=34:vesti&Itemid=214
Da bi rehabilitacija alkoholičara bila sprovedena u delo osnovni je zahtev uspostavljanje i održavanje apstinencije. Na koje se nadovezuju ostali zahtevi, a to su preuzimanje osnovnih bioloških i socijalnih uloga u porodici, prihvatanje i održavanje socijalnih uloga u radnoj sredini, postizanje profesionalne rehabilitacije, itd.
Pored apstinencije, rehabilitacija podrazumeva i „ozdravljenje“ i napredovanje na svim životnim planovima.
Izvor: alkoholizam.com
Alkoholizam je bolest koja se može lečiti i zalečiti. Lečenje alkoholizma, gledano delom i sa pravne strane, može biti „dobrovoljno“ ili prisilno.
Prisilno lečenje
Prisilno lečenje je vid lečenja alkoholizma u onim zemljama u kojim postoje zakonske osnove i zakoni o alkoholizmu. Najčešći razlog za podvrgavanje prisilnom lečenju jeste „razaranje porodice“. Ovim zakonom tretiraju se ljudi oboleli od alkoholizma, koji time ugrožavaju i sebe i svoju porodicu pa i čitavo društvo, i imaju status isto kao i društveno opasni duševni bolesnici, te da se podvrgnu zakonski zasnovanom prisilnom lečenju.
„Dobrovoljno“ lečenje
Dobrovoljno lečenje je vid lečenja alkoholizma na koji se sam alkoholičar opredeljuje.
Razlozi zbog kojih se najčešće podvrgava lečenju su:
- Oseća da mu zdravlje popušta – telesne i nervne odnosno duševne komplikacije i bolesti čine da se alkoholičar počinje plašiti za svoje zdravlje i za svoju budućnost. Razume se da se to događa samo ako je razum i kritičnost barem donekle sačuvana i ako pacijent uspeva da te svoje tegobe poveže sa preteranim uzimanjem alkohola i tome ih i pripiše.
- Opadanje radne sposobnosti i loš kvalitet rada, pa čak i pravljenje štete na radnom mestu – prekomerna upotreba alkohola dovodi do slabljenja svih funkcija koje čovek obavlja, pa tako opada i njegova radna sposobnost koja se odrađava na ostatak kolektiva u ustanovi i iziskuje njiegovo nezadovoljstvo i izaziva konflikte.
- Izostajanje sa posla usled pijanstva ili mamurluka ili čak i pijenje na samom poslu – ukoliko radnik ne izvršava radne dužnosti zbog pijanstva ili mamurluka, preti opasnost da će mu kolektiv postaviti ultimatum koji će se odnositi na lečenje u suprotnom ostaće bez radnog mesta. Međutim, postoje i ustavnove koje tolerišu pijenje na radnom mestu i za vreme radnog odnosa.
- Porodični konflikti često dovode alkoholičara na lečenje – alkoholizam se odražava na porodicu, unosi tenziju i negativne vibracije koje dovode do konflikata koji porodicu mogu koštati jedinstva i opstanka.
- Materijalni faktor – konstantna upotreba alkohola može dovesti do praznih džepova.
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.75.html:330950-Novi-lek-protiv-alkoholizma
Izvor : alkoholizam.com
Alkoholizam je bolest zavisnosti od koje mogu bolovati osobe i muškog i ženskog pola. U nekim porodicama to može biti samo otac ili samo majka, a u nekim je to slučaj sa oba partnera.
U slučaju majke – alkoholičara javlja se apstinencijski sindrom novorođenčeta, do koga može doći posle nekoliko sati ili dana nakon porođaja. Apstinencijske smetnje su posledica naglog prekida unošenja alkohola koji je dete za vreme nošenja dobijalo iz majčine krvi. Kod ovih slučajeva novorođenčetu se obično daju male doze odgovarajućeg sredstva i lagano se sprovodi odvikavanje.
http://kutak.forumotion.com/t81-alkohol-i-trudnoaa
Neka deca se identifikuju sa svojim roditeljima alkoholičarima te i sama postaju zavisnici alkohola, a ona kojoj roditelji alkoholičari daju da piju alkohol, na neki način ih imitiraju, te i sama kasnije postaju alkoholičari.
http://zdravlje.krstarica.com/l/tegobe/deca-i-alkohol-posledice/
Za decu alkoholičara ništa nije tako bolno kao stalna opredeljivanja: čas za jednog, čas za drugog roditelja, jer se ona doživljavaju kao realna mogućnost za gubitak oba. Od dece roditelji prikrivaju mnoge sukobe, ali samo delimično, pa se time još više produbljuju osećanje nesigurnosti i straha, učvršćena u najranijem detinjstvu.
Najizrazitiji poremećaji navika u predškolskom uzrastu su: noćni strah, enureza, griženje noktiju, problemi sa ishranom, sisanje prstiju, mucanje, hodanje u snu, napadi nekontrolisanog besa, a veoma su rasprostranjene i fobične neurotične reakcije.
Stalna izloženost dece protivrečnim emocionalnim i vaspitnim uticajima roditelja dovodi do hipersenzitivnosti. Mnoga deca alkoholičara se povlače u sebe, maštaju, postaju preosetljiva i zbog toga se kasnije u životu teže prilagođavaju i snalaze. Nesrećno detinjstvo doprinosi njihovoj psihičkoj neuravnoteženosti, nesamostalnosti i nepoverljivosti prema ostalim ljudima.
Redovno školovanje i budućnost dece alkoholičara dovedeni su u pitanje. Oni obično pružaju otpor prema učenju i školi, koji se može interpretirati kao manifestacija generalizovanog odbacivanja autoriteta, mada je znatno češće posledica neadekvatne edukacije i nerazvijenih radnih navika. Postižu slab uspeh u školi, jer su zaplašena, nesigurna u sebe i nemaju osnovnih uslova za rad. Nemogućnost koncentracije, pažnje, gubitak interesovanja za školu i dr. su česti pratioci problema u učenju. Oni ne razvijaju dovoljno ne samo svoje intelektualne potencijale, već ni socijalno prihvatljive norme svoje sredine, posebno pozitivan stav prema društvenim obavezama. Otuda je neuspešno školovanje, buntovno reagovanje, ometanje normalne školske nastave, suprotstavljanje nastavnicima i negativno herojstvo značajan indikator poremećenog ponašanja kod dečaka, dok se devojčice obično povlače u sebe, potištene su, osećaju se kao da nekom smetaju.
Dešava se da deca alkoholičara beže iz roditeljskog doma da bi izbegli mučnu, napetu atmosferu gde su ugrožena, gde nemaju topline, materijalne i psihičke sigurnosti. Traže društvo na ulici. Traže autoritete, jer to njihovi roditelji više nisu. Takvoj deci ulica postaje utočište.
Šta će od deteta postati, delikvent ili stabilna i pozitivna ličnost, to ne zavisi samo od uticaja alkoholičara i porodice. Mnogo zavisi i od toga koje predispozicije i koju frustracionu toleranciju je dete sa rođenjem donelo sa sobom. Ako su pozitivni uticaji porodične sredine (majka, baba, deda, starija braća i sestre) kao i savesnog pedagoga doraslog ovoj delikatnoj situaciji dovoljno jaki, dete se može razviti u stabilnu i pozitivnu ličnost.
Izvor: alkoholizam.com
Porodični život alkoholičara je propraćen teškim poremećajima koji su nastali usled njegovog prekomernog konzumiranja alkohola. Takve porodice prolaze kroz mnoštvo kriza koje su još veće ukoliko je pored alkoholičara i njegova žena zahvaćena ekscesivnim pijenjem, odnosno alkoholizmom. Kriza izazvana alkoholizmom suštinski se razlikuje od kriza izazvanih bilo kojim drugim stresogenim činiocima, pre svega dubokom konfuzijom porodičnih interakcija i uloga, većom kumulativnošću kriznih događaja i njihovim dužim trajanjem, te intenzivnošću destruktivnih konflikata u porodici. Zbog intenzivne patnje svih članova porodice, a naročito dece, opasnost somatske, mentalne i socijalne dezintegracije nije nigde tako velika kao u porodicama zahvaćenim alkoholizmom.
Dimenzije kriza u alkoholičarskim porodicama, karakterictične za našu zemlju:
1. Razni oblici sociopatskog ponašanja koji se ogledaju kroz: nepredvidljive i nagle izmene afekata i ponašanja alkoholičara, njihovu sklonost fizičkom nasilju prema ženi, isterivanje supruge i dece iz kuće, te relativno česta napuštanja od strane supruga i pokušaja razvoda zbog takvog ponašanja alkoholičara.
2. Izražena bezrazložna ljubomora alkoholičara, te višečasovna alkoholičareva napuštanja porodice.
3. Napuštanje roditeljskih uloga od strane alkoholičara, njegovo prikrivanje ličnog dohotka i padanje celokupnog tereta izdržavanja porodice na ženu. Supruge preuzimaju gotovo sve porodične uloge na sebe, naročito roditeljsku. To neminovno dovodi do intrapsihičkih konflikata (većina se mora zaposliti) i znatnog porasta njihove neurotičnosti.
4. U izvesnom broju porodica javljaju se i akti fizičkog nasilja alkoholičara prema ženi, ali i uzajamnih fizičkih obračuna.
5. U alkoholičarskim porodicama je poremećen seksualni život. Obično je reč o tranzitornim smetnjama potencije, smanjenju ukupne seksualne aktivnosti, seksualnoj apstinenciji žene koja je bila najčešće primenjivana mera kontrole muževljevog alkoholizma, doduše nedosledno.
http://www.stetoskop.info/Seksualno-ponasanje-i-alkoholizam-4547-s9-content.htm
Izvor: alkoholizam.com
Постоји много фасцинантних ствари о нама самим којих нисмо свесни или нисмо знали какве све занимњивости и чуда може човек да изведе. На пример:
– Научно је потврђено да човек може да издржи око 3 до 4 недеље без хране, само недењу дана без воде. Зависи од здравственог стања човека и од тога колико брзо организам избацује течности из организма путем зноја, урина, суза.
– Забележено је у Гинисовој књизи рекорда да је највиши човек на свету висок је 2.53 м, а њему насупрот, односно најнижи човек на свету је висок само 73 цм.
– Оптичке варке су једне од, мени, најзанимљивијих ствари које је човек успео да представи свету. Она почива на неистинитој перцепцији некакве слике. Углавном слика коју посматрамо има вишезначан смисао. Посматрајући слику прво уочавамо њене очигледне елементе, међутим ако се задубимо и концентришемо на сасвим друге детаље можемо добити скроз другу слику 
– Да ли сте знали да је Леонардо да Винчи могао да савије гвоздену шипку голим рукама? Да је количина гвожђа у човековом организму довољна да се направи један ексер? Да се најмањи мишић у људском телу налази у уху и дугачак је 15. део цм? Да човечије цузе производе четири жлезде смештене покрај ока, испирају рожњачу и отичу у нос. Ако их има превише, изливају се преко капака. Оно што је занимљиво то је да свакога дана човек излучи (и ако не плаче) око пола литра суза? Када би се човеков ДНК развукао, добило би се растојање између Сунца и Земље?
Креативност код човека се испољава као потреба за изражавањем својих осећања. У великим налетима осећања, човек ствара најлепше креације било да су сликарске, музичке, вајарске…он ствара, креира нешто оригинално и аутентично. Кажу да су људи који су уметници (сликари, музичари…) ,,уврнутог“ изгледа, особењаци. Њихов изглед привлачи пажњу околине, код неког изазивају негативан утисак а код некога симпатије. Познато је да велике уметнике и творце великих дела у прошлости велики број људи није признавао све до њихове смрти. Неколико година након њихове смрти њихова дела су почела да се уздижу као феникс из пепела и постајала оличења културе данашњег човека.
Јован Јовановић Змај је уметник дечје књижевности. Путем песама за децу он је исказивао безграничну љубав према чистим, неисквареним бићима – деци. Посвећивао им је много пажње, разуме њихове проблеме, успевао да их својим песмама насмеје и поучи. То је квалитетна креација једног човека.
Павле Паја Јовановић најпознатији српски сликар који је свој осећај за лепо могао да дефинише и објасни на платну, било да се радило о ратном добу ,,Велика сеоба Срба“, дочаравању свечаности ,,Крунисање Цара Душана“, преко сликања портрета којих је заиста много до свакодневних призора у животу ,,Борба петлова“, ,,Час мачевања“ и слично.
Чини ми се да данашњи уметници својим особеним изгледом, који је крајње необичан и екстреман, покушавају да скрену пажњу на себе и истичу и наглашавају да су они креативн јер изгледају…па другачије да не кажем чудно. То нема везе са њиховом креативношћу, што нам доказују прави представници квалитетне уметности који се нису чудно облачили нити понашали, али су заиста били уметници. Зато своју креативност треба испољавати кроз дела, а не кроз гардеробу, уврнуту фризуру и врло лош покушај стварања уметничког дела који нема смисао.
Za većinu savremenih društva može se reći da u njima postoje i međusobno se prepliću i sukobljavaju dva osnovna tipa porodice: patrijarhalna, koja je u postepenom nestajanju i savremena koja je u nastajanju. Opšta obeležja patrijarhalne porodice proističu iz njene unutrašnje strukture i spoljne društvene pozicije. U patrijarhalnoj porodici se dominacija muškarca nad ženom i starijih nad mlađima smatraju potpuno prirodno. Brak se ne zasniva slobodnim izborom i na osnovu emotivne vezanosti budućih supružnika, već putem dogovora starešina porodice, pri čemu veliku ulogu igraju imovinsko – materijalni interesi porodice. Pošto je osnovni cilj braka kontinuitet porodične loze, ova porodica se odlikuje velikom plodnošću žene i neograničenim kontinuiranim rađanjem tokom celog fertilnog perioda, ali i velikom smrtnošću dece. Pojedinac praktično ne može ostati izvan porodice, ovde su veoma izrazene i njene ekonomske funkcije, jednako kao i porodična i srodnička solidarnost.
Problem porodice se može celovitije razmatrati samo u okviru produbljenijeg promišljenja osnovnih pretpostavki sasvremenih društava. Poznato je da industrijsko društvo teži da razbije porodicu, jer hoće individualnog radnika, disciplinovanog mišljenja, ponašanja i delanja, koji je odvojen od porodice kao proizvođačko – potrošačke i solidaristički orjentisane zajednice. U industrijskom tipu društva smanjuje se ne samo veličina nego i značaj porodice kao što se menjaju i njene funkcije. Opada značaj srodstva i srodničkih grupa, a raste uloga drugih oblika povezivanja ljudi – po osnovu zajedničke delatnosti i profesionalne pripadnosti, u skladu sa zajedničkim interesima i slicnim interesovanjima na temelju težnje za zadovoljavanjem istovrsnih potreba i slicno. Sve ovo ostavlja veliki uticaj na porodicu. U ovom tipu društva i porodice pol i starost gube na važnosti, mada i dalje ostaju ne zaobilazni činioci distribucije društvenih i porodičnih uloga, kao i izvor društvene moći i porodičnog autoriteta.
U savremenim industrijskim društvima opšta razmena i potrošnja, kao i princip reciprociteta, tako jasno izražen u institutu ugovora, sve više čini od porodice jednu dogovornu grupu, vrlo osetljive ravnoteze i stabilnosti, ali i dalje zadrzava njen prisilni i autoritarni karakter. Za porodicu je zapravo karakteristično da se ravnoteža između onog što ona daje i što traži i uzima stalno narušava i menja, prateći ne samo istorijske i strukturne promene globalnog društva, nego i sledeći svoju vlastitu dinamiku i logiku postojanja.
Literatura: Mučibabić M. (2006.): Porodica – kontroverze i izazovi, Beograd
Ovi problemi koji se javljaju u porodici u najvećoj meri dolaze od samog čoveka, njegovog života i ponašanja. Od kako postoje ljudi uvek je bilo onih koji su se odavali alkoholu, drogi i drugim vrstama zavisnosti. Bolesti zavisnosti veoma teško padaju svakoj vrsti porodice, a posebno za decu. Istraživanja koja su vršena pokazala su da takve porodice prelaze u izolaciju, povlače se iz društva, poremećena je normalna socijalizacija. Bolest zavisnosti u porodici je veoma diga i teška. Kada se jedan član u porodici izleči, posledice trpe ostali, a te posledice teško mogu da se uklone. Ostaju traume i ttagovi koji se nose kroz ceo život. Alkoholizam, je jedan od ozbiljnih i slozenih uzroka koji dovodi do poremećaja u zivotu cele porodice.
Na osnovu istraživanja dokazano je da je u takvim porodicama prisutna nemoć u obavljanju osnovnih vaspitnih funkcija, prisutna je mržnja i sažaljenje među supružnicima, poremećen je seksualni život, dakle, ovakva porodica je socijalno izolovana grupa.
U današnje vreme, pored alkoholizma sve je više obolelih od narkomanije. Interesantno je to da je pojava narkomanije više prisutna među ekonomski obezbeđenim slojevima nego međi siromašnim. Narkomanija je prisutna i kod ljudi koji nisu spremni da se suoče sa svojim problemima u stvarnosti i misle da će ih društvo odbaciti i kao takvi nalaze utehu u drogi.
U današnje vreme narkomanija predstavlja sve veći društveni, a pre svega zdrastveni problem. Ni pojedinac, ni roditelji, a ni škola ne mogu da budu uspešni u teškoj i neizvesnoj borbi protiv bolesti zavisnosti. Potrebna je podrška, pomoć drugih u ovoj dugoj borbi. Danas niko ne postavlja pitanje gde je granica ličnih sloboda i neodgovornosti i samovolje i da li se ta granica uopšte, u principu priznaje, bez obzira koliko je teško da se utvrdi.
Današnje društvo ovu vrstu ljudi odbacuje i smatra lošim po samom društvu, dakle, ne želi ga blizu sebe. Umesto da se takvim ljudima pomogne, priđe sa željom da se oni izleče oni se odbacuju. Smatram da bolest zavisnosti treba saseći u samom početku, čak i pre pojave zavisnosti jer je kasnije veoma teško, kada bolest uzme maha.
Porodica treba podržati, dati utehu obolelom članu. Podržati ga na putu ka izlečenju, jer taj put nije nimalo lak. Više o tome u dole navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
Položaj žene u porodici se istorijski menjao u zavisnosti od tipa društvenog sistema i načina na koji je u određenoj kulturi definisan odnos između polova i njihovo mesto u široj zajednici. Kapitalističko društvo je najkontradiktornije klasno društvo, jer zadržava bitne principe klasne strukture, ali istovremeno proizvodi i neke posledice koje u sebi sadrže zahtev za prevazilaženjem tih principa. Pokret za emancipaciju žene je pojava povezana sa postojanjem kapitalističkog društva – potrebi za radnom snagom, što dovodi do zapošljavanja velikog broja žena u industriji, potrebama koje nameće tercijalni sektor ostvarujući prostor za zapošljavanje žena. Kapitalističko društvo je bilo prinuđeno da inicira neke promene u položaju žene i u definisanju njene uloge u porodici i društvu. Promene dovode do pojave izlaska žene iz kuće u kojoj je vekovima bila zatvorena kao robinja svoga muža i gospodara i tretirana kao biće ravno robovima i odna kada je ropstvo već davno bilo ukinuto. Motivaciju žena za zapošljavanjem, za razvoj jeste obrazovanje što je tradicionalno bila privilegija muškaraca. Kada je u pitanju opšte elementarno obrazovanje, može se konstatovati da se u svim industrijskim zemljama školuje sve više devojaka i da je njihov broj sve veći i približniji broju muške dece.
Sociološka istraživanja potvrđuju da se sama činjenica što je majka zaposlena ne javlja kao negativan faktor. Ma, kao da je uspela u svom pozivu ženi će se pripisati ćivotni neuspeh ako se nije udala.
Literatura: Grandić R. (2007.): Prolozi porodične pedagogije, Novi Sad
Navike su načini vršenja određenih radnji, koje su se ponavljanjem ili vežbanjem učvrstile tako da pri njihovom obavljanju nije potrebno razmišljati kako ih treba izvršiti. Proces stvaranja navika odvija se po fazama. Za decu je veoma bitno da navike steknu još od ranog detinjstva, a takve navike su kulturno – higijenske, radne navike i navike ponašanja. Za decu starije osobe su idoli (mama, tata, bart, vaspitač), na koje se i ugledaju. Često deca imitiraju starije. Iz tog razloga je veoma važno da roditelj, vaspitač i svi stariji budu dobar primer deci u pravilnom obavljanju pozitivnih navika. Sve to ima velikog udela i u razvijanju dečije samostalnosti. Veoma je važno da se deci organizuje pravilan režim dana jer je to veoma bitno za detetov uspeh u školi, u životu uopšte, bitno je za formiranje radnih navika. U stvaranju navika kod dece veoma veliku ulogu ima disciplinovano ponašanje. „Savremeno pedagoško shvatanje pojma discipline: kompleksna, moralno – etička kategorija, kojom se definiše određeni karakter postupaka, delovanja i ponašanja pojedinca u skladu neke uže ili šire društvene grupe, tj. kolektiva“.
Savremena shvatanja discipline o usmeravanju i rukovođenju ponašanja deteta zasniva se na potrebi da mu se pomogne da nauči da zadovoljava svoje osnovne potrebe pomoći poželjnog i socijalno prihvatljivog načina ponašanja, uključujući se u organizovane oblike života i rada u porodici i školi, koji će mu pružiti mogućnosti za učenje i vežbanje u ispoljavanju socijalnog prihvatljivog načina ponašanja kao i u ispoljavanju i razvijanju njegove samostalnosti.
Evo i nekih navika koje deca treba da poseduju:
Dete treba da ima svoju sobu. Ta soba mora biti dovoljno osvetljena i dnevnim svetlom, ali i veštačkim. Kod deteta treba razviti naviku da se igra i čita na dnevnom svetlu, a da koristi dovoljno jako veštačko svetlo samo po potrebi.
Dečja prostorija mora biti redovno provetravana. Vremenom dete mora stvoriti naviku da samo provetrava svoju prostoriju kad god je potrebno, a obavezno bar jednom dnevno, ujutro posle ustajanja.
Mora se stvoriti navika kod dece da redovno, svakoga dana pospremaju svoju sobu. Ovo se odnosi na pospremanje kreveta, pospremanje igračaka i kasnije školskog pribora. Redovno usisavanje i brisanje prašine sa nameštaja je takođe neizostavno.
Neophodno je i redovno održavanje lične higijene. Deca moraju da se umiju ujutro čim ustanu i operu zube. Pranje nogu je neophodno bar uvek pred spavanje, kao i pranje zuba. Navika pranja ruku pre i posle jela je neophodna radi preventive od zaraznih bolesti. Ovde spada i navika za redovnim tuširanjem i svakodnevnim menjanjem rublja. Dete mora navići na čistu odeću i da se stara o čistoći svoje obuće.
Navika pravilnog držanja tela je takođe neophodna naročito u sedećem položaju jer je to preduslov razvijanja zdravog deteta.
Deca treba da pomažu i oko pripremanja hrane. Tako stiču navike o potrebi raznovrsne ishrane i o načinima pripremanja određenih namirnica. Ovo su neke od navika koje deca treba da poseduju, nešto više na sajtu EKOLOŠKE NAVIKE
Proces formiranja navoka kod dece je veoma složen i dugotrajan, ali u isto vreme i neophodan uslov za uspešan razvoj svakog deteta, uključujući i samostalnost. Porodica igra veoma važnu ulogu u formiranju tih navika. Više o temi možete naći u navedenoj literaturi.
Literatura: Grandić R. (2006): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad
|
|
