Igra je aktivnost kroz koju se najpotpunije ostvaruje psihofizički razvoj deteta. Po svojim karakteristikama razlikuje se od svih drugih aktivnosti. Ona proizilazi iz unutrašnje potrebe deteta – odlikuje je spontana, slobodna i originalna aktivnost deteta.
Dete u igri može da ,,abreaguje” svoje strepnje i agresiju, pa je igra i terapeutsko sredstvo ako je, opet, usmeravaju stručnjaci.
„Igra predstavlja zonu narednog razvitka deteta. U igri je dete uvek više od svog prosečnog uzrasta, za glavu više od samog sebe. Igra u kondezovanom vidu sadrži u sebi, kao u fokusu lupe, sve tendencije razvoja“ (Vigotski, 1996).“
Razvojna psihologija posvećuje veću pažnju igri tek od tridesetih godina ovoga veka. Igra je privukla pažnju ne samo zato što je ona dominantna aktivnost deteta, već zato što je povezana sa fizičkim razvojem, razvojem intelekta, motiva, procenjivanjem vrednosti, emocionalnim razvojem i razvojem ličnih osobina.
U igri dete ,,imitira” odrasle, ali na svoj sopstveni način u kome standardne obrasce ponašanja ,,igra” na način koji proizilazi iz njegovog bića, i kako mu obično nije dopušteno u odnosima sa odraslima. Tako otkrivamo i značaj igre za dečiji stvaralački odnos prema životnoj sredini.
Prema Pijažeovom shvatanju ,,suština igre je asimilacija ili primat asimilacije nad akomodacijom”. Pijaže smatra da je detetu za njegovu afektivnu i intelektualnu ravnotežu neophodno da ,,raspolaže delom aktivnosti čija se motivacija ne sastoji u prilagođavanju stvarnosti, već naprotiv, u asimilovanju te stvarnosti u sebe, bez prinuda i kazni”. Pijaže, dakle, igru izučava kao razvojni fenomen.
Oblici igre
Sa uzrastom se menjaju razvojni oblici igre. U prvoj godini, u funkcionalnoj igri , preovlađuju aktivnosti dečjih funkcija a ne karakteristike materijala ili izražajnost igračaka.
Oblici dečje igre su:
- do 6 meseci pokreti tela;
- od 6 meseci do kraja prve godine funkcionalna igra rukama;
- na početku druge godine, posebno kad prohoda dete „istražuje“ okolinu, vežba hvatanje i bacanje predmeta;
- u periodu 1,6 godina do 2 godine dete pokazuje interesovanje za igračke i drugu decu; javlja se recepcijska igra i igra mašte i dramatizacije;
- igre uloga (3,0 g);
- oko 4. godine počinje stvaralačka igra i igra u grupi od 2-3 dece;
- u 5. godini dete privlači građenje i oblikovanje i igra van kuće;
- u periodu 6. do 8. godine preovlađuju stvaralačke igre i igre s pravilima, sportske igre, receptivne i izvođačke igre.
Sa uzrastom se smanjuje broj igara i ukupno vreme provedeno u igri.
Dečje igračke
 Osnovu dečje igre čine dečije igračke, koje igri daju sadržinu i ideju. One trebaju da budu prilagođene razvojnom stepenu dece.
- Prva godina: sopstveno telo, igračke živih boja koje proizvode zvuk, plivaju … ;
- Druga godina: kolica, zvučne igračke, kocke, pesak i pribor, jednostavne slikovnice…;
- Treća godina: automobili, tricikl, konj za ljuljanje, materijal za oblikovanje, igračke od gume, delovi odeće za igre uloga, pribor za crtanje, slikovnice … ;
- Od 4. – 7. godine: bicikl, mehanizovane igračke, plastelin, materijal za građenje, crtanje, lutke, pribor za igre uloga, sanke, skije …;
- školsko doba:lopte, muzički instrumenti, komponente za konstruisanje, aparati, računar, tv…
IZVORI:
http://www.scribd.com/doc/52587506/Razvojna-psihologija-knjiga
„Политика“, 11.04.2011., „Виртуелне свеће за покој душе“, стр. 08
После Прве Мојсијеве књиге о стварању света, чији се тачан датум не зна, Американац Јарон Цепел Ланиер (1960) објавио је 1989.године почетак виртуелног света. Виртуелна реалност (ВР), која се дефинише као реалност која настаје помоћу пост – симболичког визуелног програмираног језика, у великој мери већ превазилази реални свет.
Стручњаци тврде да у свет виртуелне реалности свакодневно хрле милиони људи. Али се и у том свету поуздано зна „ко коси, а ко воду носи“ и коме је „Бог ујак“. Истраживања доказују да је људска душа баш у том свету непресушни рудник за згртање новца, који говори сваким језиком и за сваку сврху и помоћу кога могу и животиње постати господари људи, о чему је генијално писао још Шекспир.
Швајцарци су први дошли на идеју да се, после низа разноврсних игара, створи joш једна нова игра. Та нова игра, започета у Ајнзидену, зове се виртуелно гробље и црква! Пастор те цркве Ерих Енглер, имајући у виду чињеницу да је „култура смрти“ обележје данашњег доба, саопштио је својој пастви да се „реч Божја“ може успешно ширити и преко интернета. И да се у новој, интернет цркви у западној Швајцарској, могу „палити“ и виртуелне свеће. Верницима који желе да осигурају своје вечно боравиште, понудио је виртуелно гробље, о чијем се дизајну стара велики и моћан швајцарски издавач „Едипрес“. Тај издавач – разуме се, за новац – помаже клијентели да што боље осмисли текстове за онај свет, изабере што лепше слике, направи квалитетне видео и тонске записе итд.
Из тог „јајета“ испилиле су се и друге врсте „црних пилића“. На пример, специјализовани интернети, од којих се један зове „Touch me Gott“ („Дотакни ме Боже“). У Швајцарској је и фејсбук за мртве (Facebook für Tote), такође постао веома омиљен и популаран, јер је његова ужа специјалност „срећа за мртве“.
Међутим, у пословима „с оне стране добро и зла“ на првом месту је Немачка. Према објављеним подацима, фирма „Емориал.де“ у Минхену има виртуелно гробље са 100.000 гробова. Та фирма, по цени од 19 евра, нуди своје услуге не само у Немачкој, већ и у Аустрији и Швајцарској. Њени власници, охрабрени успехом, изјавили су ових дана да ће то гробље ускоро имати више од 400.000 виртуелних гробова, које ће красити дизајниране фотографије, биографије, видео и тонски записи, све по мери и укусу „вечности“.
„Емориал.де“ има „пакете“ и разних других понуда, од којих су неке засад бесплатне, док се друге, зависно од слободног избора, наплаћују по утврђеном ценовнику. Та фирма постала је узор многим другим у градовима Немачке и Европе. На пример, за оне у Хамбургу, где се налази Олендорф, које је по површини највеће гробље на свету.(Само Централно гробље у Бечу, где је сахрањено 3 милиона људи, надилази хамбуршко, где на 390 хектара почива 1, 7 милиона мртвих.)
Гробља, на којима су сахрањени најугледније личности из културног и политичког живота те земље, рецимо оно у Бону, где почива Бетовен, или у Вајмару, где су посмртни остаци Гетеа и Шилера итд. имају, по процени експерата, „сјајну будућност“. За разлику од тих и других градова, чија се гробља третирају као „велики културни и социјални капитал“, што значи могући су извор великих зарада, у Франкфурту на Мајни постоји интернет гробље за сахрану виртуелних фигура – јунака разних ратних видео игара.То је једино виртуелно гробље у Немачкој које финансира градска власт.
Људи који су већи део свога живота провели са тим имагинарним фигурама, учесницима сваковрсних видео – ратова, које су биле „победници“ или „губитници“,одлучили су да им сада обезбеде починак у вечном миру. Бивши играчи, међу којима је много зависника, саградили су им стилизоване споменике необичног изгледа ,са чудним именима као, рецимо, Лоопхоле, Шогунацацин итд. Ово виртуелно гробље, зове се , по угледу на грчки Олимп, „Херолимп“.
То ново поглавље у антропологији смрти – (под тим насловом је француски истраживач Луј Венсан Тома објавио 1975. опширну студију ) – садржи обиље података који предочавају појачану потребу људи за незаборавношћу. Ту потребу прате сада разне друге нове жудње. Наиме, од краја 20.века постало је све очигледније да човек није само „животња која сахраљује своје мртве“, већ и биће које може налазити задовољство у „самосахрањивању“..Парафразирајући стару изреку, могло би се, дакле, рећи да човек, омамљен моћним средствима, може постати успешан ковач како своје смрти, тако своје сахране.Или, допингован крвљу и другим средствима, може јавно поручити људима који стоје под вешалима, да је смрт „само непроверена гласина“, као што је, рецимо, писао немачки писац Аугуст Коцебу, чије су књиге биле врло омиљена лектира нациста.
Светски научници сматрају да се ти понори у људском бићу не могу више сагледавати само под лупом танатоса и ероса, као што су то практиковали Зигмунд Фројд и његови следбеници. Виртуелна реалност потире већ значење речи и појмова, изазива структуралне промене у људском бићу и друштвеном свету, чак се јављају нови феномени свести и нове болести, тврде неуролози светског гласа Ривер Захс и Вилајнур Рамачанда. Ти нови феномени утврђени су код милиона људи, широм света, од којих већ многи болују од нове болести, болести изазване виртуелном реалношћу, чији је популарни назив „слепа жена“.
Социолози и културолози упиру прстом у турбо капитализам. Јер,после нацизма и фашизма, тај нови облик капитализма успео је први пут у историји човечанства да култури, у планетарним размерама, одузме њене суштинске вредности и смисао – аутентичност и ослободилачки карактер. Тзв. брендирана култура, као саставни део „добрих и успешних послова“, постаје средство разарања темељних вредности и потире разлику између моралног добра и зла. То је довело до тога да се корист прогласи за мерило свих ствари, услед чега се све чешће и више говори о „сувишним људима“. Међутим, ако извлачење користи постане доминантан прохтев,онда је неминовна последица разарање предмета и света. На то је упозорио Хегел, чији се мали и неугледан гроб, поред којег је и Фихтеов, налази у сенци гробница и маузолеја немачких грофова и моћника на градском гробљу Доретеа у Берлину.
Катастрофа у Јапану, која је успаничила читав свет, најсвежији је пример који том упозорењу даје велику снагу уверљивости и моћ убеђења.
Crteži porodice
Vrlo korisna je vežba tražiti od dece da nacrtaju svoju porodicu, kao simbole ili životinje.
,,Ako bi nacrtao/la na parčetu papira nešto na šta te podseća tvoja porodica, a ne kao realne osobe šta bi to bili? “
*/možes da koristiš grudvice, boje, oblike, životinje, predmete, stvari ili bilo šta što ti padne na pamet/*
Jedan dečak, star 11 godina nacrtao je različite simbole, koji su predstavljali njegovu porodicu. Rekao je: ,,Ja sam u kavezu, uhvaćen, u sredini (to je predstavio kao zelenu morsku zvezdu u nečemu sto liči na kutiju). Moj brat, misli da je glavni (njega je predstavio kao veliki purpurni krug sa brojem 1 u sredini). Moja sestra – misli da je velika – ona pravi budalu od svakoga, samo ne od mene (plavi krug sa crvenim srcem u sredini i kracima svuda okolo). Mama je draga (cvet). Tatu sam napravio kao mozak jer on misli da sve zna. Moja sestra Dona je dobra: ona mi ne govori ružne reči (plavi i roze leptir)”.
Petnestogodišnja devojčica je o svom crtežu rekla: ,,Ja sam bliža svojoj mami (predstavila je kao crveno srce, probodeno strelom), mislim da mene najviše voli, sve mi popušta. Moja sestra je bombona i guma (žvaka), ona suviše jede. Moj otac je svetleća loptica – on je pun ideja. Ja sam talas, jer volim da plivam”.
Trinestogodišnja devojčica nije koristila ništa drugo od krugova, tačaka, zvezdica i trouglova za svoju porodicu. Rekla je: ,,Moj tata je narandžasti trougao. Ja sam mu najbliža iako on ne živi sa nama. Volim da budem sa njim. On je najbolji jer on ne živi sa mamom. Mnogo se svađam sa sestrom i mamom, moja idealna porodica je ovaj cvet ovde. Ja sam narandžasta tačka u sredini.
Mlađa dece ispod 8 godina,obično više vole da crtaju realne ljude kada predstavljaju svoje porodice.
Sedmogodišnja devojčica je, na zahtev da nacrta porodicu, stalno radila ,,pogrešnu stvar”. Nacrtala je majku višu nego oca i to komentarisala kao ,,pogrešno”. ,,O napravila sam grešku, mama je manja nego tata”. Onda je pisala imena iznad nacrtanih figura i počela ,,mama” tamo gde je nacrtala tatu. Precrtala je to i rekla: ,,O, tata”. Najpre je nacrtala tatu sa obe ruke iza leđa, zatim je promenila i nacrtala jednu očevu ruku, tako da ona poseže za majčinom i dodala: ,,Tako bi trebalo da bude”.
Devojčica ovakvim crtežom otkriva da su joj roditelji razvedeni i da se nalazi ,,između dve vatre”.
Zanimljivo je da neka deca crtaju vrlo oskudne crteže i to pokazuje način na koji osećaju sebe i svoj život. Ali sasvim je izvesno da se mnogo može saznati o detetu i njegovom životu, problemima, stavovima na taj način.
Naravno ovaj zadatak postaje mnogo značajniji ako ga koristimo da bismo radili sa detetom.
LITERATURA:
Ouklender, V. (1978) : Prozori u svet naše dece. Neolit, Beograd
Spavanje je neophodno organizmu. Nespavanje dovodi do iscrpljenosti i poremećaja psihičke aktivnosti; javljaju se halucinacije, gubi se sposobnost razlikovanja opažaja i predstava ( realnosti i slike o realnosti) i veoma smanjuje sposobnost kontrolisanja vlastitog ponašanja.
Posebna je odlika gubljenje otpornosti prema tuđim zahtevima. Zato se sprečavanje spavanja koristi kao sredstvo torture uhapšenih i iznuđivanje željenih izjava (o krivici, pa i onda kada je nema).
Iako se trećina života provodi u spavanju, više o spavanju saznalo se tek u toku XX veka. Sigurniji podaci dobijeni su odkad se u ispitivanjima prate električni talasi u moždanoj kori, pokreti očiju pri spavanju i druge fiziološke promene. Nađeno je da se u toku spavanja mogu razlikovati dva stanja:
- prvo, u toku koga se javljaju električni talasi u mozgu kakvih nema u budnom stanju
- i drugo, za koje su karakteristični brzi pokreti očiju, pa se prema početnim slovima engleskih reči rapid eye movement (brzi očni pokreti) ta faza naziva REM fazom. U toku fiziološke promene organizma su neravnomerne – čas su intenzivne, čas slabije. Ukupno traju oko 20% vremena spavanja.
U tim periodima se najviše i najživlje sanja.
 Oscilcije po fazama u toku sedmočasovnog noćnog spavanja U detaljnijem pregledu ovih faza, one obuhvataju :
Faza 1
Faza 1 je lagani san. Tu se doživljava dremanje, ulazak i izlazak iz sna. Možete lako da se probudite. Pokreti očiju i pokreti tela se usporavaju. Možete da doživite iznenadne pokrete nogu ili ruku ili drugih mišića. Ovo može da bude propraćeno osećajem padanja. Ovo je prouzrokovano time što se motorni delovi tela spontano stimulišu.
Faza 2
Oko 50 posto vremena spavanja provodi se u fazi 2. Za vreme ove faze zaustavljaju se pokreti očiju i usporavaju moždani talasi. Aktivnost mozga postaje sporija. U ovoj fazi povremeno se javljaju nagli i kratki izlivi moždane aktivnosti.
Faza 3
Faza 3 je prva faza dubokog sna. Moždani talasi su kombinacija sporijih talasa, poznatih kao delta talasi, i bržih talasa. Za vreme faze 3 veoma je teško nekoga probuditi. Ako se probudite u ovoj fazi moguće je da budete dezorijentisani nekoliko minuta.
Faza 4
Faza 4 je druga faza dubokog sna. U ovoj fazi, skoro isključivo se javljaju samo delta talasi. U ovoj fazi je takođe veoma teško nekoga probuditi. Obe faze dubokog sna su veoma važne da biste se osećali sveže nakon buđenja. Ako su ove faze prekratke, san neće biti zadovoljavajući.
REM-san – faza naglih pokreta očiju
U REM fazi sna se javljaju snovi. Kada uđete u REM, vaše disanje se ubrza, nepravilno je i plitko. Vaše oči će se pokretati brzo a vaši mišići će postati nepokretni. Ritam srca i krvni pritisak se ubrzavaju. Oko 20 procenata sna odraslih se provodi u REM fazi.
REM faza počinje oko 70 do 90 minuta nakon padanja u san. U prvoj fazi se javlja jedan mali ciklus REM sna. Prema jutru, vreme provedeno u REM fazi se povećava na uštrb vremena dubokog sna.
Istraživači ne razumeju u potpunosti REM san i spavanje. Oni znaju da je ova faza bitna za stvaranje dugoročnih memorija. Ako je REM faza osobe poremećena, sledeća faza neće imati normalni redosled, sve dok se ne nadoknadi vreme REM faze koje je bilo izgubljeno.
U budnom stanju moždane aktivnosti su u domenu beta talasa, koji nam omogućavaju svesno funkcionisanje iz dana u dan. U prvoj fazi mozak ima kombinaciju alfa i teta moždanih talasa, i tu se telo relaksira i priprema za san. U trećoj i četvrtoj fazi javlja se kombinacija delta i teta moždanih talasa. U REM fazi nema dominantnih moždanih talasa. Aktivnost mozga je slična kao za vreme budnog stanja i zbog toga se ova faza naziva paradoksalni san. Prosečna osoba obično doživi 4 do 5 REM faza za vreme sna.
 Faze sna Tumačenje snova
Prvo sistematsko objašnjenje snova dao je Frojd. Po njegovom mišljenju, snovi predstavljaju prvenstveno ispunjenje želja, i to pre svega onih čije se zadovoljenje sprečava vladajućim društvenim normama – određenih seksualnih i agresivnih želja. Druga im je funkcija da čuvaju spavanje; zato, na primer, ako smo otkriveni i hladno nam je, sanjamo da pada sneg. Treba razlikovati, prema Frojdu, manifestni sadržaj(onaj koji neposredno znamo) od latentnog sadžaja(skrivenog) koji je pravi smisao sna. Manifestni je zamaskirani latentni sadržaj.
Maskiranje se ostvaruje delovanjem super-ega, tj. usvojenih moralnih principa. Smisao sna nije u skladu sa njim, pa se potiskuje iz svesti. Obradom – prerušavanjem osoba i zbivanja, njihovim sažimanjem i pretvaranjem u metafore, posebno korišćenjem simbola(naročito za seksualne želje, organe i akte) i pred samim sobom se sakriva pravi smisao sna. Analizirajući manifestni sadržaj, koristeći postupke slobodnih asocijacija(navođenje prve misli koja nam u vezi s manifestnim sadržajem prva padne na um), otkrivaju se nesvesne težnje i želje koje su i izvor sna. Snovi su prozor u nesvesno.
Danas se na osnovu istraživanja zaključuje da uzrok snova nisu samo zabranjene želje. To mogu biti razne neostvarene želje (za putovanjem, slavom, novcem, priznanjem), kao i doživljaji izazvani raznim za nas važnim događajima, posebno takvim koje nismo uspeli da objasnimo. Nadalje, izvor snova su doživljaji iz detinjstva, strahovanje za sebe kao i drugi doživljaji. Čovek koristi simbole u snu, ali oni svoj smisao imaju zavisno od uzroka i povoda za san i različiti su za različite osobe. Zato što snovi često kazuju o sadržajima potisnutim iz svesti, njihovo objašnjenje može da doprinese uvid u psihičko stanje osobe koja sanja.
Nova teorija snova
Ova teorija se zasniva na pokušajima da se ustanovi koji delovi mozga ključno utiču na snove. Formirane su tri grupe ispitanika i to tako da su, pored kontrolne grupe, jednu sačinjavali zdravi ljudi, a drugu ljudi oboleli od amnezije. Nakon višesatnog igranja kompjuterske igre „Tetris” (uklapanje različitih geometrijskih oblika u zadatu šemu, brzinom kojom se oblici spuštaju niz ekran), svi ispitanici su sanjali prikaze nalik „Tetrisu”. Interesantno je da su, i oboleli od amnezije imali potpuno iste snove, iako nisu imali apsolutno nikakvo sećanje da su tu igru uopšte ikada igrali!
Ovo nameće zaključak da snovi zapravo ne predstavljaju ponovno proživljavanje već doživljenog, već izvesne munjevite prikaze pred očima snevača, koji svoje izvore nemaju u sećanju. Ovo saznanje narušava dosadašnje stavove o prirodi snevanja i samim snovima.
Istraživanja na životinjama su pokazala da je tokom faze snova deo mozga koji se naziva hipokampus u potpunosti neaktivan (hipokampus je zadužen za epizodno sećanje koje oboleli od amnezije nemaju). Ova studija u potpunosti negira teoriju snova po kojoj se ljudski mozak poziva na epizodnu memoriju tokom snova. Umesto toga mozak obrađuje razne vizuelne doživljaje i pojmove za koje nije zadužen hipokampus, već ostali delovi mozga koji ostaju aktivni. Ispitanici nisu sanjali stvarne segmente igre pohranjene u sećanju, već njihove prikaze u vidu vizuelnih senzacija. Može se zaključiti da su iz tog razloga snovi češće simbolični nego logični.
LITERATURA:
- Rot N., Radonjić S. (2002.), – „Psihologija“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- http://www.medicicom.com/content/view/89/63/
- http://www.beorelax.rs/zdravo-spavanje/spavanje-i-snovi/
- http://ivana88.blog.rs/blog/ivana88/generalna/2009/11/01/faze-sna
Ispunjenje želje kroz san
Snovi odraslih su puni simbolike i prilično često se dešava da imaju neobičnu konstrukciju. Za razliku od njih, dečji snovi su konkretni, jasni, razumljivi, logični… Suština dečjeg sna je ispunjenje neke želje koja u stvarnosti nije bila realizovana. Na primer, dete kojem roditelji nisu dozvolili da zimi ode na sankanje, ili da se leti kupa u bazenu i jede sladoled, kroz san ostvaruje te svoje želje. Ako nije moglo da se kupa, ono će sanjati da to čini u moru ili bazenu. Ako su mu zabranjeni slatkiši, dete će ih jesti u snu. Tako će na jedan imaginaran način da zadovolji svoje potrebe i želje.
Snovi bez cenzure
Dete slobodno može da sanja ono što želi, dok odrastao čovek ne može da sanja otvoreno svoje želje, jer su one često agresivne, pa samim tim i skrivene, kontrolisane. Zato su snovi odraslih složeni. Deca svoje želje kazuju otvoreno, ne skrivajući ih, pa ih i sanjaju na otvoren način, bez simbolike. Utoliko je važnost dečjih snova veća, jer kroz njih najbolje može da se pronikne u suštinu sna.
Usložnjavanje snova
Osim neostvarenih želja, dečji snovi sadrže i druga događanja iz realnog života: susrete, likove, strahove, brige. Neka istraživanja pokazuju da deca sanjaju kućne ljubimce, junake crtanih filmova, likove iz mašte. Sadržaj snova se menja sa uzrastom i životnim iskustvom deteta. Prema pojedinim tumačenjima, u snovima dece do četvrte godine je najčešće prisutan lik majke ili kućni ljubimac. Kasnije se junaci njihovih snova umnožavaju, a slike i događanja u njima postaju sve složeniji. Devetogodišnjaci, na primer, sebe u snovima često vide kao superjunake koji postižu uspehe za kakvim teže u životu, a još uvek su nemoćni da ih ostvare.
Lepo kao u snu
Kada se kaže da je nešto bilo lepo kao u snu, ili da su se ostvarili naši snovi, upravo se misli na dečje snove, jer su samo oni otvoreno ispunjenje neostvarenih želja. Prvi snovi kod dece bi mogli da se otkriju pomoću nekih posebnih instrumenata, ali oni mogu i da se „vide“. To je ono stanje u toku spavanja kada se očne jabučice brzo kreću. Ti brzi pokreti sklopljenijh očiju pokazuju da je san u toku. To je takozvana REM faza, pouzdan znak da je san u toku. Svako koga tada probudite, setiće se da je sanjao i može da vam ispriča svoj san.
Najbolji čuvar spavanja
Osvrćući se na Frojdovo tumačenje snova, san je najbolji čuvar spavanja. Tako, na primer, ako je dete gladno, ono će sanjati da jede, ako je žedno, sanjaće da se napilo vode i da je utolilo žeđ. Zadovoljavajući svoje potrebe snovima, sačuvaće se i njegovo spavanje.
Dobro je prepričati san
Sadržaj snova, koji sa odrastanjem postaje sve bogatiji, upućuje i na promene koje se odigravaju u svesti deteta. Snovi mogu da budu ključ za dušu, kažu psiholozi. Takvo gledanje na njih je razlog što jedan broj stručnjaka smatra da roditelji treba dobro da saslušaju dete dok im prepričava svoj san, jer je i to način da se prodre u njegov maštoviti svet.
LITERATURA:
- http://www.yumama.com/dete/6-7-godine/1406-Deji-snovi.html
- http://kazna.17.forumer.com/a/frojdova-teorija-linosti_post88.html
- http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/12728_Snovi,+psihologija+snova+i+njihovo+tuma%C4%8Denje_ISBN:86-7639-489-X
ADHD je najčešće dijagnostikovan poremećaj ponašanja vezan za detinjstvo. Njegovi najčešći simptomi uključuju razvojno neprihvatljive nivoe ponašanja, koncentracije, gubitka pažnje i impulsivnosti. Deca sa ADHDom pokazuju funkcionalnu nesposobnost u različitim sredinama- kod kuće, u školi i u uspostavljanju relacija sa vršnjacima. ADHD može da ostavi dugoročne posledice na akademsko postignuće dece, uspeh u profesiji i društveno-emotivni razvoj. Uprkos ostvarenom napretku na poljima procene, dijagnostike i tretmana dece sa ADHDom, sam poremećaj je i dalje kontraverzan. Raznolikost slučajeva i neslaganja u mišljenjima stručnjaka doveli su do konfuzije u porodicama, među edukatorima ali i zvaničnicima koji osmišljavaju nacionalne strategije- u zdravstvu, školstvu, socijalnoj zaštiti i dr. Stanje je takvo da postoje neslaganja oko samog postojanja ovog poremećaja, mogućnosti da se dijagnostifikuju, i ukoliko se tretira, koje su intervencije najefektivnije. Jedno od najvećih neslaganja vezanih za ADHD tiče se upotrebe psihostimulansa kod dece. Psihostimulansi uključujući amfetamin, metilfenidat i dr. To su najdublje proučavani i najčešće prepisivani lekovi za tretman ADHD.S obziromi da se do njih najlakše dolazi i da se najfrekventnije preporučuju, sad se brinemo zbog njihove prekomerne upotrebe i zloupotrebe.
Postoje li naučni dokazi da je ADHD poremećaj?
Dovoljno pouzdana metoda za dijagnostifikovanje ADHD je dijagnostički intervju. Ovo je ujedno i jedina preporučena metoda jer nezavisnog ( koji bi detektovao ADHD) validnog metoda nema. Iako istraživanja potvrđuju da je uzrok ADHD-a u centralnom nervnom sistemu, potrebna su detaljnija istraživanja da bi se ADHD nazvao poremećajem mozga. Ovo ne važi samo za ADHD već i za većinu psihičkih poremećaja. Dokazi koji potvđuju ADHD kao poremećaj za sada su: dugoročni razvojni ciklus, internacionalne studije su potvrdile iste faktore rizika, prisutnost ADHD-a se poklapa sa brojem članova šire porodice sa istim problemom(što može ukazati na genetiku ali i sredinski faktor) i dokazana naslednost.
Šta treba uraditi da bi ADHD bi utvrđen kao poremećaj? Pažljivo opisivati slučajeve prema usvojen kriterijumu dijagnostike, ponovite razvojne studije, proučiti porodice(uključujući studije blizanaca i usvojene dece), izvršiti i epidemiolška proučavanja i dugoročno proučavati efekte tretmana. Sve studije bi morale imati i kontrolnu grupu dece bez poremećaja kao i grupu dece sa drugim vrstama poremećaja. Ovakva proučavanja će sigurno dovesti do grupisanja podtipova ADHD-a prema rezultatima, reakcijama na različite tretmane, prema karakteristikama porodica i preležanim bolestima.
Kakav je uticaj ADHD-a na individuu, porodicu i društvo?
Deca sa ADHD-om nisu u mogućnosti mirno da sede i obrate pažnju na času-u učionici i uvek imaju negativne posledice ovakvog ponašanja. U ogromnom broju slučajeva doživljavaju odbacivanje od vršnjaka i razvijaju arsenal „ometajućih“ ponašanja. Njihove akademske( u smislu postignuća) i društvene nevolje imaju dugoročne i teške posledice. Ova deca se mnogo češće povređuju. Tokom razvoja, deca sa ADHD-om koji je zanemaren, često imaju problema sa drogama, ispoljavaju asocijalno ponašanje, povređuju se na razne načine. Za veliki broj njih, ovo se nastavlja i kada odrastu.
Porodice sa ADHD decom imaju visoke vrednosti frustracije roditelja, naharmonične odnose i razvode. Dodatno, ove porodice su izložene i velikim troškovima za „lečenje“ svoje dece. Ne treba zaboraviti i konfuzno stanje u javnom mnjenju i stalni sukob između onih koji zastupaju korišćenje medikamenata kao tretmana i onima koji ističu negaticne posledice tog tretmana.
Kako se ponaša dete sa poremećajem pažnje?
Dete sa ADHD-om često pokazuje neko od navedenih ponašanja:
- teško usmerava i održava pažnju
- pažnja mu lako skreće
- ne obraća pažnju na detalje i pravi nehajne greške
- gubi školski pribor, zaboravlja da preda domaći zadatak
- ima teškoće da završi školski i domaći rad
- ima teškoće da sasluša drugog
- ima teškoće da isprati višestruke zahteve koje mu odrasla osoba postavi
- nepromišljeno daje odgovore na postavljena pitanja
- nestrpljivo je
- vrpolji se
- napušta mesto na kome sedi i trči unaokolo, ili se preterano penje
- deluje kao da je uvek spremno na akciju, „besno” je
- previše priča i teško mu je da se tiho igra
- meša se i prekida druge dok govore ili nešto rade.
Koji su adekvatni tretmani za ADHD?
Lepeza tretmana korišćenja za ADHD uključuje: psihotropske medikamente, psihosocijalne tretmane, biljne i homeopatske tretmane, meditaciju, perceptivnu stimulaciju. Dosadašnja istrživanja su pokazala najveću efikasnost psihostimulansnih medikamenata i psihosocijalne terapije. Nema međutim podataka koji bi nam rekli kako se u kasnijem životnom dobu kreće akademsko i profesionalno postignuće, sukobi sa policijom i društveno funkcionisanje kod populacije koja je tretirana ovim lekovima. MPH(metilfenidat), destroamfetamin i pemolin se najčešće koriste. Pokazuju smanjenje agrsivnosti dok se lek koristi. Nema napretka u akademskom postignuću.
Psihosocijalni tretman ADHD-a uključuje broj bihejvioralnih strategija kao što su: sistem nagrđivanja poenima, tajm-aut… koje se koriste u predškolskim ustanovama, učionicama, u porodici uz obučavanje roditelja, u kliničkoj bihejvioralnoj terapiji( roditelj, nastavnik, vaspitač – podučavaju se za situaciono reagovanje), kognitivno- bihejvioralni tretman ( samokontrola, verbalne instrukcije upućene sebi, strategije rešavanja problema, strategije podsticanja sebe..)
Obuka roditelja i obuka nastavnika su dale najveće rezultate. One jesu uticale na ključne oblasti funkcionisanja deteta.
ZAKLJUČAK: Medikamneti pokazuju bolje rezultate u kontrolisanju neželjenih ponašanja: ometanja, agresije, neposlušnost, ali psihosocijalni tretmani se pokazuju uspešnijim na akademsko postignuće, društvene veštine i sl.
Što se tiče ostalih vrsta tretmana ADHD-a, kao što su: dijete(izuzimanje ili zamena pojedinih namernica), vitaminski-mineranli ili biljni režimi i perceptivna stimulacija, njihovi rezultati se kreću od deskriptivno zabeleženih do detaljno zabeleženih studija. Neke od isprobanih strategija dijeta su pokazale zapažene rezultate te postoji potreba da se dublje istraže.
Koji su rizici tretmana stimulantima(i ostalih tretmana)?
Najčešće negativne reakcije su posledica neprimerene doze. Ako su doze lekova prilagođene detetu, mogu se javiti i pad apetita i insomnija. Takođe su zabeleženi uticaji na brzinu rasta deteta(opada).
Visoke doze rezultuju: oštećenje centralnog nervnog sistema, kardiovaskularne poremećaje i hipetenziju. Zabeleženi su i slučajevi razvoja opsesivno- kompulsivnog ponašanja. Mali broj dece je imao i haluciogena stanja. Srčane aritmije, spazam i oštećenja jetre su posledica antidepresiva koji su takođe česta terapija.
Kojim pravcem trebaju ići istraživanja u budućnosti?
Kao prvo, moramo definisati ADHD. Uvek moramo temeljno istražiti kognitivni razvoj deteta, nedostatak pažnje i moramo snimiti mozak deteta(skener, magnetna rezonanca) pre nego što predložimo terapiju medikamentima.
Pažnja mora biti posvećana i „satelitskim problemima“ ADHD deteta. U ovom pravcu moramo stvoriti kriterijume za decu različite starosti i različitog pola.
Uticaj-posledice koje ADHD ima moraju se utvrditi. Ovo uključuje prirodu i „težinu“ poremećaja, uticaj na porodice, individue i društvo. Nije manje bitno i utvrditi koliko ADHD košta jednu državu.
Najvažnija istraživanja trebala bi da obuhvataju sistemsku strategiju tretmana. Ovo uključuje:
– Istraživanja „nepažljivog tipa“ koji se otkriva najčešće kod devojčica, dok su kod dečaka češći hiperaktivni- impulsivni i kombinovani tip.
– Istraživanja dugotrajnih tretmana.
– Praćenje dece do odraslog doba.
– Utvrđivanje srazmera dejstva lekova na akademsko postignuće i profesionalni uspeh deteta.
– Utvrđivanje da li psihosocijalna terapija može uticati pozitivno na dete i uz smanjivanje doze lekova.
– Utvrđivanje posledica korišćenja medikamenata po zdravlje dece, pogotovo ispod 5 godina starosti.
– Utvrđivanje uticaja lekova na ponašanje adolescenata i odraslih koji su duže vreme pod terapijom.
Iskustva roditelja, pedagoga, psihologa koji su u svakodnevnom kontaktu sa decom sa ADHD-om / CITATI PREUZETI SA FORUMA!
„..Nisam roditelj hiperaktivnog deteta, ali sam ponosni ‘vlasnik’ ADHD-a u svojoj ličnoj istoriji, a u praksi se svakoga dana nosi sa ovim problemom kod dece, jer radim sa decom i omladinom kao psihijatar! Specijalizovane ustanove za ADHD ne postoje kao što ne postoje ni drugde u svetu odvojene specijalizovane ustanove za samo ovaj problem ; na psihijatrima i na ustanovama za mentalno zdravlje dece je da budu obučeni, profesionalni i obrazovani za lečenje kako ovog tako i drugih poremećaja dečijeg doba kao i adolescentnog doba. Program po kome se radi u ustanovi u kojoj ja radim sa decom sa ADHD-om u potpunosti odgovara najaktuelnijim programima u svim zapadnim zemljama i naprednom svetu, i ni najmanje ne odudaraju od njih po kvalitetu kako programa tako i stručnog kadra, sem u nepostojanju medikamentozne terapije psihostimulansima (no ni na zapadu se ne prepisuju odmah psihostimulansi čim se dijagnostikuje ADHD, postoje mnoge tehnike koje dolaze pre lekova, i nisu svi mladi klijenti sa ADHD-om u potrebi za lekovima). Sa decom sa ADHD-om u mojoj ustanovi radi se timski, tim obuhvata psihijatra, defektologa, psihologa, socijalnog radnika i medicinsku sestru, dakle dete i porodica su dijagnostički i terapjiski pokriveni iz svakog ugla. Dete se kompletno psihološki testira da bi se utvrdili njegovi prirodni kapaciteti, defektolog daje detaljne saveti oko tretmana deteta u kući, oko različitih kognitivno-bihevioralnih tehnika koje se koriste, oko tehnika nagrade i kazne, kućne discipline, pomoći u učenju, hobija, načina ishrane i dijetetskog rezima, strukturisanja vremena, razlicitih grafomotornih vezbi i vezbi pažnje, te načina razvijanja radnih navika. Sa detetom se vežbaju tehnike za kontrolu impulsivnosti i besa, tehnike modulacije i modifikacije ponašanja, fina motorika, čitanje, pisanje i tehnike učenja. Ukoliko postoje socijalni problemi ili socijalna patologija u porodici (loše ekonomsko stanje, nasilje, alkoholizam ili sl.), pomoć porodici pruža socijalni radnik, koji obezbeđuje saradnju i animaciju lokalnog Centra za socijalni rad, eventualnu ekonomsku pomoć za ugrožene porodice, ili pomoć u izolovanju porodičnog nasilja ili tretiranju socijalne patologije. Psihijatar pruza i porodici i detetu psihoterapijsku podršku, savetodano radi sa detetom i porodicom uz porodičnu terapiju po potrebi. Sa decom se radi od 1 – 3 puta nedeljno u savetovalištu. Svi članovi tima redovno su u kontaktu u svakom trenutku, prateći na taj način i dete i porodicu, a u odnosu na vrstu problema koje dete ima, u kontaktu su sa školama u koje odlaze na konsultacije sa PP službama i direktorima, vrše edukaciju nastavnog kadra iz ove oblasti (u vidu predavanja o prevenciji ADHD-a). …“
„…Dakle veoma često zbog problema koje imaju deca sa ADHD-om, a koji se najčešće manifestuju u školskoj sredini školskim neuspehom, postoji tendencija da se ovakva deca proglase mentalno nekapacitetnom, odnosno sniženih intelektualnih sposobnosti, ili narodski rečeno – za njih se često kaže da su glupi i lenji. To nikako ne odgovara istini i to je u mnogo primera dokazano; ova deca prosto imaju niz ometajućih faktora koji uslovljavaju njihov neuspeh u školi: njihova pažnja, i sve ostale kognitivne (misaone) funkcije koje zavise od pažnje (opažanje, pamćenje, inteligencija i mišljenje) nisu usklađeni i ustrojeni kao kod dece koja ovaj problem nemaju. Bez pažnje nema adekvatnog opažanja, nema adekvatne upotrebe inteligencije, nema dobrog pamćenja, a i mišljenje odstupa od uobičajenog po formi. ..“
„…Otprilike se vodi da od 3-10% sve dece školskog uzrasta pati od ADHD-a (svakako je sasvim moguce da je taj procenat i veći, jer su ovo samo pretpostavke). Da prevedem ovo u običan jezik: na 40 000 dece (na toliko dece dolazi po zakonu JEDAN psihijatar, jer smatraju da je to dosta, pa zato pominjem bas ovu cifru), otprilike od 2 – 4 000 dakle pati od ovog problema. Malo li je?! Daleko od toga da je ovaj problem retkost. Ako cifre svedemo na jedan razred od 30 dece, ove cifre govore u prilog da u svakom razredu ima BAR jedno dete sa ADHD-om. I zaista, na terenu situacija tako i izgleda: u svakoj školi postoje ovakva deca, i samo je problem da li će biti prepoznata ili neće….“
„…Kao i za većinu psihičkih stanja, jasni razlozi za ovaj problem nisu utvrđeni; deo se odnosi na biološko nasleđe temperamenta: to su deca kratkog fitilja, lako zapaljiva, afektivna, kolerici. Preostali faktori mogu biti treume CNS-a, razna intrauterina stanja pri trudnoci (infekcije, nedostatak kiseonika bebi itd.), visok nivo stresa u trudnoći, porođajni problemi :blizanačke trudnoće, rizični porođaji, vakum, forceps, Carski rez, pupčanik oko vrata, asfiksije (nedisanje) bebe iz bilo kog razloga. Zatim postoje indicije o alergijskoj genezi: da su ova deca prosto ‘alergična’ na određenu hranu a to se ne manifestuje nikako drugačije sem njihovim psihičkim stanjem, odnosno ADHD-om. Postoje jaki dokazi da ekološki faktori igraju veliku ulogu u razvijanju poremećaja: intoksikacija vode, vazduha, zemlje (posledično hrane), povišen stepen zračenja, radioaktivni materijali (Azbestno naselje, sećate se toga?), itd. Svi znamo kroz šta smo sve prošli za ovih poslednjih 15 godina suludih ratova koji su se završili ’99. bombardovanjem. Svi znamo šta je sve bačeno, koliko otrova, koliko zračenja, na ovako malom prostoru i u tako kratkom vremenu. Dakle, dete sa ADHD-om nije krivica roditelja, nije odgovornost roditelja, nije ništa sto su roditelji uradili ili nisu uradili: to je samo dete koje iz nepoznatih i mnogobrojnih razloga ima razvojno kašnjenje sazrevanja CNS-a, sto utiče na probleme koji su već opisani. Tako slabo stimulisan CNS uvodi dete u stanje motorne uznemirenosti jednako kao što pad sećera izaziva motorno uznemirenje. Zbog toga sto je stanje slično, mozak ovakve dece često ‘poistovećuje’ ova stanja pa šalje signal potrebe za sećerom. Međutim, ova deca upravo sećer treba da izbegavaju, jer sećer dovodi do pogoršanja hiperaktivnosti, pa se roditeljima savetuje da izbace sve proste ugljene hidrate i zamene ih složenim, kao i da izbace sve sto ima konzervanse a može se izbaciti i zameniti prirodnim namirnicama…….“
LITERATURA:
- http://fototerapija.blogspot.com/2008/08/hiperkinetski-sindrom-praen-poremeajem.html
- http://www.inkluzija.org/index.php?option=com_content&view=article&id=130:2008-03-16-18-19-55&catid=44:razni-struni-lanci&Itemid=21
- http://forum.krstarica.com/showthread.php/137805-ADHD-ili-hiperaktivnost-kod-dece
Poremećaj u ishrani najčešce nastaje kao posledica držanja restriktivnih dijeta i to kod osoba koje su emocionalno i psihički osetljive, odnosno onih koje rade na samouništenju sopstvenog zdravlja, praktikujući držanje nepravilnih dijeta, uzimanjem neproverenih dijetetskih preparata i određivanjem sopstvene idealne težine koja je najčešće ispod adekvatne.
 Poremećaj u ishrani je širok pojam koji obuhvata stanje od kompulzivnog prejedanja do anoreksije
Intenzitet anoreksije je različit – od neradog (mrljavog) uzimanja hrane do prave fobije od hrane. Zavisno od uzrasta na kome se javlja razlikujemo anoreksiju novorođenčeta, anoreksiju malog deteta i anoreksiju adolescentnog doba.
Povremena anoreksija kod dece u periodu intenzivnog emotivnog razvoja u 2. i 3. godini života je česta pojava, može se javiti i pri polasku u školu, u preteranom fizičkom zamoru u igri i sl.
Prava anoreksija podrazumeva da dete objektivno ne unosi dovoljnu količinu hrane. Prava anoreksija prati gotovo sva akutna i većinu hroničnih oboljenja digestivnog trakta. Najčešći vandigestivni uzroci anoreksije su sistemske bolesti.
Selektivna anoreksija podrazumeva da dete unosi relativno dovoljno hrane ali samo onu koju voli ili na koju je naviknuto.
Prividna anoreksija znači da dete uzima dovoljno hrane, ali okolina (majka) to procenjuje kao nedovoljno.
Lažna anoreksija se javlja u slučajevima kada dete ima normalnu želju za hranom ali ne može da unese dovoljne količine zbog izvesnih kongenitalnih anomalija.
Psihogena anoreksija odojčeta i malog deteta uzrokovana je psihičkim faktorima. Obično je izraz poremećenih odnosa u odnosu majka-dete. Majka može biti neiskusna, napeta ili prosto nezainteresovana te nije u stanju da prepozna potrebe svoga deteta i da odgovori na njih. U situacijama kada hrani dete majka je nestrpljiva, nesigurna ili agresivna, što prenosi na dete, pa ono reaguje sličnim ali sebi svojstvenim simptomima – aktivnim ili pasivnim odbijanjem hrane. Ukoliko, pak, nameće krut režim uzimanja hrane ili manirirano ponašanje tokom obroka, može kod deteta stvoriti otpor, a da pri tome uistinu i ne postoje smetnje apetita. U početku psihogene anoreksije nisu prisutni digestivni poremećaji, ali ova anoreksija neminovno vodi, pored ostalih promena, u multifaktorijalnu malnutriciju te zahteva stručni tretman. U ovakvim slučajevima ključno je raditi na poboljšanju odnosa dete-okolina.
Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane koji se karakteriše namernim gubitkom težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka (mada je zapažen i kod mladića). Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu (80 % svih slučajeva počne u uzrastu od 13 do 20 godina).
Osnovni psihopatološki simptom je strah od debljine i poremećaj u percepciji oblika i veličine svog tela. Taj strah je toliko jak da prožima celokupno psihičko stanje i ne može se ublažiti stvarnim gubitkom na težini. Opsednutost strahom od debljanja je takva da se bolesnice boje svake hrane, koju doživljavaju lošom i opasnom.
 Skoro 80-90% dece u predškolskom uzrastu je svesno loših posledica gojaznosti po zdravlje i idealizuje mršavost, a 50% ovih devojčica pokušava da drži dijete radi kontrole telesne težine!!!
Uzrok nastanka
U nastajanju anoreksije učestvuje više etioloških faktora, od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih. Pri tome je još uvijek tajna zašto se, kada se steknu svi uslovi, kod nekih osoba razvije anoreksija, a kod drugih ne. Čini se da su presudni faktori oni, koji određuju ličnost. Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta; koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju; koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene. Zahtevi savremene mode upravljeni su prema nezdravo mršavom idealu lepote, a „ženski“ časopisi su prepuni različitih recepata i dijeta za što vitkiju liniju. Pod rizikom su i osobe koje učestvuju u sportovima ili profesijama koje naglašavaju vitku liniju (ples, balet, gimnastika, klizanje na ledu, manekenstvo..)
Uticaj porodice
Anoreksija se najčešće javlja kod dece koja su ili prezaštićena ili pak zapostavljena, kao i kod dece koja nisu u mogućnosti da ispolje svoja osećanja i strahove vezane za porodične probleme. Deca na ovaj način skreću pažnju na sebe, stvaraju sebi mogućnost da odlučuju bar o nečemu i tako smanjuju sebi osećaj beskorisnosti.
Lečenje
Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju terapijskih pristupa (koji se primenjuju nakon dobre procene i laboratorijskih ispitivanja) koji uključuju: individualnu psihoterapiju, kognitivno-bihejvioralni pristup, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).
LITERATURA:
- http://www.anoreksija.rs/
- http://www.medrezon.com/anoreksija_bulimija.html
- http://www.mingl.org/osvrt/2010/09/22/anoreksija-izgladnjivanje-do-koske.html
- http://www.stetoskop.info/Poremecaji-u-ishrani-1805-s5-content.htm
- http://www.dijetetika.com/index.php?option=com_content&view=article&id=47&Itemid=57
 Međunarodna oznaka za autizam
Šta je autizam?
Autizam je složeni razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve tri godine života. Autizam je posledica oštećenja mozga i ispoljava se kroz probleme u čulnom opažanju, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija, zbog čega se ponašanje i odnos sa spoljnim svetom razvija drugačije.
Kako se postavlja dijagnoza?
Dijagnoza autizma se postavlja na osnovu posmatranja ponašanja. Ukoliko su u ponašanju prisutna sledeća tri elementa…
1. problemi u komunikaciji što podrazumeva teškoće u razumevanju i usvajanju svih oblika komunikacije (izraz lica, gest, razvoj govor);
2. problemi u socijalnim odnosima koji podrazumevaju poteškoće u uspostavljanju veza sa drugim ljudima i nemogućnost prilagođavanja zahtevima sredine;
3. ograničeni i ponavljajući oblici ponašanja koji se manifestuju kroz ponavljanje istih pokreta, radnji, reči i interesovanja i kroz težnju ka istovetnosti i otporu prema promenama:
…onda se sa sigurnošću može reći da se radi o autizmu.
Uzroci autizma?
Mnogi stručnjaci veruju da ovaj složeni problem nije izazvan jednim jedinim uzrokom. Postoje ozbiljni pokazatelji da autizam nastaje kao posledica različitih faktora koji utiču na razvoj mozga, njegovu strukturu i funkcionisnje.
Šta autizam nije?
Danas se sa sigurnošću može reći da:
– autizam nije mentalna bolest,
– deca sa autizmom nisu nevaspitana deca sa problemima u ponašanju,
– autizam ne nastaje zbog „hladnih“ roditelja koji nedovoljno obraćaju pažnju na svoju decu,
– autizam ne nastaje zbog emocionalne lišenosti i stresa.
Tačno je…
– da su osobe sa autizmom osećajne (emotivne)
– da osobe sa autizmom žele komunikaciju
– da osobe sa autizmom mogu da se obrazuju
– da osobe sa autizmom mogu da rade
Da li postoji lek?
Lek za autizam nije pronađen. Deca sa autizmom odrastaju u odrasle osobe sa autizmom. Mnogima od njih će biti potrebna briga i staranje tokom celog života.
Kako pomoći?
Postoji mnogo programa za pomoć i rad sa osobama sa autizmom ali nijedan nije podjednako dobar i dovoljan za svakoga. Zbog toga u kreiranju individualnih programa moraju da učestvuju svi neposredno zainteresovani: osobe sa autizmom koliko god je to moguće, roditelji, članovi porodice, medicinsko osoblje, terapeuti i angažovani stručnjaci.
Važno je znati…
Rana dijagnostika, tretman i uključivanje u obrazovni proces su ključni za decu sa autizmom. Tako im se može pomoći da razviju svoje socijalne i komunikativne veštine, postanu samostalniji i vode ispunjeniji i produktivniji život.
Karakteristične odlike ponašanja dece sa autističnim spektrom
NEZAINTERESOVANOST, PRILAZE DRUGIMA UZ POMOĆ I PODRŠKU ODRASLIH, KADA IM SE NEKO OBRAĆA NE REAGUJU, KORISTE RUKU ODRASLOG DA DOĐU DO ONOG ŠTO ŽELE, SMANJENA MOGUĆNOST ZA IMITATIVNU KREATIVNU IGRU, PREDMETIMA SE BAVE NA STEREOTIPAN NAČIN, OKREĆU IH,REĐAJU…, PONAVLJAJU REČI ONAKO KAKO IH ČUJU, NEMAJU INTERESOVANJE ZA DRUGU DECU, GOVORE TAKO ŠTO ČESTO PONAVLJAJU ISTI SADRŽAJ, PONAŠAJU SE JEDNOLIČNO, NE USPOSTAVLJAJU KONTAKT POGLEDOM, IMAJU NEOBIČNE POKRETE, POVREMENO SE SMEJU BEZ VIDLJIVOG RAZLOGA, MOGU DA RADE NEKE STVARI JAKO DOBRO I BRZO ALI NE I ONE KOJE PODRAZUMEVAJU RAZUMEVANJE SOCIJALNIH ODNOSA…
Učestalost slaganja objekata može ukazivati na autizam
Učestalost javljanja…
Prema najnovijim podacima autizam se javlja kod 20-60 dece na 10 000 rođenih. Učestalost autizma je ista u svim sredinama bez obzira na rasnu, nacionalnu ili etničku pripadnost, socijalni ili ekonomski status. Nedavna istraživanja pokazuju da je učestalost autizma od jedan do dva slučaja na 1000 dece. Broj obolelih dramatično raste poslednjih 30 godina, ali ako se uzme u obzir da je u ovom periodu kvalitet dijagnostike obolelih od autizma unapređen ne može se potpuno tačno reći da nije to možda razlog porasta broja dece sa ovim poremećajem. Većem riziku od autizma izloženi su dečaci za razliku od devojčica. Odnos između polova za ASD iznosi 4.3:1 i on je u mnogome prilagođen kognitivnom oštećenju, dok je kod mentalne retardacije odnos bliži na 2:1, a bez nje na 5.5:1 Niko ne zna koliko tačno ljudi boluje od ove bolesti, ali po podacima Ministarstva za rad i socijalnu politiku, u Srbiji ima oko 2.000 osoba sa autizmom, od čega je oko 800 dece.
 Učestalost autizma po godini na 1000dece/do 2005.godine
Iskustvo roditelja i vaspitača autističnog deteta/ CITATI PREUZETI SA FORUMA
„…Ovo je jedna od mnogih sličnih, ili čak istovetnih priča, roditelja čije dete ima autizam. Moj sin Filip je rođen jedne lepe prolećne večeri 2000.godine, sa bratom Vladimirom, njegovim blizancem. Porođaj je obavljen carskim rezom, i dva preslatka zdrava dečaka su ugledala ovaj svet 31.marta uveče. Tad još nismo znali da ćemo za njegov drugi rođendan saznati da Filip ima autizam.. Većina roditelja koji imaju ovakav problem, mogu da se sete zaostatka ranog razvoja. Ali kada se ja setim ovih godina, što objektivnije, mogu da razumem zašto smo odbijali da priznamo da nešto nije u redu, i mogu da oprostim sebi što nisam primetila znake pogoršanja. Kada smo Filipa prvi put odveli kod psihologa i logopeda u našem domu zdravlja, bili smo potpuno nepripremljeni za rezultate. Volela bih da se setim imena doktorke koja je testirala Filipa, zato što joj mnogo dugujem. Bila je ljubazna, ali nije birala reči dok nam je saopštavala da je Filip mnogo zaostao u pogledu jezika, i da verovatno ima druge razvojne probleme. Pričala je o drugim problemima koje mi nismo primetili. Dodala je, dok je posmatrala čitavu grupu dece, Filip je jedini odudarao od svih njih. Nije obraćao pažnju na aktivnosti koje su zabavljale drugu decu. Predložila nam je da odmah odvedemo Filipa na RAZVRSTAVANJE. Bila sam tako šokirana, da sam prestala da je slušam i bila sam krajnje gruba. Nekoliko dana kasnije nazvala sam je da bih se izvinula za grubost, i da bih je zamolila za pomoć. Tako je počela frustrirajuća serija događanja, toliko poznata svakoj porodici sa bolesnim detetom. Kada smo našeg pedijatra pitali da li on misli da je Filip autističan odgovorio je da ne zna. Niko nije želeo da bude prvi koji će da nam kaže da naše dete ima vrlo ozbiljne probleme. Bilo nam je sve jasnije da Filip svojim govorom strašno zaostaje za svojim vršnjacima. Njegov brat blizanac Vlada je, nasuprot Filipu, pričao za obojicu. Početkom leta, odlučili smo da ispišemo Filipa iz obdaništa, pre nego što su nas „ljubazno zamolili“ da to uradimo, jer smo videli da će to biti neizbežno. Bilo je jasno da nije imao koristi od programa tog obdaništa, i da je imao loš uticaj na drugu decu. Filipov brat blizanac Vladimir je ostao da pohađa normalno obdanište, dok smo Filipa upisali u ,,specijalno obdanište“. On je nastavljao da zaostaje u jeziku, i počeo da pokazuje druga problematična ponašanja. Razvio je kompleks stereotipija, postao je skoro sasvim neosetljiv na bol, i počeo da koristi periferni vid, pre nego da gleda predmeta iz centra svog vida. Počeli smo terapiju za govor na Institutu za poremećaj govora i autizam. Filipovo ponašanje je postalo nemoguće. Postao je strašno agresivan. Dobijao je ,,napade besa’’ ako nismo parkirali kola tamo gde je on želeo, ili ako ne bismo seli tamo gde je on hteo da sedne.Filip je svojim ponašanjem upravljao nama i našom kućom. I brat Vladimir je morao u svemu da mu popušta. Čitala sam sve što sam mogla da nađem o autizmu.Tako sam saznala preko interneta za dijetu bez glutena i kazeina.
Odmah sam izbacila svu pšenicu i mleko iz Filipove ishrane.Posle nekoliko meseci korišćenja ove dijete, Filip, naravno, još uvek nije izlečen. Još uvek ima povremene napade besa. Ipak, učestalost i jačina toga su se frapantno smanjili.Počeli smo da vidimo i druga poboljšanja. Po prvi put može da nas gleda pravo u oči dok mu nešto pričamo, i neke stereotipije su potpuno nestale.Ne koristi više ni periferni vid, a ne vrišti ni kad ne parkiramo kola na mesto koje on želi. Izgleda mnogo srećnije i opuštenije. Moram da priznam da veoma veliku nadu polažemo u period puberteta,zato što tad kreće u organizmu nagli razvoj nervnog sistema i hormona,i postoji velika šansa da se i Filipu dovrši razvoj nervnih ćelija u mozgu.Ako negde postoji prekid, možda se tad premosti.
Ali, šta god da se desi, mi ćemo ga voleti zbog njega samog…“kuće za negu dece koja pate od autizma moraju biti pod najintenzivnijim okriljem države. U Srbiji ovo i jeste i nije slučaj. Inače, revolucionarni pomak u tretiranju problema autizma, osamdesetih i devedesetih prošlog veka, ostvarili su sami roditelji, hrabrošću i upornošću da se izbore za prava ove dece da na najdelatniji mogući način budu integrisana u društvo…“
„…Kao vaspitač-terapeut dece koja pate od neistraženog poremećaja u strukturi dnk, što se potom manifestuje kao autizam, samo da napomenem da postoje razni stepeni autizma – od blažih, koje gotovo svako od nas može prepoznati u svom ponašanju, do izuzetno oštrih. U ranijim slučajevima integracija je moguća ukoliko se autizam prepozna na vreme. U potonjim je poželjno da deca budu negovana profesionalno, u zasebnim institucijama sa profesionalnim kadrom koji će se starati o njima. Naravno, možemo sada o tome u kakvom su stanju institucije ovog tipa u Srbiji, ali u praksi je potrebno da takve institucije postoje, i da se roditelji ne ustručavaju da decu sa težim oblikom autizma prepuste na negu ovakvim institucijama. Kriterijum za zapošljavanje u ovakvim institucijama mora biti izuzetno visok, a same kuće za negu dece koja pate od autizma moraju biti pod najintenzivnijim okriljem države. U Srbiji ovo i jeste i nije slučaj. Inače, revolucionarni pomak u tretiranju problema autizma, osamdesetih i devedesetih prošlog veka, ostvarili su sami roditelji, hrabrošću i upornošću da se izbore za prava ove dece da na najdelatniji mogući način budu integrisana u društvo…“
LITERATURA:
- http://autizam.org.rs/autizam.htm
- http://www.stetoskop.info/Autizam-669-c31-sickness.htm
- http://www.medicina.hr/clanci/Autizam.htm
- http://www.autizam.info/
- http://www.alternativa-forum.com/ostale-bolesti/581-autizam.html
Karakteristike depresije kod dece
Depresija nije bolest koja pogađa samo odrasle. Pojava ove bolesti prisutna je i kod dece. Danas deca predstavljaju visokorizičnu grupu kada je u pitanju depresija, a posledice njihove depresije su veoma ozbiljne.
Brojka koja govori o tome koliki je broj dece koja boluju od depresije danas u svetu, gotovo da je ista kada je u pitanju broj odraslih osoba koji boluju od depresije. Devojčice su češće depresivne nego dečaci. Ali učestalost depresivnosti je dva puta veća kod dečaka do 12. godine života nego kod devojčica. Sa ulaskom u adolescenciju, situacija se menja i devojke češće imaju problema s tim od svojih vršnjaka.
Klinička depresija, koja zahteva ozbiljan tretman, prisutna je kod tri do sedam odsto mladih u ukupnoj populaciji, a depresivne simptome ima 15 do 20 odsto adolescenata. Kod dece koja su bolovala od depresije do 12. godine, postoji visok rizik za nastanak iste bolesti u odraslom dobu. Oko 25 odsto dece i adolescenata sa kliničkom depresijom bilo je žrtva zlostavljanja i zanemarivanja.
Najnovija svetska istraživanja prezentovana na kongresu dečjih psihijatara u Firenci pokazuju:
– 2,5 odsto dece do 8 godina ima depresiju, jednak broj devojčica i dečaka
– 8,2 odsto adolescenata ima depresiju, duplo više devojčica.
Deca koja su sklona obolevanju od depresije ili je već imaju, poseduju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu i imaju nisko samopoštovanje. Često je prisutna anksioznost i, kako oni kažu, izgubljen smisao.
Kod dece, depresija može da nanese ozbiljnu, pa čak i nenadoknadivu štetu. U te posledice se ubrajaju:
– umanjenje sposobnosti za učenje,
– ometanje obavljanja svakodnevnog posla i svakodnevnih funkcija,
– umanjivanje težnje za sticanjem različitih znanja,
– tendencija stvaranja društvene izolovanosti i dr.
Deci nezavisno od uzrasta a koja pate od depresije veoma teško mogu pravilno da funkcionišu u školi i društvenom okruženju. Starija deca obično izostaju iz škole. Depresija može da spreči decu da uspešno završe školovanje.
Simptomi depresije kod dece
Afektivni poremećaji u detinjstvu i mladosti nisu pominjani u udžbenicima dečje psihijatrije sve do 1976. godine.
Kasno prepoznavanje ovog sindroma kod dece i adolescenata je posledica nekoliko faktora:
– ideje da deca nemaju dovoljno zreo psihički aparat da bi bila depresivna,
– prenaglašavanja normalnih razvojnih procesa u detinjstvu i adolescenciji,
– koncepta da su psihopatološke manifestacije normativne, barem u adolescenciji.
LITERATURA:
- http://www.er.rs/forum/index.php?action=printpage;topic=1649.0
- http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:187479-Od-depresije-pate-i-deca
- http://www.pregled.com/zdravlje.php/bilje_i_zdravlje/nauka.php?id_nastavak=135&tmpl=zdravlje_tmpl
Poremećaj ponašanja pripada grupi poremećaja koji se javljaju u detinjstvu i mladosti. Manifestuje se narušavanjem prava drugih sa ciljem da se oni ponize ili povrede. Pored ovoga decu sa poremećajem ponašanja odlikuje nagao temperament, sklonost ka zajedljivim komentarima (zadirkivanje drugih), vulgarnost, okrivljivanje drugih za svoja nedela. Ponašanja koje dete ili adolescent ispoljava najčešće se kose sa pravnim normama i zakonom, što podrazumeva krađe, džeparenje, provale, nasilje prema stvarima ljudima i životinjama, vandalizam, trgovinu drogom, započinjanje tuča, nepažljivu i divljačku vožnju, opijanje, seksualni promiskuitet.Ova deca najčešće nisu neomiljena u vršnjačkim grupama i često su odbacivana.
Različite oblike poremećenog ponašanja dete ispoljava u grupi sa dva ili tri druga i to uglavnom na uzrastu do desete godine čineći sitna prestupništva. Sa približavanjem punoletstva, dolazi do sve većeg osamostaljivanja u antisocijalnom ponašanja.
Poremećaj ponašanja ograničen na porodičnu sredinu
Ova vrsta poremećaja se sastoji od poremećaja ponašanja koji obuhvataju antisocijalno ili agresivno ponašanje (nije samo suprotstavljajuće, prkosno, rušilačko ponašanje) u kome je izmenjeno ponašanje, i to u potpunosti ili skoro u potpunosti, ograničeno na kuću i/ili interakcije sa članovima najuže porodice ili domaćinstava. U osnovi ovaj poremećaj zahteva zadovoljenje opštih kriterijuma samog poremećaja ponašanja o kome je već bilo reči – “poremećaj ponašanja karakteriše ponavljano i trajno prisustvo obrazaca antisocijalnog, agresivnog i izazivačkog ponašanja.“ Čak i teško poremećeni odnosi na nivou roditelj – dete nisu sami po sebi dovoljni za postavljanje dijagnoze. Mogu da se jave krađe iz kuće, često usmerene na novac, ili stvari jedne ili dve određene osobe. Ovo može biti praćeno namernim destruktivnim ponašanjem, ponovo često usmerenim na određene članove porodične grupe, kao što je lomljenje igračaka ili ukrasa, cepanje odeće, grebanje po nameštaju ili uništavanje vrednih stvari. Nasilje prema članovima porodice (ali ne i drugih) i namerno podmetanje vatre (piromanija) ograničene na kuću spada takođe u ovu dijagnostičku kategoriju poremećaja.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Da bi se postaviola dijagnoza, potrebno je da ne postoji izvan porodice značajan poremećaj ponašanja. Važno je takođe, i da su socijalni odnosi deteta van porodice u okvirima normalnog.
U najvećem broju slučajeva ovi porodično specifični poremećaji ponašanja nastaju u kontekstu nekog oblika izraženog poremećaja odnosa između deteta i jednog ili više članova uže porodice. Dešava se da poremećaj može nastati u vezi sa kofliktom sa novopridošlim očuhom ili maćehom.
Nesocijalizovani poremećaj ponašanja
Vrsta poremećaja ponašanja koja se karakteriše kombinacijom trajno prisutnog antisocijalnog ponašanja (zadovoljava opšte kriterijume poremećaja ponašanja; ne sastoji se samo od suprotstavljajućeg, izazivačkog, rušilačkog ponašanja) sa značajno rasprostranjenim oštećenjem odnosa sa drugom decom.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Nedostatak stvarne integracije u grupu vršnjaka čini ključnu razliku od takozvanih “socijalizovanih“ poremećaja ponašanja i to predstavlja prvenstvo nad svim ostalim razlikama. Poremećaj odnosa sa vršnjacima najviše se uočava u vidu izolacije, i/ili odbacivanja ili nepopularnosti kod ostale dece, uz nedostatak bliskih prijatelja ili trajno empatičkih, recipročnih odnosa sa drugima u istoj starosnoj grupi. Sa odraslima najčešće dolazi do neslaganja, neprijateljstva i osećanja ozlojeđenosti. Dobri odnosi sa odraslima mogu da postoje, obično bez kvaliteta bliskosti i poverljivosti. Ako ti dobri odnosi i postoje, oni ne isključuju dijagnozu. Najčešće se nailazi i na podatak da postoji neka udružena emocionalna smetnja. Potrebno je odrediti simptomatologiju i ako je ona izražena u stepenu koji je dovoljan da zadovolji kriterijume za mešoviti poremećaj, onda treba koristiti tu dijagnozu.
Dotičemo prestupništvo koje je karakteristično da je pojedinačno, ali ne i nužno u ovoj kategoriji poremećaja. Tipična ponašanja iz prestupništva, obuhvataju: siledžijstvo, ekscesivne tuče (posebno kod starije dece), iznuđivanje ili nasilničke napade, izraženu neposlušnost, grubost, nesaradnju i otpor prema autoritetu; javljaju se i jaki napadi besa i nekontrolisanog gneva; uništavanje imovine, podmetanje požara kao i surovost prema drugoj deci i životinjama. U nekom broju slučajeva, pojedina deca se uključuju u grupne prestupe. Zbog toga je priroda prestupa manja važna u odnosu na postavljanje dijagnoze od kvaliteta interpersonalnih odnosa.
Socijalizovani poremećaj ponašanja
Ova kategorija se primenjuje za poremećaje ponašanja koji obuhvataju stalno antisocijalno ili agresivno ponašanje i zadovoljavaju opisane kriterijume poglavlja “poremećaja ponašanja“; a ne sastoje samo od suprotstavljajućeg, izazivačkog, rušilačkog ponašanja kod pojedinaca koji su uglavnom dobro integrisani u grupu vršnjaka.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Osnovnu osobinu za razgraničenje predstavlja postojanje adekvatnih, trajnih prijateljstava u grupi vršnjaka. Najčešće se grupa vršnjaka sastoji od mladih koji su uključeni u delikventne ili antisocijalne aktivnosti, u kom slučaju detetovo socijalno neprihvaćeno ponašanje može biti dobro prihvaćeno od grupe vršnjaka i određeno subkulturom kojoj pripada. Međutim, ovo nije neophodan zahtev za dijagnozu; dete može da pripada nedelikventnoj grupi vršnjaka pri čemu se njegovo antisocijalno ponašanje odvija izvan ovog konteksta. Ukoliko antisocijalno ponašanje podrazumeva naročito zastrašivanje, mogu da postoje poremećeni odnosi sa žrtvama ili nekom drugom decom. Takođe, ovo ne ometa postavljanje dijagnoze uz postojanje podataka da dete pripada nekoj grupi vršnjaka kojoj je ono lojalno i u okviru koje ostvaruje trajna prijateljstva.
Odnosi sa odraslim autoritetima imaju tendenciju da budu loši ali mogu da postoje i dobri odnosi sa određenim odraslim osobama. Emocionalni poremećaji su obično minimalni. Poremećaj ponašanja može ali ne mora da uključi porodično okruženje, ali ako je ograničen samo na kuću to isključuje dijagnozu. Poremećaj je najuočljiviji izvan porodičnog konteksta a specifično ispoljavanje u školi ili drugim vanporodičnim okruženjima je kompatibilno sa dijagnozom.
Poremećaj u vidu protivljenja i prkosa
Ovaj oblik poremećaja ponašanja ima za karakteristiku da se viđa kod dece mlađe od devet ili deset godina. Definiše se prisustvom naznačeno nepokornog, neposlušnog i provokativnog ponašanja uz odsustvo ozbiljnih antisocijalnih ili agresivnih akata koji narušavaju zakon ili prava drugih. Kod dijagnostikovanja ovog poremećaja, moraju biti zadovoljeni opšti kriterijumi ovog poglavlja, – “poremećaji ponašanja“.
Kada se radi i o jako nestašnom ili nevaljalom ponašanju, oni nisu sami po sebi dovoljni za postavljanje dijagnoze. Mnogi autoriteti smatraju da ovi oblici ponašanja, predstavljaju blaži oblik poremećaja ponašanja, a ne kvalitativno različit tip. Još uvek nema dovoljno podataka istraživanja o tome, da li je razlika kvalitativna ili kvantitativna. Međutim, prema svim dosadašnjim nalazima, može se zaključiti da, ukoliko je tip poremećaja ponašanja različit, on se pojavljuje uglavnom ili većinom kod mlađe dece. Kada se ova kategorija upotrebljava, potrebno je biti oprezan, posebno kada su starija deca u pitanju. Klinički značajni poremećaji ponašanja starije dece su obično praćeni antisocijalnim ili agresivnim ponašanjem koje prevazilazi nepokornost, neposlušnost ili rušilaštvo, mada ne tako retko njima može da prethodi neposlušno i prkosno ponašanje na mlađem uzrastu. Ova kategorija je uključena da odslika svakidašnju dijagnostičku praksu i da olakša klasifikaciju poremećaja koji se javljaju kod mlađe dece.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Osnovna karakteristika ovog poremećaja je oblik trajno negativnog, neprijateljskog, prkosnog, provokativnog i rušilačkog ponašanja, koje je jasno van normalnih okvira ponašanja za dete istog uzrasta i iste sociokulturne sredine, a koje ne uključuje ozbiljnija narušavanja prava drugih. Deca sa ovim poremećajima često i aktivno prkose zahtevima ili pravilima odraslih i namerno uznemiravaju druge ljude. Takođe, oni su skloni da budu gnevni, ozlojeđeni i da se lako naljute na druge ljude koje krive za svoje sopstvene greške ili teškoće.
Karakteristično za njih je da imaju nisku toleranciju na frustracije i lako se naljute. Tipično, njihova nepokornost ima provokativni karakter tako da oni započinju suprotstavljanja i obično ispoljavaju preteran nivo grubosti, nekooperativnosti i otpora prema autoritetu.
Ovakvo ponašanje je često najuočljivije u interakcijama sa odraslim osobama ili vršnjacima koje dete dobro poznaje, dok se simptomi poremećaja ne moraju zapaziti tokom kliničkog pregleda.
Značajna razlika od drugih oblika poremećenog ponašanja je odsustvo ponašanja koje narušava zakone i bazična prava drugih, a što se ispoljava kroz krađe, surovost, zastrašivanje, napastvovanje i destruktivnost. Potrebno je voditi računa da ipak, prkosno, nepokorno ponašanje, kako je gore istaknuto, je često prisutno kod drugih tipova poremećenog ponašanja. Ukoliko drugi tip postoji, on ima prednost prilikom određivanja dijagnoze, u odnosu na prkosno-nepokorni poremećaj.
LITERATURA:
- http://www.stetoskop.info/Poremecaj-ponasanja-dece-337-s1-content.htm
- http://tuznevibracije.editboard.com/t41-poremecaji-ponasanja
- http://www.psihologija.autentik.net/poremecaji_ponasanja_vrste_poremecaja_licnosti.php
|
|
