Ana Stanojović
Ukoliko se prezentacija radi u Power point-u pridržavajte se sledećih saveta:
· Doći ranije pre izlaganja i proveriti da li oprema radi, da li je rezolucija na projektoru i laptopu ista, ako nije slajdovi mogu biti odsečeni
· Neadekvatno je prezentovati slajd koji ima samo naslov, a onda dodavati po nešto svakim klikom. Mnogo je bolje da stavite sve što želite da kažete na slajd nego da zasnivate svoju širu priču na delovima slajda koje ćete onda pokazivati kada je to potrebno;
· Ne koristite miš kao kursor; brže je, preciznije i prirodnije da prosto pokazujete prstom ili olovkom za prezentacije;
· Koristite velike fontove, nemojte koristiti tamna slova na tamnoj pozadini ili svetla slova na svetloj pozadini;
· Ne treba da se koristi slajd sa previše reči; slajd je podrška prezentatoru, a ne zamena;
· Reči u slajdu treba da teku u horizontalnim redovima. To je smer pod kojim smo svi naučili da čitamo i pišemo i svaki drugi smer predstavlja za nas novinu, koja otežava čitanje.
Korišćena iteratura:
· Džej, E., Džej, R. (2006). Uspešna prezentacija – Kako da pripremite i održite uspešnu prezentaciju. Clio, Beograd.
· Giblin, L. (2007). Umeće vođenja razgovora. Finesa, Beograd.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Jelena Smiljanić
Po definiciji, konflikt je bilo koja situacija u kojoj dve ili više strana smatraju da imaju međusobno inkompatibilne ciljeve, tj. to je sukob nespojivih ili teže spojivih tendencija i delovanja.
Konflikti predstavljaju normalnu pojavu u društvu koje poštuje različitosti među ljudima, njihovu individualnost, identitet i ličnost. Konflikt je znak da se sagovornici međusobno slušaju i utiču jedno na drugog, tj. znak kvalitetnog razgovora koji nam pomaže da stvorimo sopstveno mišljenje i stavove. Konflikt ne bi trebalo izbegavati i potiskivati jer će to dovesti do pojačane razdražljivosti, međusobne netrpeljivosti, slabe saradnje, a utrošiće i velike količine naše psihičke energije, te ćemo postati umorni, a moguće su i posledice na psihosomatskom planu.
Zato je važno na konflikt gledati kao na nešto korisno, a ne štetno, jer nam pomaže da uočimo problem i brže pronađemo rešenje. Konflikt aktivira naš mozak, podiže adrenalin, zahteva određeni napor. Kroz konflikt mi spoznajemo i sami sebe, ponekad razbijamo iluziju koju imamo o nama, čine nas realnijima. Dolazi do promena, jer najčešće tek nakon konflikata menjamo stavove, ponašanje i navike…
Po efektima do kojih dovode, konflikti se mogu podeliti na funkcionalne (dovode do konstruktivnih promena u odnosima među pojedincima, grupama, povećavaju efikasnost i sl) i nefunkcionalne (dovode do stagnacije, pogoršanja odnosa, nasilja i sl). Svaki konflikt ima potencijal da bude funkcionalan ili ne, a šta će biti zavisi pre svega od stavova i reakcija učesnika u konfliktu. Važno je imati na umu da u svakoj konfliktnoj situaciji imamo mogućnost da biramo kojim ćemo putem krenuti. Uspehom se zato može smatrati konstruktivni postupak sa konfliktom. Problem nije u konfliktima, već u načinu njihovog rešavanja. Život bez konflikata i rasprava nije moguć, ali je moguće učenje veštine uspešnog i humanog postupanja u konfliktnoj situaciji među ljudima, odnosno, sticanje komunikacijskih veština.
Korišćena literatura
· Brajša, P. (1996). Umijeće svađanja. C.A.S.H., Pula.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Aleksandra Mitrović
Komunikacija je uspostavljanje veze između jedinki putem nekih znakova. Znak je draž koja zamenjuje nešto, upućujući na neki objekat, osobu, stanje i podrazumeva određeno značenje. Reč „učenik” (napisana ili izgovorena) jeste jedan znak, ali je i znak osmeh (jer znači zadovoljstvo), namrštene obrve (jer mogu označavati bes ili ljutnju). Ako se na lavež psa skupe ili razbeže neke životinje, može se reći da su one reagovale na lavež kao na znak (npr. da dolazi opasnost).
Ponekad se razlikuju dve vrste znakova- simboli i signali. Simoboli su znakovi kojima se namerno drugim osobama saopštava neko značenje. To su, u prvom redu, govorni ili pisani jezik. Simbolima se služi čovek. Signali su nemamerno proizvedeni znaci koji takođe upućuju na neko značenje. Smeh, grimasa na licu, plač – jesu takvi signali kojima se sponatano izražavaju određena stanja i koje druge osobe tumače kao izraz stanja i raspoloženja. O komunikaciji se često govori u okviru šire problematike socijalne interakcije. Socijalna interakcija je neposredno uticanje jedne ili više osoba na ponašanje druge osobe ili grupe osoba. Interakcija često podrazumeva međusobno delovanje koje se odvija neposredno u datom trenutku. Takva je, na primer, zajednički rad, međusobna rasporava i slično. Ako se ima sve to u vidu, meže se reći da je komunikacija, s jedne strane, vid socijalne komunikacije (pošto se komunikacija može odvijati i praktično a ne samo simbolično), a sa druge, da je komunikacija uslov i komponenta socijalne interakcije.
Komunikacioni proces
U komunikaciji razlikujemo nekoliko najbitnijih elemenata:
· pošiljalac poruke – inicijator ili pokretač komunikacije, komunikator, izvor poruke;
· primalac poruke – jedinka čovek ili grupa koja prima poruku i tumači njeno značenje;
· poruka – informacija ili značenje koje se znakom ili sistemom znakova prenosi od pošiljalaca do primaoca; poruka ima sadržaj (npr. izraz osećanja, apel, zahtev, konstataciju) i formu (usmena ili pisana, gestovna, paralingvistička).
Komunikacija može da bude jednosmerna i uzajamna ili dvosmerna. Jednosmernu komunikaciju obično obavljaju novine, a i očavamo je i u grupama sa direktinim ili autoritarnim vođenjem. Prava uzajamna komunikacija je razgovor prijatelja, gde se svako istovremeno nalazi i u ulozi pošiljaoca i u ulozi primaoca poruke. Odnos proizvođačkih firmi prema potrošačima dugo vremena se održavao kao odnos jednosmerne komunikacije (npr. upućivanje propagandnih poruka) ali se vremenom zaključilo da su nužne i povratne informacije o potrebama, željama ili primedbama potrošača. Tako se danas obavlja vrlo složena istraživačka i ukupna aktivnost u okviru koncepta „tržišnih komunikacija”.
Verbalna komunikacija je osnovna i najvažnija komunikacija među ljudima. Zasnovana je na sposobnosti čoveka da proizvodi glasove (foneme) i da te glasove kombinuje u reči, a reči u rečenice sa određenim značenjem. Posebnim simbolima (slovima) glasovi i reči se pretvaraju u system pisanih znakova – pisani jezik. Verbalana komunikacija među članovima jedne zajednice je moguća jer ti članovi procesom učenja usvajaju određen jezik kao sistem simbola, odnosno rečima prepisuju isto značenje i služe se istim istim pravilima (istom gramatikom) povezivanja reči u rečenice. Jezik je deo kulture i sredstvo za usvajanje i održavanje kulture. Dete se rađa sa sposobnošću govora, a u toku razvoja, putem različitih oblika učenja (uslovljavanje, mehaničko učenje, oponašanje), usvaja terminologiju i način formulisanja misli i ideja.
Neverbalna komunikacija je komunikacija pomoću neverbalnih znakova. Takvi znakovi su različiti pokreti mišića lica (mimika ili facijala ekspresija) i pokreti ruku ili delova dela. Osim ovih kinezioloških znakova, važni su i prostorni ili proksemički znakovi (blizina, raspored i ponašanje u prostoru).
Kada je upitanju jezik razlikuje se često tzv. denotativno i konotativno značenje. Denotativno značenje je osnovno značenje koje je obično sadržano u rečenicama, i ono trebalo da bude isto za sve članove jedne zajednice koja koristi isti jezik. Konotativno značenje je pridodato značenje. Često je izraz specifičnog iskustva, potom stavova i emocionalnog odnosa prema onome na šta se znak odnosi. Zato se ono razlikuje od pojedinca do pojednica, od grupe do grupe, a pokazuje promenljivost i u vremenskoj dimenziji. Denotativno značenje reči „srce” je vrlo jasno (telesni organ sa karakterističnom funkcijom), ali su mu pesnici, koristeći proširene pogrešne prestave, pridali specifično konotativno značenje.
Korišćena literature:
· Kuzmanović, B., Štajnberger, I. (2000). Psiholigija. Zavod za udzbenike i nastavna srestva, Beograd.
Ana Stanojlović
Pravljenje grešaka je normalan deo javnih prezentacija. Nije pitanje šta činiti ako napravim grešku, već se radi o tome šta činiti kada napravim grešku. Najvažnije je imati na umu da treba ostati miran i nastaviti dalje. Nemojte se plašiti publike. Vaša publika je obično vaš prijatelj. Pošto su mnogi od njih isto tako nervozni kada govore pred drugim ljudima, oni će imati razumevanja ako pogrešite. Mnogi od njih će osetiti olakšanje što ste vi, a ne oni tamo pred svima i diviće se načinu na koji sve uspevate da izvedete. Naravno, to razumevanje će donekle zavisiti od mesta gde imate svoju prezentaciju. Publika ne zna da ste pogrešili, osim ako im vi sami to ne kažete.
Nervoza koju osećate pre nego što počnete je dobra. To je energija za vaš nastup. To će vas popeti na scenu i uvesti u priču. Ako ne osećate taj nemir, ako nemate tu energiju u sebi, vaš nastup neće imati nikakav rezultat. Energija je instiktivna reakcija na stres. Telo zna da nešto treba da se desi i priprema se za to.
I ono najvažnije – ne popuštajte pred strahom! Vaša reakcija sa poslednjeg nastupa umnogome će uticati na to kako ćete reagovati u budućnosti. Ako kažete sebi plašim se, ne mogu ja ovo, zaboravi na ovo, onda ćete sledeći put, negde u svojoj glavi reći ovo je stvarno strašno, ne mogu ja to, znam da ne mogu, nisam mogao ni kada sam prošli put pokušao. I tako strah raste pri svakom pokušaju. Nasuprot tome, ako prebrodite svoj strah, on će se sve više smanjivati na osnovu iste logike – prošli put sam mogao, pa mogu i sad.
Korišćena iteratura:
· Džej, E., Džej, R. (2006). Uspešna prezentacija – Kako da pripremite i održite uspešnu prezentaciju. Clio, Beograd.
· Giblin, L. (2007). Umeće vođenja razgovora. Finesa, Beograd.
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Aleksandra Mitrović
Započnite razgovor: Voleo bih da porazgovaramo o…
Moje shvatanje je…
Budite otvoreni kada su osećanja drugih: Poznato mi je da vam se ne dopada nova procedrura…
Budite otvoreni kada su u pitanju vaša osećanja: Nije mi lako da ovo kažem…
Neprijatno mi je da govorim o tome…
Kada nešto ne ide po planu: Koliko mi je poznato , dogovorili smo se da… Zbog čega onda …
Kada više nemate opcije na raspolaganju: Ukoliko se ovo još jednom ponovi, neću iamti drugog izbora osim da… a ja bih radije da to izbegnem.
Kada izgleda da će doci do rasprave: Ovaj razgovor ne vodi ničemu. Zato predlažem da… i da popričamo o tome kada…
Obavezivanje sagovornika: Šta bi ste vi više voleli?
Dakle, da li smo se dogovorili o tome da …?
Da li je to definitivni pristanak…?
Korišćena literature
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
Aleksandara Mitrović
Submisivno ponašanje ili stav: Kada sam ponizna,inferiorana,snishodljiva a najčešće ne kažem ono što mislim, prihvatam i trpim tuđe odluke, dopušta drugima da manipulišu sa mnom, ne prihvatam odgovornost za ono što mi se dešava, poričem da imam bilo kakva prava.
Submisivno ponašanje: Mislim samo na to kako se ti osećaš.
<< Bolje je da ti pobediš nego ja.>>
Asertivno ponašanje ili stav: Kada sam asertivan najčešće kratko i jasno kažem ono što mislim,osećam i verujem, slušam druge i prihvatam činjenicu da imaju sopstven stav, znam da budem jaka i sledim svoja uverenja, zadržavam pravo da mogu da napravim grešku, dopuštam drugima da donesu odluke sami za sebe, izbegavam da me ponese neko dominantno osećanje ili ljutnja.
Asertivno ponasanje: Mislim na to kako se ja osećam i kako se ti osećaš.
<< I ja i ti dobijamo, pobeđujemo.>>
Agresivno ponašanje ili stav: Kada sam agresivna najčešće maltretiram, ismevam ili im laskam kako bi prihvatili ono što ja želim, ne slušam ili ne prihvatam ono što drugi govore, hoću da moja reč bude posednja , osećam da stvari mogu da sagledam samo iz svoje perspektive.
Agresvno ponšanje: Mislim samo na to kako se ja osećam.
<<Ja pobeđujem, a ti gubiš.>>
Korišćena literature
· Ilić S., Krstić A., Stojilović I., Špeh Vujadinović S., Tribojević V., Trivunčić B., Vidaković I., Vujadinović B. (2008). Socijalne veštine. Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi / IAN Međunarodna mreža pomoći, Beograd.
|
|