Osnovni trendovi u XX veku, podeljeni u tri kategorije, ukazuju nam na pedagoško delovanje u tom periodu. Ukratku o njima može se reči sledeće, da je:
| Nastavni didakticizam |
Trend u kome je dete podređeno nastavniku i njegovoj evaluaciji. Nastava se odvija po krutom planu i programu. |
| Vođenje – metodičke strategije |
Ova strategija se oslanja na pedagoško vođenje, koje ima neki cilj (polaganje prijemnog ispita i sl.). U njoj jedan nastavnik radi sa jednim učenikom ili sa više njih. |
| Pragmatički utilitarizam |
Ili praktično-korisno učenje. Nastavni kadar ima malo pedagoškog znanja i improvizuju vlastite metode koje kopiraju iz arhaičkog sećanja na vlastite nastavne uzore. Ovaj pravac je prepoznat kao antiintelektualizam. |
Možemo videti da su naučna dostignuća iz pedagogije u XX veku, bila deleko manja od očekivanog, ali i pored toga, postavljena je solidna osnova za sledeći – novi korak u njenom razvoju. Ovi navedeni trendovi pedagoškog delovanja, mogu biti dobri pokretaći za dalje napredovanje. Razumljivo, sve to pod uslovom da se prevaziđu njihove slabosti, koje su dovele do toga da se pedagogija sporije razvijala od drugih humanih nauka u XX veku.(Potkonjak, N. 2003)
———————————————————————————————————————–
Iako postoje značajne razlike u sistemima vaspitanja i obrazovanja kod Istočne i Zapade pedagogije, primećuje se težnja, da se putem globalizacije, ove dve pedagoški suprotne strane obrazovanja, u skorije vreme i pomire. Na to nam ukazuje i rast globalnog informatičkog društva, koji nam pruža sredstvo za dostizanje društva znanja. Kakvo je to društvo znanja?
U društvima znanja svako mora da bude u mogućnosti da se sa lakoćom kreće kroz obilje informacija, da ima razvijene sposobnosti kritičkog mišljenja kako bi razlikovao „korisne“ od „beskorisnih“ informacija, jer tek smisleno usvajanje informacija u procesima učenja i primene, omogućava da informacija postane znanje. Prem tome, možemo zaključiti, da će znanje u vremenu koji sledi, biti jedan od glavnih kapitala pojedinca i nacije – države (Milutinović, J. 2008).
A to, da li će neke civilizacije postići sinhronizovanije sisteme obrazovanje ili zaostajati, zavisi će, baš kao i u prošlosti, od onih koji upravljaju znanjem tj. od njihove socijalne vizije koja sa jedne strane, može da obuhvata: pluralizam, socijalno uključivanje, solidarnost i participaciju, a sa druge: nejednakost, društveno isključivanje i socijalne konflikte. Krajnji rezultat, napredovanje ili zaostajanje, pokazat će, koji je od te dve strane vodeća u našem društvenom sistemu.
———————————————————————————————————————–
Slobodno vreme je veoma složena društvena pojava i rasprostranjena je u više istraživačkih područja različitih nauka (filozofija, sociologija, psihologija…). Sredinom dvadesetog veka otpočeo je proces konstituisanja jedne nove pedagoške naučne discipline pod nazivom pedagogija slobodnog vremena. Sledećom definicijom možemo odrediti da je ona ta: „koja proučava zakonitosti procesa vaspitanja (samovaspitanja) u slobodnom vremenu, kao i zakonitosti procesa vaspitanja ( samovaspitanja) za korišćenje slobodnog vremena“. (Grandić, Letić 2008)
Iz navedene definicije izilazi, da se njen predmet proučavanja sastoji iz dve bitne komponente:
- vaspitanje u slobodnom vremenu
- vaspitanje za slobodno vreme.
Otuda je škola dobila jedan novi zadatak: vaspitanje za slobodno vreme, u kome će mladi ljudi da se obrazuju za produktivno korišćenje slobodnog vremena.
Tragajući za odgovorima na pitanja slobodnog vremena, u pedagogiji je nastala i subjektivistička koncepija slobodnog vremena, prema kojoj odlučujući uticaj na korišćenje slobodnog vremena nema njegov obim, već subjekt (ličnost) koji koristi to vreme. Prema tome, slobodno vreme može biti vrlo važan faktor svestranog razvoja čoveka, koji će pojedincu omogućiti da postane ono što „treba“ ili što „hoće“ da bude, da bi konačno, prestao da bude ono što „mora“ biti. To je istovremeno put do svestranog čoveka koji će uspeti da se najviše potvrdi u onome što je njegova suština i njegova kreativnost..(Branković, Ilić 2003).
———————————————————————————————————————–
Komformizam ili protiv struje!
Činjenica je da neki ljudi danas smatraju normalnim određene načine ponašanja koji su u prošlosti smatrani nemoralnim, to ne znači da je došlo do promene moralnog zakona, već suprotno potvrđuje da je naše društvo izgubilo osećaj za pravi moralni zakon. Mediji, kao i širenje određane kulture, u čovekovu svest su na jedan perfidan način, usadili stil života, koji je sve dalji od normalnog. Tome se nadodala i rastuća svest o slobodi pojedinaca, što se tumači na taj način da dovodi do odbacivanja bilo kakvog autoriteta. Jedino je tako moguće objasniti kako to da su mnoge osobe prihvatile način življenja koji bismo mogli definisati kao „ svi tako čine“, koji se zasniva na ličnoj koristi i netoleranciji.
Ova vrlo negativna pojava govori u prilog tome, da je u školama potrebno i neophodno razvijati pozitivna svojstva kao što su podrška, saradnja i altruizam. Škola kao poslednje utočište ne sme odustati od nastojanja da vaspita omladinu.Ali ne smemo se zadovoljiti samo proučavanjem tih svojstava, već je potrebno i primenjivati ih u svakodnevnom životu, kako bi to preraslo u stil života svakog pojedinca.
———————————————————————————————————————-
LITERATURA:
- Branković, D., Ilić, M. (2003), Osnovi pedagogije, Banja Luka: Comesgrafika.
- Grandić, R., Letić, M. (2008), Prilozi pedagogiji slobodnog vremena, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
- Milutinović, J. (2008), Ciljevi obrazovanja i učenja u svetlu dominantnih teorija vaspitanja XX veka, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
-
Potkonjak, N. (2003), XX vek: ni „vek deteta“ ni vek pedagogije. Ima nade…XXI vek,Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.
Viša škola za obrazovanje vaspitača i Nastavno odeljenje učiteljskog fakulteta iz Beograda, takođe u Vršcu, angažovali su se na ostvarivanju zadatka projekta fundamentalnog istraživanja pod naslovom „PROJECT FOR AN EARLY IDENTIFICATION OF GIFTED PUPILS“– „HUERTA DEL REY“- Center specialized in the study of giftedness- Spain.
Predlog da se naše institucije uključe u ovaj projekat potekao je iz Instituta za pedagoška istraživanja iz Beograda.
MOTORNI RAZVOJ
Puzanje se ne smatra neophodnom fazom kroz koju prolazi maturacija u hodu ka prvom koraku. Kod posmatranih se upravo tako i javljalo, kod nekih pre prvog koraka, a kod drugih i posle ove veštine. Kod neke dece se nije ni javljalo(oko 100 slučajeva). Puzanje se nagoveštava već u četvrtom mesecu, da bi se vrhunac manifestovao između sedmog i devetog meseca. Puzanje ne usporava pojavu uspravnog hoda, ono ga samo zamenjuje.
Hodanje, koje ima izuzetaan značaj za celokupan kasniji razvoj čoveka ima u osnovi sazrevanje, te je ovo uzrok homogenosti koja je karakteristična za distribuciju ove motorne radnje. Prosečna vrednost vremena kada posmatrani prohodaju je oko 12 meseci.
U većini kultura mala pažnja pridaje se vremenu u kome dete prohoda. Ideja o trudu, potrebnom da se potpomogne detetov motorni razvoj smatra se zapadnjačkom novotarijom. Ta ideja temelji se na dvema pretpostavkama prihvaćenim u savremenim kulturama Zapada. Prva od njih ima suštinu u tvrdnji da motoričko iskustvo u periodu odojčeta vodi ranijoj motoričkoj razvijenosti; druga smatra da se razvojna postignuća ne mogu izgubiti, nego vremenom akumuliraju.
Eksperimentalne studije kod velikih grupa beba pokazale su da prosečno vreme kad beba može da hoda uz pridržavanje iznosi oko godinu dana. Sa 14 meseci dve trećine beba već hoda bez pridržavanja, a sa 18 meseci prosečna beba već hoda kao odrasli.
Ideja o koristi koja nastaje prisustvom odraslog koji podučava dete je prihvaćena u većini civilizovanih društava. Tako i pedijatri u svojim beleškama kada govore o stupnjevima razvoja na kojima se deca nalaze, često koriste izraze „sedi uz pomoć, stoji uz pomoć, hoda uz pomoć…“.
Sečenje makazama se kao motorna veština distribuira na posmatranom uzorku skoro normalno. Prosečno vreme ovladavanja ovom aktivnošću je oko treće godine (oko trećina dece u ovom periodu uspeva u ovome).
Nije lako odrediti kolika je uloga onoga koji podučava u učenju motornih veština. S jedne strane, ukoliko ne postoji prilika da se određena veština nauči, tada se ona ne može naučiti, a sa druge strane, postojanje same prilike će često dovoditi do sticanja veštine, čak i kada nema formalnog učenja. Mada se mnoge veštine stiču- slučajem, ipak je tek proces formalnog podučavanja ono što pruža osnovni podsticaj našem učenju; on utiče kako na to koje vrste veština će biti naučene, i na to u kojoj će meri biti naučene.
Razvoj formiranja slova ima sledeći hodogram:
- Tri i po godine: štampa nekoliko slova, krupna pojedinačna slova bilo gde na listu;
- Četiri godine: štampa nekoliko velikih slova, krupno i nepravilno, obično prvo slovo svog imena;
- Pet godina: štampa svoje ime velikim nepravilnim slovima koja postaju sve veća u sredini ili na kraju reči; često obrće slova koja postaju sve veća u sredini ili na kraju reči. Često obrće slova, naročito veliko slovo S; štampa brojeve od 1 do 5 neujednačeno i 9 srednje veličine;
- Šest godina: štampa celu azbuku krupnim neredovnim slovima sa mnogo obrtanja; kopira reči, služeći se svim velikim slovima, uz izvesna obrtanja i pogrešnim redom; štampa cifre od 1 do 20, uz česta obrtanja cifara: 3,7 i 9;
- Sedam godina: većina dece zna da piše, mada neka od njih još uvek štampaju velika slova; rukopis je krupan, jednoličan, mučan i neredovan u pogledu veličine i izgleda; brojevi su manji, ali ima dosta grešaka;
- Osam godina: mnoga deca znaju da pišu velikim uglastim i potpuno crnim slovima; velika slova i slova sa kružnicom nesrazmerno su visoka; cifre su manje i javlja se manji broj grešaka;
- Deca više i ne štampaju; rukopis je sitniji, uredniji, ravnomerniji, iskošen i pokazuje početak individualnog načina pisanja.
RAZVOJ JEZIKA
Učenje govora kao dug i složen proces počinje kod dece koja su u ovom istraživanju posmatrana otprilike u vreme kada se to javlja i kod drugih.
Prema nalazu kod inteligentno superiornije dece se prva rečenica javlja ranije, odnosno ova razlika u javljanju je statistički značajna na 0,002.
Formiranje rečenice, najčešće od jedne ili 2-3 reči, po pravilu, posle godinu i po, tj. do kraja druge godine. Kada dete ima dve godine, ono već kombinuje jednu ili dve imenice, glagol, a ponekad i prilog, odnosno predlog. Dužina rečenice nakon ovog perioda povećava se sve do devete, odnosno desete godine sukcesivno.
Što se tiče sposobnosti stupanja u konverzaciju, nalazi govore da je u proseku na uzrastu oko druge godine dete spremno za komunikaciju.
Po teoriji N.Čomskog, ovi nalazi se posmatraju kao posedovanje vrlo specifičnih preduslova za razumevanje sistema koji je u osnovi jezika. Utisak je da se ovi nalazi uklapaju u tezu N.Čomskog po kojoj se dete rađa sa „mehanizmom za sticanje jezika“.
Teza Dž.Maknamare je da deca uče jezik tek kad poseduju i druge veštine i kada imaju srazmerno razvijenu sposobnost osmišljavanja izvesnih tipova situacija koje uključuju neposredno ljudsku interakciju. U ovom tumačenju smatra se da je osnovno shvatanje značenja- sposobnost „osmišljavanja stvari“, i ne samo stvari, nego i onoga što ljudi čine, pa i govore.
U dosadašnjim razvojnim studijama konstantovano je da broj reči koji se javlja u dečijem rečniku, zavisi u velikoj meri od inteligencije deteta, od prilike koju ima za učenje novih reči, kao i od toga koliko je bilo podstreka za učenje. Obogaćivanje rečnika je sporo tokom prve dve godine, a zatim u predškolskom uzrastu raste, da bi se ovaj rast naglo ubrzavao polaskom deteta u školu. U drugoj polovini druge godine i trećoj godini, smešta se razvoj termina kao što su: brat, ujak, stric…
Većina autora se slaže da izvestan deo dečijeg govora i nema funkciju da uspostavi komunikaciju sa drugima, tako da dete u određenoj fazi govori samo sa sobom (Pijaže-egocentrični govor). Značajno je da se većina opet slaže da se ovaj vid govora gubi do sedme godine, te da na njegovo mesto dolazi nova vrsta govora čija je funkcija da uspostavlja komunikaciju.
ŽAN-ŽAK RUSO
“ Vi ćete uvek govoriti: „Mi hoćemo,“ i opet ćete večno raditi što drugi htednu. Onaj samo izvršuje svoju volju koji ne treba da se služi tuđim mišicama pri njenom izvršavanju; otuda izilazi da autoritet nije najveće od svih dobara, nego SLOBODA. Uistinu slobodan čovek hoće samo ono što može, i radi što mu se svidi. To je moje osnovno načelo. Pritom se radi samo o tome da se ono primeni na detinjstvo, i sva se vaspitna pravila daju izvesti iz njega.“ (Ruso, Ž. 1950. str.78.)
DŽON LOK
“ Duh svakog čoveka ima neke svoje osobine kao što ih ima i njegov lik,po tim osobinama on se razlikuje od drugih ljudi, te jedva da ima dva deteta koja se mogu vaspitavati na isti način… Deca su, kao list čiste hartije ili kao vosak koji možemo da stiskamo i da od njega pravimo što hoćemo… Ipak dati skromna uputstva onima koje će briga za biće koja su im toliko draga naterati da budu izuzetno smeli i da se usude da se za vaspitanje svoje dece obrate svom vlastitom razumu, pre nego da se oslone na stare običaje.“(Lok, Dž. 1950. str. 181)
ALEKSANDAR S. NIL
„Ne možete neku osobu da naučite da ima jaku volju. Ako decu vaspitavate u slobodi, ona će biti svesnija sebe, jer sloboda dopušta da podsvesno sve više i više postaje svesno. Upravo zato deca iz Samerhila imaju malo nedoumica o životu. Ona znaju šta hoće i pretpostavljam da će to i postići.“(Nil, A. 2003. str. 274)
LITERATURA:
1. Ruso Žan-Žak, 1950: Emil ili o vaspitanju, Beograd:Preduzeće za udžbenike narodne republike Srbije,
2. Lok Džon, 1950: Misli o vaspitanju,Beograd: Preduzeće za udžbenike narodne republike Srbije.
3. Nil Aleksandar, 2003: Slobodna deca Samerhila,Beograd: Logos – Art .
Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuće, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.
Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji… U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.
Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.
Postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu…
Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.
U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.
Može se reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.
Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.
Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.
Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.
Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija.
Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti.
Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran.
I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.
Ipak svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.
Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).
Znakovi stresa
Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?
S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.
Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja… Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.
Ukoliko se ništa ne preduzme kao poslednja faza javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine…). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.
Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji.
Izvori:
http://savetovaliste.nshc.org.rs/stres.htm
1. Основни педагошки трендови
Које педагошке трендове можемо препознати у двадесетом веку?
Крајем XX века нема ниједне општеприхваћене, доминирајуће и оригиналне педагошке концепције и покрета – ни када је реч о педагогији, односно о науци о васпитању, ни када је реч о васпитној пракси – по којима би крај тога века био обeлежен.
Основни трендови педагошког деловања у XX веку би се могли сврстати у
три категорије:
1) наставни дидактицизам,
2) вођење – методичке стратегије и
3) прагматички утилитаризам.
*********************************************************************
Двадесети век нам је пружио необично јасан увид о трендовима образовања на Истоку и Западу.
Видели смо да је на Западу доминирао прагматични модел професионалног сепаратизма и антиинтелектуализма а на Истоку је функционисао колективистички модел образовања по поруџбини друштва.
На Западу смо имали „Спутњик шок“ а на Истоку страх од „трулог капитализма“.
Крај двадесетог века дочекали смо са више различитих цивилизација, mеђу којима постоје значајне разлике у системима васпитања и образовања. Поређење ових система недвосмислено показује да ће земље које почињу са организованим образовањем имати предност „раног старта“ те на крају XXI века бити доминантне и сврстати се у „владајуће“ нације за разлику од свих осталих популистичких нација. Исто тако, разлике међу цивилизацијама у сфери образовања су драстичне.
Можемо очекивати да ће на крају XXI века неке цивилизације имати врло развијен и синхронизован ситем образовања, а да ће неке цивлизације даље заостајати.
***************************************************************
Поглед у будућност нам говори да ће током XXI века људи имати све више слободног времена, а да ће се обавезни рад све више смањивати. То значи да би школство требало да образује младе људе, поред осталог, за продуктивно коришћење слободног времена. Ово и због тога јер ће из слободног времена стизати све више добара и услуга потребних за благостање човечанства.
*********************************************************************
Срећа или благостање човечанства у будућности ће све мање зависити од хране и новца, а све више од интерперсоналних односа које људи међусобно успостављају. У савременом друштву данашњице препознајемо егоизам, нетолеранцију и искључивост као доминантне друштвене односе испред подршке, сарадње и алтруизма. Да ли у школама можемо развијати ова својства младих када знамо да ће деца чим изађу из школе увидети да та својства не владају у социјалној средини?
ПРОШИРИТЕ, ПОТВРДИТЕ ИЛИ ОПОВРГНИТЕ ОВЕ ТВРДЊЕ
Проф. Биљана Вујасин
2. Идеје, мисли, цитати (педагога):
Упутство за студенте – одаберите и допуните ову листу са најмање три цитата, мисли или изреке из научне педагошке литературе.
„Kada bi svi nastavnici shvatili da je kvalitet duhovnog procesa, a ne proizvodnja tačnih odgovora, merilo vaspitnog razvitka, onda bi to skoro izazvalo istinsku revoluciju.“ Dž. Djui: Vaspitanje i demokratija
„U ritualu tradicionalne nastave, gdje nastavnik predaje, učenik ponavlja, nastavnik ocjenjuje a učenik odgovara, poučavanje je prije programiranje dječijih umova nego pomoć i podrška u razvijanju kreativnog i fleksibilnog mišljenja. Učenik je tako primoran da sažvaće i trulo voće uz prinudu, pri kojoj mu se ne želi objasniti čemu služi to žvakanje. Onaj ko nas je kao đake pokušavao ubijediti kako nećemo živjeti sretno ako ne budemo znali kvadrirati binom ili jednačinu sa dvije nepoznate, danas kao odrasli znamo, nije bio pošten čovjek. Ishod takve nastave je poslušnost i pokornost. Kome treba ovakvo obrazovanje?“ (Н. Сузић, Педагогија за 21. вијек))
Politika, 03. maj 2011. str. 10
Gelotologija, nova nauka o smehu.- Deca se smeju 400 puta, odrasli samo 15 puta dnevno! – Škole smeha i novi naučni projekti.
Filozofija i umetnost odavno su pružile dokaze da smeh nije šala. Medjutim, do početka 21. veka, malo je ko očekivao da će smeh postati predmet posebne nauke koja će se studirati na evropskim i svetskim univerzitetima! Ime te novorodjene nauke, kao što je to slučaj sa mnogim drugim naukama, potiče iz grčkog jezika. To jest, od reči gelos (smejati se), nastao je naziv gelotologija, nauka o smehu.
Vodeće mesto medju ekspertima za smeh, gelotolozima, zauzeo je Vilijam Fraj, neurolog sa Stanford univerziteta u SAD, koji je postao osnivač Internacionalnog društva za istraživanje humora (ISHS).
Otkrića neurologa su omogućila gelotolozima da se oglase radosnim uzvikom: „heureka!“ Naime,uz pomoć magnetne rezonanace, neuroradiolog Dean Šibata iz Njujorka prvi je otkrio da je smeh povezan sa jezgrom u bazalnom delu prednjeg mozga (nucleus accumbens), koji, inače, ima centralnu ulogu u moždanom sistemu nagradjivanja, što znači sudeluje i u nastanku raznih ljudskih poroka, naročito onih koji se imenuju kao zavisnot. To su, npr. pušenje, alkohol, droga, igre na sreću itd.
Šikabatino otkriće je doprinelo da se objasni kako se humor preradjuje, sa kojim je sve telesnim i duhovnim funkcijama povezan, da se stekne potpuniji i dublji uvid u osećanja ljudi i njihovo socijalno ponašanje i spozna lekovito dejstvo smeha, o čemu se govori u mnogim prastarim civilizacijama i kulturama.
Najsvežija istraživanja pokazuju da se deca – ( čije lice ozari smeh već posle pete ili šeste nedelje nakon rodjenja) – smeju 400 puta dnevno. Medjutim, danas se odrasli Evropljani smeju prosečno samo 15 puta dnevno, što iznosi oko 6 minuta, dok je pre 40 godina njihovo lice zračilo osmehom 18 minuta dnevno!
Nova saznanja o smehu i njegovoj ulozi u životu ljudi – (eksperti poručuju da se gradjani moraju prvenstveno čuvati i štititi od političara koji ne umeju da se smeju!) – i rezultati empirijskih istraživanja pokrenuli su veliki broj novih projekata kao što su, terapija smehom, seminari smeha, škole smeha (koje su postale vrlo popularne u Nemačkoj), otvaranje „sala za smejanje“ u bolnicama i kliničkim centrima, preuredjenje televizijskih programa, u cilju smanjenja broja horor filmova i sadržaja ispunjenih agresijom, nasiljem itd.
Naučni dokaz univerzitetskih istraživačkih centara u Merilendu i Amsterdamu da se prilikom smeha povezuju desna i leva hemisfera ljudskog mozga i da smeh jača imunološki sistem čoveka, ohrabrila je još vi pokretače ovih akcija. Pritešnjeni naučnim dokazima, pred njima su, na primer, već poklekli i gospodari kase zdravstvenih osiguranja u Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Italiji itd., koji su u početku kategorički odbijali da prihvate finansiranje terapije pomoću humora i smeha.
S druge strane, ta otkrića i saznanja podstakla su formulaciju raznih novih naučno-istraživačkih projekata.Medju njima je, kako se smatra, najprivlačniji multidisciplinarni projekat „Mozak i duhovna kibernitika“, koji ima za cilj da osvetli centar mišljenja i supstrat duhovnog života čoveka.
Mnogi su govorili da je filozofiranje počelo čudjenjem, koje je neodvojivo od smeha, o čemu svedoči i indoevropska reč „smei“. Ali, ako se ostvari zamisao, prema kojoj, ide vreme u kome neće biti više mesta za čudjenje, da li će to značiti da će se ljudi smejati tek ako ih neko golica po tabanima, što je – kako smatraju antropolozi – dovelo do „prasmeha“ pre osam miliona godina.
U vezi sa smehom, naučnici se suočavaju i sa mnogim drugim ozbiljnim pitanjima.Jedan od njih kaže duhovito: „Neće biti ni optimista, ni pesimista: Svi će se smejati do suza!“ Ili, kazano u duhu poznate srpske izreke:„Svi će se smejati na brašno!“
Svi ljudi imaju probleme sa spavanjem, sa poremećajima spavanja, pa čak i deca. U prvoj godini detetovog života zahtevi se prilagođavaju njegovom fiziološkom, perceptivnom i motornom funkcionisanju, kao i uspostavljanju primarnih socijalnih odnosa. San je ključni element i indikator tih procesa. U prvim danima i mesecima života odojčeta spavanje je vezano uz osećaj sitosti i gladi. Kod rođenja normalno donešena beba provede 2/3 od 24 sata spavajući. U tom periodu san i budnost se menjaju svakih 3-4 sata. Obično oko 6. meseca najduži period spavanja produžava od 4 na 6 sati, a beba se noću nekoliko puta budi. Periodi budnosti danju postaju duži i prekidaju se povremenim spavanjem. Šestomesečna beba spava oko 50% vremena od 24 sata. Većim delom spava tokom noći i obično 2 puta danju. Do prve godine života kod većine dece ostaje samo jedno dnevno spavanje tokom popodneva. U predškolskom dobu, zavisi od socijalnih očekivanja, većina dece vise ne spava danju i san postaje vezan samo uz noć, iako kod neke dece potreba za popodnevnim spavanjem ostaje ceo život.
Noćno buđenje
Problemi noćnog buđenja su najčešće razvojni i prolaze spontano. Mirna i kratkotrajna buđenja tokom noći su tipična za decu od 18 meseci. Vremenom frekvencija i trajanje budnosti opada. Istraživanja su pokazala da oko 70% tromesečnih beba spava noću od ponoći do 5 satu ujutru, kontinuirano bez buđenja. Oko 83% šestomesečnih beba i 90% devetomesečnih beba spava celu noć. Bebe stare od 9 do 24 meseci često se bude, u proseku 2 puta noću, iako se većina tih beba sama smiri i ponovo zaspi, bez plača ili nekog drugog načina uz pomoć kojeg signaliziraju okolini da su budni, te roditelji takvo buđenje ne primećuju.
Kako treba postupati sa decom koja imaju probleme sa spavanjem?
Pre nego sto potraže pomoć stručnjaka, dobro je da roditelji nekoliko dana vode dnevnik spavanja u koji će uneti sve podatke u vezi detetovog spavanja, npr.: kada leže, koliko vremena treba detetu da zaspi, koliko dugo spava do prvog buđenja, da li i koliko dugo plače i sl. Zatim je potrebno uvideti eventualnu povezanost između problema spavanja i odnosa roditelj – dete. Uvažavajući detetovu ličnost najčešće se sprovodi modifikacija ponašanja, kojom se uči dete da spava samo u vlastitom krevetu uz minimalnu intervenciju roditelja.
Potrebno je:
1. Napraviti raspored:
Insistira se da roditelji uvek stave dete u krevet u isto vreme , uz priču, poljubac ali bez nošenja i ljuljanja, jer deca brzo steknu naviku i u tom periodu im je uvek lakše da zaspu. Da bi se stalni raspored napravio, potrebno je da se i svako jutro budi u isto vreme. Produženo spavanje vikendom, koje roditelji deci često dopuštaju, najčešće zbog svojih navika, stvara probleme kod dece, jer im onemogućava usvajanje jednog istog ritma koji je njima potreban za kvalitetan san.
2. Fizička aktivnost:
Fizička aktivnost olakšava ulazak u san, smanjuje tenziju u mišićima, i čini san kvalitetnijim za decu. Verovatno je većina roditelja primetila kako je ponekad, kada je vreme loše, ili kada su deca provela veći deo dana za računarom, umesto da su bila fizički aktivnija u igri sa vršnjacima, teško uspavati uveče dete. Kod dece fizička aktivnost treba da bude upražnjavana minimum tri puta vise, da bi njihov san postigao isti kvalitet.
3. Ležanje u krevet:
Kod dece bi najbolje bilo da svoj krevet doživljavaju samo kao mesto gde se spava, a ne i kao mesto za igru ili kao sredstvo za provođenje slobodnog vremena. Samo leganje u krevet kod njih će stvoritio opuštanje mišića, jer će se njihov organizam automatski pripremiti za spavanje. Ulazak u san biće im lakši i brži, a relaksacija koja je veoma važna pred spavanje biće verovatnija.
4. Ugasiti televizor:
Čak i ako dete ne razume u potpunosti temu i radnju horor filma, na koji povremeno baca pogled, ili ga gleda zajedno sa roditeljima, ono oseća napetost koja je prati, registruje muziku, i trgne se na iznenadne, zastrašujuće scene. Dete, pri tome, nema razvijene kapacitete da obradi informacije i emocije koje to u njemu pobuđuje. Zbog toga, gledanje intenzivno i sa napetošću nabijenih scena za dete predstavlja prejako iskustvo, koje će obrađivati tokom sna. Istraživanja pokazuju da deca koja više gledaju filmove i sadržaje koji su namenjeni odraslima, imaju značajno više problema sa spavanjem.
Parasomnije (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)
Somnabulizam (hodanje u toku spavanja-mesečarenje)
Mesečarenje je uglavnom vezano za period takozvanog dubokog spavanja, i najčešće se javlja kod dece i adolescenata. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje “razbuđen” , dok su više mentalne funkcije još uvek “uspavane”, što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili korišćenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je utvrđeno verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti moze biti štetno i opasno po pacijenta u toku mesečarenja. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora (stres, neispavanost, alkohol) koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece , i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećim slučajevima, deca jednostavno “prerastu” mesečarenje i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđivanje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni.
Noćne more
Noćne more su snovi koji se javljaju tokom takozvane REM faze spavanja, i za koje su karakteristična osećanja straha i ekstremne ankstoznosti. Ovaj fenomen najčešće se javlja tokom kasnijeg dela noći i često budi spavača, koji će se verovatno sećati sadržaja sna. Većina noćnih mora je normalna reakcija na stres, i mnogi kliničari veruju da one uspešno pomažu osobama da prođu kroz traumatska iskustva. Jednostavno, osoba koja je tokom dana izložena većem broju iskustava koja na nju deluje pobuđujući intenzivne emocije, nema vremena da ih u miru obradi i prihvati, pa zato tokom sna, nakon relaksacije organizma u prvoj polovini spavanja, dolazi do “ponovnog proživljavanja”. Bitna karakteristika ovog poremećaja je ponavljanje zastrašujućih snova koji dovode do buđenja. Sadržaj noćnih mora vezan je za prateće fizičke opasnosti (proganjanje, napad, povreda) ili opasnost može biti manje naglašena, ali je naglašena lična greška (snovi u kojima smo osramoćeni, pad na ispitu, loša ocena u školi). U većini slučajeva noćne more ne ponavljaju stvarne događaje. Može se javiti više noćnih mora tokom jedne noći, obično s ponavljajućom temom. Završavaju se buđenjem i dugotrajnim osećanjem straha, što dovodi do teškoća ponovnog spavanja. Nejčešće počinju između treće i šeste godine života. Većina dece barem povremeno sanjaju takve snove, ali oni uglavnom nakon nekoliko godina povremenog javljanja spontano iščeznu. U uzrastu od tri do pet godina 10-15 odsto dece ima toliko snažne noćne more da se roditelji ozbiljno uznemire. Ako je učestalost visoka (nekoliko nedelja) , snovi mogu da postanu izvor zabrinutosti. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu.
Noćni strahovi
Noćni strahovi su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem i traju do deset minuta. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Noćni strahovi obično počinju kod dece izneđu četvrte i dvanaeste godine života i spontano prolaze tokom adolescencije. Neka istraživanja govore i o porodičnoj sklonosti.
Literatura:
- Marković S., Čolin T. (2004 ): Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji, Save the children
- Trajanović,N. (2007) ,,Parasomnija (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)” www.stetoskop.info
Pedesetih godina 20. veka, naučnik Eugene Aserinsky je otkrio da se tokom sna smenjuju dva osnovna oblika spavanja. Jedan oblik je prepoznatljiv po brzim pokretima očnih jabučica ispod kapaka i nazvan je REM fazom. U toku ove faze mozak se odmara i regeneriše, propušta više krvi i troši više kiseonika i glukoze. Takođe, u ovoj fazi spavanja sanjamo. Drugi oblik nazvan je NREM fazom spavanja, i u toku ove faze ne sanjamo.
Tokom godina, ovi nalazi su proveravani u mnogim istraživanjima. Rezultati su produbljivani i razotkrivali su mnoge misterije spavanja.
Danas je poznato da, nakon što zaspimo, prolazimo u snu kroz četiri faze spavanja:
U prvoj fazi spavamo najplićim snom. Mišići se opuštaju a srčani rad se usporava; prema EEG zapisu ovaj stadijum je nalik budnom stanju.
Druga faza predstavlja početak dubljeg spavanja; u ovoj fazi javlja se mesečarenje i govor u snu.
Treća i četvrta faza su veoma slične i karakteriše ih dubok san; za buđenje iz 4. faze potreban je jak stimulus.
Kada dosegnemo fazu najdubljeg sna, razdoblje REM spavanja (4.faza), opet krećemo u 1. pa u 2. i 3. fazu NREM spavanja, a zatim opet u 4. Tokom noći pet ili šest puta prelazimo iz REM u NREM spavanje i obrnuto.
Prva faza REM spavanja obično počinje 90 minuta nakon uspavljivanja. Kako noć prolazi NREM razdoblja su sve kraća, a REM sve duža, što znači da bliže jutru sve više sanjamo. Međusobni odnosi stadijuma i faza spavanja, njihovo trajanje i dužina spavanja se menjaju tokom uzrasta.
U svakoj REM fazi sanjamo, a sećamo se snova samo iz zadnje REM faze. U toku ove faze uglavnom se ne mičemo. Naše telo je imobilisano elektrohemijskim porukama iz mozga, koje istinski parališu naše mišiće. To je mehanizam koji nas sprečava da radimo ono što sanjamo i da se povredimo tokom sna.
Naučnici su utvrdili da SVI SANJAMO, iako postoji mali procenat osoba koje se nikad ne sećaju svojih snova.
Naučnici tvrde da ukoliko konzumiramo alkohol, pića koja sadrže kofein ili energetska pića pre spavanja, obavezno nam se javljaja nedostatak sna u REM fazi (kao i nakon uzimanja tableta za spavanje). A ovo je bitno, jer usled nedostataka sna u REM fazi dolazi do sledećih simptoma: aksioznost, razdražljivost, teškoće sa koncentracijom; takođe, moguć je i poremećaj u ishrani, tačnije povećan apetit.
Nedostatak spavanja u REM fazi znači da većim delom noći spavamo dubljim NREM fazama. Zbog toga je teško prekinuti sa uzimanjem lekova i alkohola jer je bez njih otežano spavanje. Onog trenutka, kada se prestane sa uzimanjem tih supstanci pojavljuje se snažni REM učinak (potreba organizma da nadoknadi REM faze-potreba za snom). Tada se počinjemo bojati spavanja, odnosno plašimo se dubokog spavanja (teško se budimo, previše spavamo) i vraćamo istim supstancama kako bi ponovo sebi uskratili REM faze, i samim tim lakše spavali i lakše se budili. U težim slučajevima – dugotrajnim, dugogodišnjim izostancima sna u REM fazi (npr. kod alkoholičara) usled prestanka uzimanja određenih supstanci može doći do halucinacija, opsesije, psihoze. Dakle, REM efekat u tim slučajevima može biti toliko snažan da deluje čak i u budnom stanju!
LITERATURA:
Hock, R. R., (2004): Četrdeset znavstvenih studija koje su promijenile psihologiju, Naklada Slap, Jastrebarsko
„Politika“, 30.04.2011., „Jezik života“, str. 09.
Posle Erika Kula (1960), koji je 2000. godine postavio čvrste temelje sintetičkoj biologiji, toj – kako se predviđa – vodećoj nauci u 21.veku, tim naučnika sa univerziteta u SAD i Evropi, u kojem ima glavnu reč profesor Stanford univerziteta u Kaliforniji Dru Endi (1970), pokušaće da odgonetne jezik života.
Informatičar Hristofer Fogt, jedan od istraživača iz tog tima, objasnio je da je njihova namera da stvore jezik pomoću koga će biti programirane ćelije kao što se programiraju roboti i kompjuteri. To jest, spojiće gene tako da ćelije uvek isto reaguju na određene situacije.
Po mišljenju ovog mladog naučnika, koji kaže u šali da se 15 odsto ljudskih gena „podudara“ sa genima banane, biće to početak ovladavavanja kompleksnim životom, novog naučnog projekta sintetičke biologije, koji okuplja naučnike raznih struka, što može dovesti , kako veruje, i do rađanja nove biološke naučne oblasti.
Ovaj naučni tim je pomoću standardizovanih genskih isečaka, popularno nazvanih „biocigle“- (što je specijalnost Endija i njegovih saradnika Tomasa Knajta i Džeralda Sasmana) – stvorio posle četvorogodišnjeg naučno -istraživačkog rada bakterije koje detektuju arsen, zatim svetleći sinhroni časovnik konstruisan pomoću tri gena iz jedne bakterijske kulture, drveće koje može da svetli poput sijalica, pa bakterije koje proždiru koleru, mikrobe koji mogu da žive na Marsu itd.
Kako su istraživači predstavili javnosti rezultate svoga rada, biosenzor počinje da svetli kada se u vodu sipa arsen. Svetlucanje se pojačava kada se poveća količina arsena, ali nestaje ako u vodi nema arsena.
Komenarišući sinhroni časovnik, švajcarski biolog Martin Fusenegerd je rekao: „To se može uporediti sa momentom kada istovremeno zasvetle svi semafori u svetu!“
Ne skrivajući zadovoljstvo zbog dosad nezabeleženih dostignuća u istoriji nauke, Ron Vajs, jedan od članova tog tima, kaže da nova otkrića prate i razne zagonetke, koje oni zasad nisu u stanju da odgonetnu. Tako, na primer, kada se ubrizgaju strani geni u bakteriju, nastaju mnogi neželjeni efekti. Pri tom je uočeno da to u nekim slučajevima izaziva velike promene u ćelijama, dok se u drugim slučajevima ubrizgani geni brzo neutrališu. Što znači, procesi se ne mogu još uvek potpuno predvideti i kontrolisati. Jer, kako je rekao Vajs, u ćeliji, za razliku od kompjuterskog čipa koji ne odstupa od programa, „sve sa svim“ reaguje. Osim toga, sa tim novim naučnim otkrićima, javljaju se razna etička pitanja i dileme.
Stara je istina: istraživanje je uvek na putu, nikada do cilja. Osim toga, prirodne nauke, ma koliko njihovi rezultati bili fascinatni, nemaju snagu da stvore novi pogled na svet.Ali, imaju snagu, zahvaljujući pre svega onima koji poseduju moć a čiji su geni „podudarni sa genima u banani“, da uguše nove poglede na svet. Čak, kako je pokazalo istorijsko iskustvo, da nastane situacija koja omogućava da stanoviše smrti zadobije premoć nad stanovištem života.
Ako odgonetka jezika života doprinese životnom napretku, onda se od ovih novih istraživanja može očekivati da postanu izvor nove nade i sreće ljudi na našoj planeti.
Psihoterapija
Psihoterapija može da bude korisna ako pacijentu (ili njegovim roditeljima/starateljima) ukaže na eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaj. Takođe, psihoterapeut može da pomogne pacijentu pružanjem razumevanja, podrške i nade, jer se bolesnik najčešće oseća bespomoćno, neshvaćeno i ugroženo.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim problemima. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno–bihejvioralna, gestalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba da pacijentu pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, naročito u razdoblju pre nego što počnu da deluju lekovi. Kad se pacijentu „razbistri“ stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će od terapeuta da nauči neke praktične „protivanksiozne“ veštine.
Kvalitetan psihoterapeut može da posavetuje pacijenta kako da lakše izbegne neku stresnu situaciju, ako ona postoji i ako je relevantna za pacijentovo stanje; može da mu ukaže na neki izvor stresa koji pacijent nije sam uočio; može da mu predloži neku aktivnost (hobi, sport i sl.) koja bi donela olakšanje i razvedravanje; može da ga nauči da kaže „ne“ kad je to poželjno i uputi ga u spretnije ophođenje s ljudima. Na primer, može da ga nauči kako da prikrije svoju stidljivost i osetljivost , kao i kako da ne pokazuje da je povređen, jer niko ne voli da se druži sa osobama prema kojima mora da se ophodi „noseći rukavice“.
Najzastupljenija psihoterapijska tehnika, kognitivno-bihejvioralna (spoznajno-ponašajna) terapija temelji se na pretpostavci da su psihičke smetnje posledica duboko ukorenjenih pogrešnih i negativnih predstava pacijenta o samom sebi i o svojim okolnostima. Terapeut pokušava da pomogne pacijentu da zameni „pogrešne pretpostavke“ ispravnim, da odbaci štetne postupke ili ponašanja kao i da počne sa bavljenjem prijatnijim aktivnostima i zdravijim obrascima ponašanja. Međutim, niti svaki pacijent ima pogrešne negativne predstave o sebi, niti uvek ima uticaj na spoljašnje okolnosti, niti se uvek može izmenom ponašanja ili životnih stavova izlečiti. Kod takvih su slučajeva lekovi nezamenjivi
Samopomoć
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete samostalno da sprovodite.
Telesna aktivnost i rekreacija. Povećano kretanje može da popravi poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju poremećaje. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje „hormona zadovoljstva“ poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutralizuju delovanje stresnih hormona. Kad kažemo telesno vežbanje, ne mislimo da to mora da bude maraton ili Tour de France – sasvim je dovoljno po 30-45 minuta džoginga tri puta sedmično, ili triput po sat vremena vožnje bicikle (može i na sobnom biciklu), ili plivanje, aerobik, planinarenje, pa i obično hodanje, najbolje ubrzano! Pojava znoja znači da se nalazite pravom putu što se stepena napora tiče. Pre jače telesne aktivnosti dobro je posavetovati se s lekarom.
Vežbe disanja. Napad panike je često praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i lagano disanje „iz stomaka“ može da ublaži simptome, pa čak i trajno da učini čoveka otpornijim na stresne situacije.Opuštajuće disanje izvodi se tako da prvo dopustite vazduhu da ispuni vaš stomak (prostor ispod prsnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon toga i gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napušta donje šupljine, a na kraju vrh pluća. Nakon izdisanja pričekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udišite, opet prvo stomakom!
Vežbe opuštanja. Najpoznatije tehnike opuštanja su autogeni trening (AT) i transcendentalna meditacija (TM), ali za opuštanje služe i joga, tai-chi, neke borilačke veštine i mnogo drugih tehnika. Opustiti se možete i jednostavno tako što ćete sda e usredsredite na neku nepokretnu tačku (npr. prekidač na zidu, knjigu ili grm) i polako i duboko dišete 10-15 minuta. Takođe, još dublje delovanje ima autogeni trening. Prvi od dva stepena AT-a možete da naučite iz knjiga ili iz uputstava koja se mogu pronaći i na Internetu. AT-om se usmerava pažnja na telesne osećaje poput težine u rukama i nogama, topline u želucu, svežine u čelu, disanja i kucanja srca. Jedna cela seansa traje oko deset minuta i ima značajno antistresno dejstvo.
Poboljšajte spavanje. Ako loše spavate, evo nekoliko korisnih saveta:
– Trudite se da ležete i budite se u približno isto vreme. Nemojte puno da odstupate od tih termina čak ni za vreme vikenda.
– Pre spavanja ne uzimajte kafu ili crni čaj; preporučuje se čaj od mente, gospine trave, kamilice ili mlečna pića. Ne uzimajte alkohol mada vas uspavljuje, jer biste zbog njega mogli da se budite tokom noći. Ne večerajte kasno.
– Veći telesni napori unutar dva sata pre planiranog spavanja nisu preporučljivi. Telesne vežbe ranije tokom dana mogu da budu korisne za bolji san.
– Neka vam soba ne bude ni pretpla ni prehladna, a krevet ni pretvrd ni premekan.
– Ako ne možete dugo da zaspite, bolje je da ustanete i radite nešto po kući nego da se vrtite po krevetu. Nakon „pauze“, bićete umorniji i pospaniji.
Odmorite mozak. Nemojte da se prepuštate analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja.
Planirajte aktivnosti. Napravite raspored dnevnih obaveza. Sastavite rang listu prioriteta i počnite s najbitnijim. Izbacite ili odložite ono što nije posebno bitno. Dok bolujete od anksioznog poremećaja, nije preporučljivo da radite puno stvari, pogotovo ne odjednom. Pričekajte s presudnim životnim odlukama i velikim promenama. Ne postavljajte sebi previsoke ciljeve. Podelite brige i probleme s partnerom, prijateljem ili rođakom.
IZVORI:
http://www.zdravduh.bloger.hr/post/tretman-tjeskobnih-poremecaja/486169.aspx
|
|
