Aleksandra Mitrović
Komunikacija je uspostavljanje veze između jedinki putem nekih znakova. Znak je draž koja zamenjuje nešto, upućujući na neki objekat, osobu, stanje i podrazumeva određeno značenje. Reč „učenik” (napisana ili izgovorena) jeste jedan znak, ali je i znak osmeh (jer znači zadovoljstvo), namrštene obrve (jer mogu označavati bes ili ljutnju). Ako se na lavež psa skupe ili razbeže neke životinje, može se reći da su one reagovale na lavež kao na znak (npr. da dolazi opasnost).
Ponekad se razlikuju dve vrste znakova- simboli i signali. Simoboli su znakovi kojima se namerno drugim osobama saopštava neko značenje. To su, u prvom redu, govorni ili pisani jezik. Simbolima se služi čovek. Signali su nemamerno proizvedeni znaci koji takođe upućuju na neko značenje. Smeh, grimasa na licu, plač – jesu takvi signali kojima se sponatano izražavaju određena stanja i koje druge osobe tumače kao izraz stanja i raspoloženja. O komunikaciji se često govori u okviru šire problematike socijalne interakcije. Socijalna interakcija je neposredno uticanje jedne ili više osoba na ponašanje druge osobe ili grupe osoba. Interakcija često podrazumeva međusobno delovanje koje se odvija neposredno u datom trenutku. Takva je, na primer, zajednički rad, međusobna rasporava i slično. Ako se ima sve to u vidu, meže se reći da je komunikacija, s jedne strane, vid socijalne komunikacije (pošto se komunikacija može odvijati i praktično a ne samo simbolično), a sa druge, da je komunikacija uslov i komponenta socijalne interakcije.
Komunikacioni proces
U komunikaciji razlikujemo nekoliko najbitnijih elemenata:
· pošiljalac poruke – inicijator ili pokretač komunikacije, komunikator, izvor poruke;
· primalac poruke – jedinka čovek ili grupa koja prima poruku i tumači njeno značenje;
· poruka – informacija ili značenje koje se znakom ili sistemom znakova prenosi od pošiljalaca do primaoca; poruka ima sadržaj (npr. izraz osećanja, apel, zahtev, konstataciju) i formu (usmena ili pisana, gestovna, paralingvistička).
Komunikacija može da bude jednosmerna i uzajamna ili dvosmerna. Jednosmernu komunikaciju obično obavljaju novine, a i očavamo je i u grupama sa direktinim ili autoritarnim vođenjem. Prava uzajamna komunikacija je razgovor prijatelja, gde se svako istovremeno nalazi i u ulozi pošiljaoca i u ulozi primaoca poruke. Odnos proizvođačkih firmi prema potrošačima dugo vremena se održavao kao odnos jednosmerne komunikacije (npr. upućivanje propagandnih poruka) ali se vremenom zaključilo da su nužne i povratne informacije o potrebama, željama ili primedbama potrošača. Tako se danas obavlja vrlo složena istraživačka i ukupna aktivnost u okviru koncepta „tržišnih komunikacija”.
Verbalna komunikacija je osnovna i najvažnija komunikacija među ljudima. Zasnovana je na sposobnosti čoveka da proizvodi glasove (foneme) i da te glasove kombinuje u reči, a reči u rečenice sa određenim značenjem. Posebnim simbolima (slovima) glasovi i reči se pretvaraju u system pisanih znakova – pisani jezik. Verbalana komunikacija među članovima jedne zajednice je moguća jer ti članovi procesom učenja usvajaju određen jezik kao sistem simbola, odnosno rečima prepisuju isto značenje i služe se istim istim pravilima (istom gramatikom) povezivanja reči u rečenice. Jezik je deo kulture i sredstvo za usvajanje i održavanje kulture. Dete se rađa sa sposobnošću govora, a u toku razvoja, putem različitih oblika učenja (uslovljavanje, mehaničko učenje, oponašanje), usvaja terminologiju i način formulisanja misli i ideja.
Neverbalna komunikacija je komunikacija pomoću neverbalnih znakova. Takvi znakovi su različiti pokreti mišića lica (mimika ili facijala ekspresija) i pokreti ruku ili delova dela. Osim ovih kinezioloških znakova, važni su i prostorni ili proksemički znakovi (blizina, raspored i ponašanje u prostoru).
Kada je upitanju jezik razlikuje se često tzv. denotativno i konotativno značenje. Denotativno značenje je osnovno značenje koje je obično sadržano u rečenicama, i ono trebalo da bude isto za sve članove jedne zajednice koja koristi isti jezik. Konotativno značenje je pridodato značenje. Često je izraz specifičnog iskustva, potom stavova i emocionalnog odnosa prema onome na šta se znak odnosi. Zato se ono razlikuje od pojedinca do pojednica, od grupe do grupe, a pokazuje promenljivost i u vremenskoj dimenziji. Denotativno značenje reči „srce” je vrlo jasno (telesni organ sa karakterističnom funkcijom), ali su mu pesnici, koristeći proširene pogrešne prestave, pridali specifično konotativno značenje.
Korišćena literature:
· Kuzmanović, B., Štajnberger, I. (2000). Psiholigija. Zavod za udzbenike i nastavna srestva, Beograd.
Leave a Reply