Bitne činjenice
- Epilepsija je poremećaj rada u mozgu.
- Najčešće se pojavljuje u detinjstvu ili ranoj adolescenciji,ili kod straijih od 65 godina.
- U svetu od epilepsije boluje oko 50 miliona ljudi.
- Epilepsiju mogu izazvati tumori mozga,teške povrede glave,preživeli šlog, urođene moždane mane, parazitske bolesti ….
- Epilepsiju može uzrokovati i prekomerno pijenje alkohola.
- Nasledni faktori mogu uticati na pojavu epilepsije,ali epilepsiju mogu dobiti i osobe koje u porodici nemaju nikog ko je oboleo od ove bolesti.
- Epileptični napad može se dogoditi i osobi koja nema epilepsiju.
- Od epilepsije boluju i žene i muškarci.
- Oboleli od epilepsije ne žive kraće od drugih.
- Osobe obolele od epilepsije ne moraju biti manje inteligentne od drugih, čak je mnogo genijalnih i velikih ljudi imalo epilepsiju.
- Urednim životom i redovnim uzimanjem lekova, osobe sa epilepsijom mogu kontrolisati svoje napore i živeti normalnim životom.
- Neredovna ishrana može prouzrokovati napad.
- Visoka telesna temperatura (naročito kod dece) može prouzrokovati napad.
- Epileptični napad nije nužno praćen gubitkom svesti i pojavom pene na ustima.
- Epileptični napad može ličiti na mesečarenje.
- Takođe i javljanje mirisnih, vidnih i drugih priviđanja (halucinacije) može biti znak epilepsije.
- Osobu koja doživljava epileptični napad treba okrenuti na stranu, ukloniti oštre predmete iz njene okoline i ostati uz nju dok se u potpunosti ne osvesti.
- Osobi koja ima epileptični napad ne treba staviti nešto u usta da se ne bi ugušila jezikom.
- Jedan napad u životu ne znači epilepsiju kao bolest.
- Treperava svetla određene frekvencije kod nekih ljudi mogu dovesti do napada.
- Potrebno je izbegavati stres koji može da poveća napade.
- Često dolazi do pogoršanja napada u vreme menstrualnog ciklusa.
- Nedovoljno spavanje dovodi do epileptičnih napada.
- Nepridržavanje lekarskih uputstava dovodi do pogoršanja bolesti.
- U lečenju epilepsije mogu se koristiti alternativne metode (joga,mentalne relaksacije…) .
- Preporučuje se i Ketogena dijeta koja sprečava napade.
- Psihoterapijske tehnike se takođe preporučuju u lečenju ovih pacijenata.
http://www.anima.autentik.net/bitne_cinjenice.php
Kako otkriti epilepsiju?
Epilepsija je jedna od najučestalijih neuroloških bolesti.
Nastala je od grčke reči i označava napad, obuzetost.
Uglavnom je karakteristična za detinjstvo,a može trajati celoga života.
Oko 50 miliona ljudi ima epilepsiju, od tog broj čak tri četvrtine ljudi nije lečeno.
Epilepsija pogađa jedan odsto svetske populacije, šansa da će pojedinac oboleti od epilepsije tokom života je od 2 do 4 odsto, a da će u životu imati bar jedan epinapad – osam procenata.
U Srbiji od epilepsije pati oko 80.000 osoba.
Kako dijagnostikovati epilepsiju? Potrebno je obaviti celokupan neurološki pregled (uzrok napada,anamneza bolesnika…).
Kako ubrzati otkrivanje?
Dvadesetosmogodišnji inženjer novih računarskih tehnologija, Čedomir Rosić, osmislio je kompjuterski program koji dijagnostikuje epilepsiju. Ovaj inteligentni program koristi veštačku neuronsku mrežu koja na osnovu uzorka uči da prepoznaje epileptični signal i razlikuje ga od pravog. Ovaj program bi pomogao time što bi ubrzao vreme dijagnostikovanja. Prosečna verovatnoća uspešne dijagnoze je 83 %.
Kako predosetiti epilepsiju?
Najčešći simptomi epilepsije su: osećaj iskrenja, čudnog mirisa i ukusa, besa, čudni zvučni signali, mučnina s povraćanjem, trnjenje ruku, nestimulisani pokreti, različiti neobični osećaji, osećaj da je nešto malo ili veliko što ne odgovara stvarnosti, osećaj da je nešto već viđeno ili nikad viđeno, osećaj propadanja, iznenadno lupanje srca…
Pojava epileptičnog napada koji traje duže od pola sata, ili dugo trajanje učestalih kratkih napada, naziva se epileptičnim statusom. Ovakvo stanje ponekad ugrožava život, a uvek, u izvesnoj meri, oštećuje mozak.
Šta uzrokuje epilepsiju?
Uzroci mogu biti paranatalni : porođajna trauma, infekcije ploda i trudnice, moždani tumor, moždani udar, moždano krvarenje, trauma mozga, upala mozga, alkoholizam. Bolest ima i nasledna svojstva.
Kod idiopatskih epilepsija, ne može se odrediti primarni uzrok nastanka, osim nasledne predispozicije.
U slučaju simptomatskih epilepsija (sekundarne, stečene) uzrok je neko hronično organsko oštećenje ili bolest mozga (infekcije, tumori, metaboličke bolesti, kao na primer dug i intenzivan telesni napor, nedovoljno snabdevanje mozga kiseonikom, uživanje droga…).
Posttraumatske epilepsije (PTE) najčešće nastaju kao komplikacija teške, ali ponekad i lakše traume glave. Ukoliko se ne leči adekvatnim lekovima (antiepilepticima), može izazvati i dodatno oštećenje traumatizovanog mozga.
Da li je epilepsija izlečiva?
U dve trećine slučajeva epilepsiju je moguće izlečiti, ali ju je neophodno lečiti od samog postavljanja dijagnoze.
Sa terapijom se obično počinje pošto su nastupila dva napada. Postoje i slučajevi kada je potrebno intervenisati posle prvog napada, a to je onda ukoliko postoje izrazite promene u EEG.
Koriste se različiti terapijski postupci. Za lečenje epilepsije primenjuju se odgovarajući lekovi, a retko i odgovarajući hirurški zahvati.
U procesu lečenja važnu ulogu imaju i psiholog i psihijatar.
Oko 70 i 80 odsto osoba dobro reaguje na lekove. Kod nekih osoba teško je postići život bez napada, pa se uz terapiju lekovima koriste i alternativne metode lečenja (joga, meditacija, aromaterapija).
Pre odluke o primenjivanju bilo kakvog alternativnog metoda lečenja, vrlo je važno posavetovati se sa lekarom. Samoinicijativno obustavljanje uzimanja lekova nikako nije preporučljivo.
http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=247646
ZA NJIH JE DRŽANJE KAŠIKE ILI OLOVKE, OTVARANJE VRATA, SEDENJE NA NOŠI, PRANJE ZUBA, ČAK I RUKOVANJE POTENCIJALNO OPASNO I BOLNO. ZBOG TAKO OSETLJIVE KOŽE, ZOVU IH JOŠ I „DECA LEPTIRI“
Bolest, usled koje nastaju plikovi (mehuri ili bule) i bolne rane koje podsećaju na opekotine, nasledna je i još uvek neizlečiva. Nije zarazna.U Srbiji broj obolelih od ove bolesti procenjuje se da je između 100 i 200. Najčešće oboleli od ove bolesti su deca.
Zbog plikova u usnoj duplji, na jeziku i jednjaku, neki od njih mogu da jedu samo tečnu ili kašastu hranu.
Prosečan životni vek obolelih od bulozne epidermolize je 28 godina. Više od 80% procenata oblelih postaju invalidi još u prvim godinama života,a neki preminu neposredno po rođenju.
„Deca leptiri“ su u potpunosti zavisni od drugih osoba.
Stanislav Prvulović,najstariji oboleli od EB-a u Srbiji kaže: „Da bi se živelo sa ovom bolešću treba biti hrabar i uporan i treba biti psihički jak.“
Većina obolelih od EB-a ne posećuje lekare, već kod kuće brinu o svojim ranama. Stanislav je jedan od njih. Previja se na svaka tri do četiri dana, uz pomoć roditelja. Previjanje je veoma mučno, traje satima.
Postoje specijalne gaze i zavoji za obolele od epidermolize koji mogu duže da ostanu na rani i olakšavaju previjanje. Takvih gaza u Srbiji nema, a količina koja zadovoljava mesečne potrebe trogodišnjeg deteta u inostranstvu može da se nabavi za nešto više od 500 evra.
Previjanje je kod obolelih od bulozne epidermolize važno, ne samo da bi se rane zaštitile već i da bi se što duže sprečio jedan od najvećih problema ove bolesti – srastanje prstiju sa šakama, jer kada do toga dođe jedino što može pomoći je operacija. Međutim, operacija je jako skupa i efekti operacije traju samo nekoliko godina.
OPTIMIZAM: Stanislav danas nema prste. Iako faktički postoje, savijeni su i srasli sa šakom. Deluje da su zarobljeni u kožnu opnu. Ipak, Stanislav koristi mobilni telefon i tastaturu na računaru. Od kuće radi za jednu poznatu agenciju koja se bavi telefonskim ispitivanjima javnog mnjenja.
Priča da je nekada igrao košarku, tenis, fudbal ; koristi obe ruke i piše čitko. Dok je mogao, Stanislav je i crtao. U osnovnoj školi je dobio nagradu za portret svoje drugarice. Svirao je sintisajzer. Stanislav se nada izlečenju: „Svi se nadamo. Kad bi našli lek, makar za delimično ozdravljenje, bio bih zadovoljan. Samo da nam bar malo bude lakše.“
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=915632
Народна поезија се дели у три групе песама:
1. Лирске;
2. Епске (Јуначке песме) и
3. Лирско-епске.
ЛИРСКЕ ПЕСМЕ (Митолошке песме, Обредне песме, Обичајне песме, Породичне песме, Песме о раду, Љубавне песме, шаљиве песме).
Добиле су има по грчком музичком инструменту лири а Вук Стефановић Караџић називао их је још и женским, јер су их певале младе жене и девојке и јер се у њима опевају осећања.срећа, туга, радост, жалост…
Лирске песме су разноврсног стиха, од четверца, до четрнаестерца. Догађа се да нека лирска песма има различиту дужину стихова, односно, различити број слогова у стиху.
Митолошке песме– Настале су у прадавна времена када наши преци нису разумевали и схватали многе многе природне појаве. У свакодневномживоту наших предака, и у њиховој машти Сунце и Месец су као жива бића, имају родитеље, дом и свакодневне обавезе. Песме: ,,Сунце ће све огијати“, ,,Сунце са девојком“, ,,Вила зида град“, …
Обредне песме-Оне су познате у нашој народној лирској поезији као одредне: Божићне, Ускршње, Календарске, Додолске, Краљичке…
Обичајне песме-Наши народни певачи певали су песме које изражавају расположење народа:уз обичаје свадбеног весеља, када треба наздравити рођацима и пријатељима, када мајка успављује своје мило чедо, чак и у трагичним тренуцима…
Песме: ,,Стане ми се сватовима нада“, ,,Домаћине, мудра главо“, ,,Мајка“, ,,Мој Дамљане“,…
Породичне песме-Опевани су различити односи у породици: родитељска љубав, љубав сестре према брату, однос свекрве и снахе, снахе и заове, девера и снахе.
Песме: ,,Највећа је жалост за братом“, ,,Застала јабука, горе за облаком“, ,,Сетра без брата“, ,,У добром роду“, …
Посленичке или песме о раду-да би рад био задовољство и да не би био тежак, човек је певао док је радио, тако некада-тако и сада. Многе послове човек је обављао у друштву, заједно са рођацима и комшијама, што је створало услове да се испевају веома лепе лирске песме.
Песме: ,,Жетву жела“, ,,Жито желе“, ,,Дуга дана у зла господара“, …
Љубавне песме-Вечита је истина да је женска лепота необична, чаробна, митска и магијска сила којој се ништа у људском бићу не може супроставити.
Песме: ,,Српска девојка“, ,,Драги и недраги“, ,,Љубавни растанак“, ,,Момак и девојка“, …
Шаљиве и подругљиве песме-Овде су опевани догађаји у животу људи са веселе и шаљиве стране. У њима је наглашен епски елемент, јер имају опис догађаја и ликова због чега се приближавају епским песмама.
Песме: ,,Када се жени који куће нема“, ,,Бутум Тузла једну козу музла“, ,,Зечева женидба“,…
ЕПСКЕ-ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ-(Преткосовски циклус, Косовски циклус, Циклус песама о Марку Краљевићу, Покосовски циклус, Хајдучки циклус, Ускочки циклус, Циклус ослобођења Србије, Циклус песама о борби за слободу народа Црне Горе).
Уколико се у епским песмама опевају догађаји и јунаци непознати историји, онда су то НЕИСТОРИЈСКЕ, а уколико су ови догађаји и јунаци историјски познати, онда су то ИСТОРИЈСКЕ песме.
Преткосовски циклус-Песме овог циклуса певају о догађајима и јунацима пре Косовског боја – 28. јуна 1389 године. У њима се пева о Српским великашима: Немањићима, Мрњавчевићима, Војиновићима и Дејановићима.
Песме: ,,Женидба Душанова„, ,,Урош и Мрњавчевић“, …
Косовски циклус-Народни певачи су у пемама овог циклуса отпевали трагичан пораз Српске војске у Косовском боју на Видовдан, 28. Јуна 1389 године.
Песме: ,,Кнежева вечера„, ,,Цар Лазар и царица Милица„, ,,Смрт мајке Југовића„, ,,Косовка девојка„,…
Циклус песама о Марку Краљевићу-У нашој народној поезији Марко је најомиљенији лик и јунак. По народном предању није умро, већ само заспао, а пробудиће се када буде дошло време.
Песме: ,,Марко Краљевић познаје очину сабљу“, ,,Марко Краљевић укида свадбарину“, ,,Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, …
Покосовски циклус-Песме овог циклуса опевају последње тренутке самосталности после Косовског боја.
Песме: ,, Смрт војводе Пријезде“, ,,Болани Дојчин“, …
Хајдучки циклус–хајдуци су опевани у многим епским песмама: ,,Стари Вујадин“, ,,Старина Новак“, , Пљиванин Бајо“, …
Песме: ,,Мали Радојица„, ,,Стари Вујадин“,…
Ускочки циклус-Познати ускочки јунаци, опевани у народним песмама, били су: Сењанин Иван, Сењанин Тадија, Сењанин Јуриша, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија.
Песме: ,,Иво Сењанин и ага од Рибника“, ,,Ропство Јанковић Стојана“, ,,Смрт Сењанин Ива“, …
Циклус ослобођења Србије-Ове песме су, готово, све дело великог народног певача, слепог гуслара Филипа Вишњића. Спомињу се неке личности као што су: Карађорђе Петровић, Илија Бирчанин, Милош Поцерац.
Песме: ,,Почетак буне против дахија„, ,,Бој на Мишару„, …
ЛИРКО-ЕПСКЕ ПЕСМЕ–-Када су ове песме тужног садржаја и трагичног завршетка, називају се БАЛАДЕ, а када су веселе и срећног краја-РОМАНСЕ
Баладе: ,,Смрт Омера и Мериме“, ,,Женидба Милић Барјактара“, …
Романсе: ,,Стојан и Љиљана“, …
Народна књижевност се зове народна, не само зато што ју је стварао народ, већ и због тога што изражава (саопштава) како је народ живео, шта га је све кроз живот пратило, о чему је размишљао, чега се плашио, шта је волео, због чега је туговао и патио.
Народна књижевност се дели на:
1. Прозу и
2. Поезију
– Народна проза- ту спадају: Бајке, Легенде, Народне приче, Народне приповетке, Народне новеле, Народне басне, Анегдоте, Пословице, Изреке, Загонетке, Питалице.
Бајке- су најстарија врста народне прозе. Човек у њима има необичне особине и чудесне моћи, испуњава најтеже задатке, разуме говор животиња и биљака. Пуне су нестварних бића: змајева, вила, вештица, аждаја, чароњака, воде које оживљавају мртве… У њима је завршетак увек леп:добар буде награђен, зао кажњеан, и правда увек побеђује. Познате су: ,,Пепељуга“, ,,Немушти језик„, и многе друге..
Легенде- су добиле име по латинској речи LEGENDUS- што значи- оно што треба чинити. Веома су сличне бајкама јер и у њима има чудесног, невероватног и натприродног. У њима се говори о изузетно необичним личностима : Свети Сава, Марко Краљевић, Милош Обреновић, Цар Трaјан, Соломон… Или о настанку, о историји појединих насеља: села, градова, појединих животиња и птица: корњача, кртица, кукавица… Познате су:
,,У Цара Трaјана козије уши“…
Народне приче- говоре о односима међу људима, у породици, заједници-друштву. Имају намену да поуче и усмере како се живи и бори. Познате су: ,,Девојка цара надмудрила“, ,,Права се мука не да сакрити“…
Народне приповетке- у својој тематици су сличне народнима бајкам, али према времену су блже нашем. У њима се прича о сналажљивости појединаца у разним животним околностима и ситуацијама, о подвалама и манама. Познате су. ,,Старац преварио дивове„, ,,Еро и Турчин“, ,,Неверни друг“…
Народне новеле-у њима се прича о неком догађају из свакодневног живота. Име су добиле од латинске речи NOVUS- што значи ново. У новелама се слави и велича рад, а осуђује лењост. Познате су: ,, Све, све, али занат„, ,,Шљиве за ђубре“, ,,Свету се не може угодити„…
Народне басне-у њима се, преко ликова животиња, биљака, предмета откривају особине људи и указује се на њихове недостатке и мане. Често се састоји из дијалога са јасно наглашеном поруком(поентом). Познате су: ,,Црв и Лав„, ,,Како се медвед преварио“, …
Анегдоте- има их и у народној и у уметничкој књижевности. У њима је све сведено на најмању меру, сам догађај, опис, дијалог, а све у намери да њен крај буде што ефектнији, успешнији, блиставији. Познате су: ,,Пустио бих ја њега, али неће он мене“, ,,Куме, да ти видим децу“…
Пословице- су умне и сликовите поруке приказане једном реченицом. То је једна права и уверљива песничка слика саткана од једне мисли. Пословице су:,, Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам“, ,,Колико је од неба до земље, толико је нечовека до човека“,…
Изреке-јако је тешко разликовати изреку од пословице, мада свака изрека има иза себе неку згоду,причицу. Изреке: ,,Згрчио се као две паре у кеси“, ,,Наоблачио се као да ће му киша из чела ударити“, …
Загонетке-Игра речи без залажења у животне проблеме. Свака загонетка је песничких задатак. Свака загонетка делује очаравајуће својом изузетном сликовитошћу и музикалношћу.
Питалице-народне питалице се најчешће састоје из постављеног питања и правог, умног и духовног одговора.
,,Питали лети гору:
-Зашто плачеш када си тако окићена?
-Зато што знам да после лета долази зима.“
Crteži porodice
Vrlo korisna je vežba tražiti od dece da nacrtaju svoju porodicu, kao simbole ili životinje.
,,Ako bi nacrtao/la na parčetu papira nešto na šta te podseća tvoja porodica, a ne kao realne osobe šta bi to bili? “
*/možes da koristiš grudvice, boje, oblike, životinje, predmete, stvari ili bilo šta što ti padne na pamet/*
Jedan dečak, star 11 godina nacrtao je različite simbole, koji su predstavljali njegovu porodicu. Rekao je: ,,Ja sam u kavezu, uhvaćen, u sredini (to je predstavio kao zelenu morsku zvezdu u nečemu sto liči na kutiju). Moj brat, misli da je glavni (njega je predstavio kao veliki purpurni krug sa brojem 1 u sredini). Moja sestra – misli da je velika – ona pravi budalu od svakoga, samo ne od mene (plavi krug sa crvenim srcem u sredini i kracima svuda okolo). Mama je draga (cvet). Tatu sam napravio kao mozak jer on misli da sve zna. Moja sestra Dona je dobra: ona mi ne govori ružne reči (plavi i roze leptir)”.
Petnestogodišnja devojčica je o svom crtežu rekla: ,,Ja sam bliža svojoj mami (predstavila je kao crveno srce, probodeno strelom), mislim da mene najviše voli, sve mi popušta. Moja sestra je bombona i guma (žvaka), ona suviše jede. Moj otac je svetleća loptica – on je pun ideja. Ja sam talas, jer volim da plivam”.
Trinestogodišnja devojčica nije koristila ništa drugo od krugova, tačaka, zvezdica i trouglova za svoju porodicu. Rekla je: ,,Moj tata je narandžasti trougao. Ja sam mu najbliža iako on ne živi sa nama. Volim da budem sa njim. On je najbolji jer on ne živi sa mamom. Mnogo se svađam sa sestrom i mamom, moja idealna porodica je ovaj cvet ovde. Ja sam narandžasta tačka u sredini.
Mlađa dece ispod 8 godina,obično više vole da crtaju realne ljude kada predstavljaju svoje porodice.
Sedmogodišnja devojčica je, na zahtev da nacrta porodicu, stalno radila ,,pogrešnu stvar”. Nacrtala je majku višu nego oca i to komentarisala kao ,,pogrešno”. ,,O napravila sam grešku, mama je manja nego tata”. Onda je pisala imena iznad nacrtanih figura i počela ,,mama” tamo gde je nacrtala tatu. Precrtala je to i rekla: ,,O, tata”. Najpre je nacrtala tatu sa obe ruke iza leđa, zatim je promenila i nacrtala jednu očevu ruku, tako da ona poseže za majčinom i dodala: ,,Tako bi trebalo da bude”.
Devojčica ovakvim crtežom otkriva da su joj roditelji razvedeni i da se nalazi ,,između dve vatre”.
Zanimljivo je da neka deca crtaju vrlo oskudne crteže i to pokazuje način na koji osećaju sebe i svoj život. Ali sasvim je izvesno da se mnogo može saznati o detetu i njegovom životu, problemima, stavovima na taj način.
Naravno ovaj zadatak postaje mnogo značajniji ako ga koristimo da bismo radili sa detetom.
LITERATURA:
Ouklender, V. (1978) : Prozori u svet naše dece. Neolit, Beograd
Spavanje je neophodno organizmu. Nespavanje dovodi do iscrpljenosti i poremećaja psihičke aktivnosti; javljaju se halucinacije, gubi se sposobnost razlikovanja opažaja i predstava ( realnosti i slike o realnosti) i veoma smanjuje sposobnost kontrolisanja vlastitog ponašanja.
Posebna je odlika gubljenje otpornosti prema tuđim zahtevima. Zato se sprečavanje spavanja koristi kao sredstvo torture uhapšenih i iznuđivanje željenih izjava (o krivici, pa i onda kada je nema).
Iako se trećina života provodi u spavanju, više o spavanju saznalo se tek u toku XX veka. Sigurniji podaci dobijeni su odkad se u ispitivanjima prate električni talasi u moždanoj kori, pokreti očiju pri spavanju i druge fiziološke promene. Nađeno je da se u toku spavanja mogu razlikovati dva stanja:
- prvo, u toku koga se javljaju električni talasi u mozgu kakvih nema u budnom stanju
- i drugo, za koje su karakteristični brzi pokreti očiju, pa se prema početnim slovima engleskih reči rapid eye movement (brzi očni pokreti) ta faza naziva REM fazom. U toku fiziološke promene organizma su neravnomerne – čas su intenzivne, čas slabije. Ukupno traju oko 20% vremena spavanja.
U tim periodima se najviše i najživlje sanja.
 Oscilcije po fazama u toku sedmočasovnog noćnog spavanja U detaljnijem pregledu ovih faza, one obuhvataju :
Faza 1
Faza 1 je lagani san. Tu se doživljava dremanje, ulazak i izlazak iz sna. Možete lako da se probudite. Pokreti očiju i pokreti tela se usporavaju. Možete da doživite iznenadne pokrete nogu ili ruku ili drugih mišića. Ovo može da bude propraćeno osećajem padanja. Ovo je prouzrokovano time što se motorni delovi tela spontano stimulišu.
Faza 2
Oko 50 posto vremena spavanja provodi se u fazi 2. Za vreme ove faze zaustavljaju se pokreti očiju i usporavaju moždani talasi. Aktivnost mozga postaje sporija. U ovoj fazi povremeno se javljaju nagli i kratki izlivi moždane aktivnosti.
Faza 3
Faza 3 je prva faza dubokog sna. Moždani talasi su kombinacija sporijih talasa, poznatih kao delta talasi, i bržih talasa. Za vreme faze 3 veoma je teško nekoga probuditi. Ako se probudite u ovoj fazi moguće je da budete dezorijentisani nekoliko minuta.
Faza 4
Faza 4 je druga faza dubokog sna. U ovoj fazi, skoro isključivo se javljaju samo delta talasi. U ovoj fazi je takođe veoma teško nekoga probuditi. Obe faze dubokog sna su veoma važne da biste se osećali sveže nakon buđenja. Ako su ove faze prekratke, san neće biti zadovoljavajući.
REM-san – faza naglih pokreta očiju
U REM fazi sna se javljaju snovi. Kada uđete u REM, vaše disanje se ubrza, nepravilno je i plitko. Vaše oči će se pokretati brzo a vaši mišići će postati nepokretni. Ritam srca i krvni pritisak se ubrzavaju. Oko 20 procenata sna odraslih se provodi u REM fazi.
REM faza počinje oko 70 do 90 minuta nakon padanja u san. U prvoj fazi se javlja jedan mali ciklus REM sna. Prema jutru, vreme provedeno u REM fazi se povećava na uštrb vremena dubokog sna.
Istraživači ne razumeju u potpunosti REM san i spavanje. Oni znaju da je ova faza bitna za stvaranje dugoročnih memorija. Ako je REM faza osobe poremećena, sledeća faza neće imati normalni redosled, sve dok se ne nadoknadi vreme REM faze koje je bilo izgubljeno.
U budnom stanju moždane aktivnosti su u domenu beta talasa, koji nam omogućavaju svesno funkcionisanje iz dana u dan. U prvoj fazi mozak ima kombinaciju alfa i teta moždanih talasa, i tu se telo relaksira i priprema za san. U trećoj i četvrtoj fazi javlja se kombinacija delta i teta moždanih talasa. U REM fazi nema dominantnih moždanih talasa. Aktivnost mozga je slična kao za vreme budnog stanja i zbog toga se ova faza naziva paradoksalni san. Prosečna osoba obično doživi 4 do 5 REM faza za vreme sna.
 Faze sna Tumačenje snova
Prvo sistematsko objašnjenje snova dao je Frojd. Po njegovom mišljenju, snovi predstavljaju prvenstveno ispunjenje želja, i to pre svega onih čije se zadovoljenje sprečava vladajućim društvenim normama – određenih seksualnih i agresivnih želja. Druga im je funkcija da čuvaju spavanje; zato, na primer, ako smo otkriveni i hladno nam je, sanjamo da pada sneg. Treba razlikovati, prema Frojdu, manifestni sadržaj(onaj koji neposredno znamo) od latentnog sadžaja(skrivenog) koji je pravi smisao sna. Manifestni je zamaskirani latentni sadržaj.
Maskiranje se ostvaruje delovanjem super-ega, tj. usvojenih moralnih principa. Smisao sna nije u skladu sa njim, pa se potiskuje iz svesti. Obradom – prerušavanjem osoba i zbivanja, njihovim sažimanjem i pretvaranjem u metafore, posebno korišćenjem simbola(naročito za seksualne želje, organe i akte) i pred samim sobom se sakriva pravi smisao sna. Analizirajući manifestni sadržaj, koristeći postupke slobodnih asocijacija(navođenje prve misli koja nam u vezi s manifestnim sadržajem prva padne na um), otkrivaju se nesvesne težnje i želje koje su i izvor sna. Snovi su prozor u nesvesno.
Danas se na osnovu istraživanja zaključuje da uzrok snova nisu samo zabranjene želje. To mogu biti razne neostvarene želje (za putovanjem, slavom, novcem, priznanjem), kao i doživljaji izazvani raznim za nas važnim događajima, posebno takvim koje nismo uspeli da objasnimo. Nadalje, izvor snova su doživljaji iz detinjstva, strahovanje za sebe kao i drugi doživljaji. Čovek koristi simbole u snu, ali oni svoj smisao imaju zavisno od uzroka i povoda za san i različiti su za različite osobe. Zato što snovi često kazuju o sadržajima potisnutim iz svesti, njihovo objašnjenje može da doprinese uvid u psihičko stanje osobe koja sanja.
Nova teorija snova
Ova teorija se zasniva na pokušajima da se ustanovi koji delovi mozga ključno utiču na snove. Formirane su tri grupe ispitanika i to tako da su, pored kontrolne grupe, jednu sačinjavali zdravi ljudi, a drugu ljudi oboleli od amnezije. Nakon višesatnog igranja kompjuterske igre „Tetris” (uklapanje različitih geometrijskih oblika u zadatu šemu, brzinom kojom se oblici spuštaju niz ekran), svi ispitanici su sanjali prikaze nalik „Tetrisu”. Interesantno je da su, i oboleli od amnezije imali potpuno iste snove, iako nisu imali apsolutno nikakvo sećanje da su tu igru uopšte ikada igrali!
Ovo nameće zaključak da snovi zapravo ne predstavljaju ponovno proživljavanje već doživljenog, već izvesne munjevite prikaze pred očima snevača, koji svoje izvore nemaju u sećanju. Ovo saznanje narušava dosadašnje stavove o prirodi snevanja i samim snovima.
Istraživanja na životinjama su pokazala da je tokom faze snova deo mozga koji se naziva hipokampus u potpunosti neaktivan (hipokampus je zadužen za epizodno sećanje koje oboleli od amnezije nemaju). Ova studija u potpunosti negira teoriju snova po kojoj se ljudski mozak poziva na epizodnu memoriju tokom snova. Umesto toga mozak obrađuje razne vizuelne doživljaje i pojmove za koje nije zadužen hipokampus, već ostali delovi mozga koji ostaju aktivni. Ispitanici nisu sanjali stvarne segmente igre pohranjene u sećanju, već njihove prikaze u vidu vizuelnih senzacija. Može se zaključiti da su iz tog razloga snovi češće simbolični nego logični.
LITERATURA:
- Rot N., Radonjić S. (2002.), – „Psihologija“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
- http://www.medicicom.com/content/view/89/63/
- http://www.beorelax.rs/zdravo-spavanje/spavanje-i-snovi/
- http://ivana88.blog.rs/blog/ivana88/generalna/2009/11/01/faze-sna
Ispunjenje želje kroz san
Snovi odraslih su puni simbolike i prilično često se dešava da imaju neobičnu konstrukciju. Za razliku od njih, dečji snovi su konkretni, jasni, razumljivi, logični… Suština dečjeg sna je ispunjenje neke želje koja u stvarnosti nije bila realizovana. Na primer, dete kojem roditelji nisu dozvolili da zimi ode na sankanje, ili da se leti kupa u bazenu i jede sladoled, kroz san ostvaruje te svoje želje. Ako nije moglo da se kupa, ono će sanjati da to čini u moru ili bazenu. Ako su mu zabranjeni slatkiši, dete će ih jesti u snu. Tako će na jedan imaginaran način da zadovolji svoje potrebe i želje.
Snovi bez cenzure
Dete slobodno može da sanja ono što želi, dok odrastao čovek ne može da sanja otvoreno svoje želje, jer su one često agresivne, pa samim tim i skrivene, kontrolisane. Zato su snovi odraslih složeni. Deca svoje želje kazuju otvoreno, ne skrivajući ih, pa ih i sanjaju na otvoren način, bez simbolike. Utoliko je važnost dečjih snova veća, jer kroz njih najbolje može da se pronikne u suštinu sna.
Usložnjavanje snova
Osim neostvarenih želja, dečji snovi sadrže i druga događanja iz realnog života: susrete, likove, strahove, brige. Neka istraživanja pokazuju da deca sanjaju kućne ljubimce, junake crtanih filmova, likove iz mašte. Sadržaj snova se menja sa uzrastom i životnim iskustvom deteta. Prema pojedinim tumačenjima, u snovima dece do četvrte godine je najčešće prisutan lik majke ili kućni ljubimac. Kasnije se junaci njihovih snova umnožavaju, a slike i događanja u njima postaju sve složeniji. Devetogodišnjaci, na primer, sebe u snovima često vide kao superjunake koji postižu uspehe za kakvim teže u životu, a još uvek su nemoćni da ih ostvare.
Lepo kao u snu
Kada se kaže da je nešto bilo lepo kao u snu, ili da su se ostvarili naši snovi, upravo se misli na dečje snove, jer su samo oni otvoreno ispunjenje neostvarenih želja. Prvi snovi kod dece bi mogli da se otkriju pomoću nekih posebnih instrumenata, ali oni mogu i da se „vide“. To je ono stanje u toku spavanja kada se očne jabučice brzo kreću. Ti brzi pokreti sklopljenijh očiju pokazuju da je san u toku. To je takozvana REM faza, pouzdan znak da je san u toku. Svako koga tada probudite, setiće se da je sanjao i može da vam ispriča svoj san.
Najbolji čuvar spavanja
Osvrćući se na Frojdovo tumačenje snova, san je najbolji čuvar spavanja. Tako, na primer, ako je dete gladno, ono će sanjati da jede, ako je žedno, sanjaće da se napilo vode i da je utolilo žeđ. Zadovoljavajući svoje potrebe snovima, sačuvaće se i njegovo spavanje.
Dobro je prepričati san
Sadržaj snova, koji sa odrastanjem postaje sve bogatiji, upućuje i na promene koje se odigravaju u svesti deteta. Snovi mogu da budu ključ za dušu, kažu psiholozi. Takvo gledanje na njih je razlog što jedan broj stručnjaka smatra da roditelji treba dobro da saslušaju dete dok im prepričava svoj san, jer je i to način da se prodre u njegov maštoviti svet.
LITERATURA:
- http://www.yumama.com/dete/6-7-godine/1406-Deji-snovi.html
- http://kazna.17.forumer.com/a/frojdova-teorija-linosti_post88.html
- http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/12728_Snovi,+psihologija+snova+i+njihovo+tuma%C4%8Denje_ISBN:86-7639-489-X
ADHD je najčešće dijagnostikovan poremećaj ponašanja vezan za detinjstvo. Njegovi najčešći simptomi uključuju razvojno neprihvatljive nivoe ponašanja, koncentracije, gubitka pažnje i impulsivnosti. Deca sa ADHDom pokazuju funkcionalnu nesposobnost u različitim sredinama- kod kuće, u školi i u uspostavljanju relacija sa vršnjacima. ADHD može da ostavi dugoročne posledice na akademsko postignuće dece, uspeh u profesiji i društveno-emotivni razvoj. Uprkos ostvarenom napretku na poljima procene, dijagnostike i tretmana dece sa ADHDom, sam poremećaj je i dalje kontraverzan. Raznolikost slučajeva i neslaganja u mišljenjima stručnjaka doveli su do konfuzije u porodicama, među edukatorima ali i zvaničnicima koji osmišljavaju nacionalne strategije- u zdravstvu, školstvu, socijalnoj zaštiti i dr. Stanje je takvo da postoje neslaganja oko samog postojanja ovog poremećaja, mogućnosti da se dijagnostifikuju, i ukoliko se tretira, koje su intervencije najefektivnije. Jedno od najvećih neslaganja vezanih za ADHD tiče se upotrebe psihostimulansa kod dece. Psihostimulansi uključujući amfetamin, metilfenidat i dr. To su najdublje proučavani i najčešće prepisivani lekovi za tretman ADHD.S obziromi da se do njih najlakše dolazi i da se najfrekventnije preporučuju, sad se brinemo zbog njihove prekomerne upotrebe i zloupotrebe.
Postoje li naučni dokazi da je ADHD poremećaj?
Dovoljno pouzdana metoda za dijagnostifikovanje ADHD je dijagnostički intervju. Ovo je ujedno i jedina preporučena metoda jer nezavisnog ( koji bi detektovao ADHD) validnog metoda nema. Iako istraživanja potvrđuju da je uzrok ADHD-a u centralnom nervnom sistemu, potrebna su detaljnija istraživanja da bi se ADHD nazvao poremećajem mozga. Ovo ne važi samo za ADHD već i za većinu psihičkih poremećaja. Dokazi koji potvđuju ADHD kao poremećaj za sada su: dugoročni razvojni ciklus, internacionalne studije su potvrdile iste faktore rizika, prisutnost ADHD-a se poklapa sa brojem članova šire porodice sa istim problemom(što može ukazati na genetiku ali i sredinski faktor) i dokazana naslednost.
Šta treba uraditi da bi ADHD bi utvrđen kao poremećaj? Pažljivo opisivati slučajeve prema usvojen kriterijumu dijagnostike, ponovite razvojne studije, proučiti porodice(uključujući studije blizanaca i usvojene dece), izvršiti i epidemiolška proučavanja i dugoročno proučavati efekte tretmana. Sve studije bi morale imati i kontrolnu grupu dece bez poremećaja kao i grupu dece sa drugim vrstama poremećaja. Ovakva proučavanja će sigurno dovesti do grupisanja podtipova ADHD-a prema rezultatima, reakcijama na različite tretmane, prema karakteristikama porodica i preležanim bolestima.
Kakav je uticaj ADHD-a na individuu, porodicu i društvo?
Deca sa ADHD-om nisu u mogućnosti mirno da sede i obrate pažnju na času-u učionici i uvek imaju negativne posledice ovakvog ponašanja. U ogromnom broju slučajeva doživljavaju odbacivanje od vršnjaka i razvijaju arsenal „ometajućih“ ponašanja. Njihove akademske( u smislu postignuća) i društvene nevolje imaju dugoročne i teške posledice. Ova deca se mnogo češće povređuju. Tokom razvoja, deca sa ADHD-om koji je zanemaren, često imaju problema sa drogama, ispoljavaju asocijalno ponašanje, povređuju se na razne načine. Za veliki broj njih, ovo se nastavlja i kada odrastu.
Porodice sa ADHD decom imaju visoke vrednosti frustracije roditelja, naharmonične odnose i razvode. Dodatno, ove porodice su izložene i velikim troškovima za „lečenje“ svoje dece. Ne treba zaboraviti i konfuzno stanje u javnom mnjenju i stalni sukob između onih koji zastupaju korišćenje medikamenata kao tretmana i onima koji ističu negaticne posledice tog tretmana.
Kako se ponaša dete sa poremećajem pažnje?
Dete sa ADHD-om često pokazuje neko od navedenih ponašanja:
- teško usmerava i održava pažnju
- pažnja mu lako skreće
- ne obraća pažnju na detalje i pravi nehajne greške
- gubi školski pribor, zaboravlja da preda domaći zadatak
- ima teškoće da završi školski i domaći rad
- ima teškoće da sasluša drugog
- ima teškoće da isprati višestruke zahteve koje mu odrasla osoba postavi
- nepromišljeno daje odgovore na postavljena pitanja
- nestrpljivo je
- vrpolji se
- napušta mesto na kome sedi i trči unaokolo, ili se preterano penje
- deluje kao da je uvek spremno na akciju, „besno” je
- previše priča i teško mu je da se tiho igra
- meša se i prekida druge dok govore ili nešto rade.
Koji su adekvatni tretmani za ADHD?
Lepeza tretmana korišćenja za ADHD uključuje: psihotropske medikamente, psihosocijalne tretmane, biljne i homeopatske tretmane, meditaciju, perceptivnu stimulaciju. Dosadašnja istrživanja su pokazala najveću efikasnost psihostimulansnih medikamenata i psihosocijalne terapije. Nema međutim podataka koji bi nam rekli kako se u kasnijem životnom dobu kreće akademsko i profesionalno postignuće, sukobi sa policijom i društveno funkcionisanje kod populacije koja je tretirana ovim lekovima. MPH(metilfenidat), destroamfetamin i pemolin se najčešće koriste. Pokazuju smanjenje agrsivnosti dok se lek koristi. Nema napretka u akademskom postignuću.
Psihosocijalni tretman ADHD-a uključuje broj bihejvioralnih strategija kao što su: sistem nagrđivanja poenima, tajm-aut… koje se koriste u predškolskim ustanovama, učionicama, u porodici uz obučavanje roditelja, u kliničkoj bihejvioralnoj terapiji( roditelj, nastavnik, vaspitač – podučavaju se za situaciono reagovanje), kognitivno- bihejvioralni tretman ( samokontrola, verbalne instrukcije upućene sebi, strategije rešavanja problema, strategije podsticanja sebe..)
Obuka roditelja i obuka nastavnika su dale najveće rezultate. One jesu uticale na ključne oblasti funkcionisanja deteta.
ZAKLJUČAK: Medikamneti pokazuju bolje rezultate u kontrolisanju neželjenih ponašanja: ometanja, agresije, neposlušnost, ali psihosocijalni tretmani se pokazuju uspešnijim na akademsko postignuće, društvene veštine i sl.
Što se tiče ostalih vrsta tretmana ADHD-a, kao što su: dijete(izuzimanje ili zamena pojedinih namernica), vitaminski-mineranli ili biljni režimi i perceptivna stimulacija, njihovi rezultati se kreću od deskriptivno zabeleženih do detaljno zabeleženih studija. Neke od isprobanih strategija dijeta su pokazale zapažene rezultate te postoji potreba da se dublje istraže.
Koji su rizici tretmana stimulantima(i ostalih tretmana)?
Najčešće negativne reakcije su posledica neprimerene doze. Ako su doze lekova prilagođene detetu, mogu se javiti i pad apetita i insomnija. Takođe su zabeleženi uticaji na brzinu rasta deteta(opada).
Visoke doze rezultuju: oštećenje centralnog nervnog sistema, kardiovaskularne poremećaje i hipetenziju. Zabeleženi su i slučajevi razvoja opsesivno- kompulsivnog ponašanja. Mali broj dece je imao i haluciogena stanja. Srčane aritmije, spazam i oštećenja jetre su posledica antidepresiva koji su takođe česta terapija.
Kojim pravcem trebaju ići istraživanja u budućnosti?
Kao prvo, moramo definisati ADHD. Uvek moramo temeljno istražiti kognitivni razvoj deteta, nedostatak pažnje i moramo snimiti mozak deteta(skener, magnetna rezonanca) pre nego što predložimo terapiju medikamentima.
Pažnja mora biti posvećana i „satelitskim problemima“ ADHD deteta. U ovom pravcu moramo stvoriti kriterijume za decu različite starosti i različitog pola.
Uticaj-posledice koje ADHD ima moraju se utvrditi. Ovo uključuje prirodu i „težinu“ poremećaja, uticaj na porodice, individue i društvo. Nije manje bitno i utvrditi koliko ADHD košta jednu državu.
Najvažnija istraživanja trebala bi da obuhvataju sistemsku strategiju tretmana. Ovo uključuje:
– Istraživanja „nepažljivog tipa“ koji se otkriva najčešće kod devojčica, dok su kod dečaka češći hiperaktivni- impulsivni i kombinovani tip.
– Istraživanja dugotrajnih tretmana.
– Praćenje dece do odraslog doba.
– Utvrđivanje srazmera dejstva lekova na akademsko postignuće i profesionalni uspeh deteta.
– Utvrđivanje da li psihosocijalna terapija može uticati pozitivno na dete i uz smanjivanje doze lekova.
– Utvrđivanje posledica korišćenja medikamenata po zdravlje dece, pogotovo ispod 5 godina starosti.
– Utvrđivanje uticaja lekova na ponašanje adolescenata i odraslih koji su duže vreme pod terapijom.
Iskustva roditelja, pedagoga, psihologa koji su u svakodnevnom kontaktu sa decom sa ADHD-om / CITATI PREUZETI SA FORUMA!
„..Nisam roditelj hiperaktivnog deteta, ali sam ponosni ‘vlasnik’ ADHD-a u svojoj ličnoj istoriji, a u praksi se svakoga dana nosi sa ovim problemom kod dece, jer radim sa decom i omladinom kao psihijatar! Specijalizovane ustanove za ADHD ne postoje kao što ne postoje ni drugde u svetu odvojene specijalizovane ustanove za samo ovaj problem ; na psihijatrima i na ustanovama za mentalno zdravlje dece je da budu obučeni, profesionalni i obrazovani za lečenje kako ovog tako i drugih poremećaja dečijeg doba kao i adolescentnog doba. Program po kome se radi u ustanovi u kojoj ja radim sa decom sa ADHD-om u potpunosti odgovara najaktuelnijim programima u svim zapadnim zemljama i naprednom svetu, i ni najmanje ne odudaraju od njih po kvalitetu kako programa tako i stručnog kadra, sem u nepostojanju medikamentozne terapije psihostimulansima (no ni na zapadu se ne prepisuju odmah psihostimulansi čim se dijagnostikuje ADHD, postoje mnoge tehnike koje dolaze pre lekova, i nisu svi mladi klijenti sa ADHD-om u potrebi za lekovima). Sa decom sa ADHD-om u mojoj ustanovi radi se timski, tim obuhvata psihijatra, defektologa, psihologa, socijalnog radnika i medicinsku sestru, dakle dete i porodica su dijagnostički i terapjiski pokriveni iz svakog ugla. Dete se kompletno psihološki testira da bi se utvrdili njegovi prirodni kapaciteti, defektolog daje detaljne saveti oko tretmana deteta u kući, oko različitih kognitivno-bihevioralnih tehnika koje se koriste, oko tehnika nagrade i kazne, kućne discipline, pomoći u učenju, hobija, načina ishrane i dijetetskog rezima, strukturisanja vremena, razlicitih grafomotornih vezbi i vezbi pažnje, te načina razvijanja radnih navika. Sa detetom se vežbaju tehnike za kontrolu impulsivnosti i besa, tehnike modulacije i modifikacije ponašanja, fina motorika, čitanje, pisanje i tehnike učenja. Ukoliko postoje socijalni problemi ili socijalna patologija u porodici (loše ekonomsko stanje, nasilje, alkoholizam ili sl.), pomoć porodici pruža socijalni radnik, koji obezbeđuje saradnju i animaciju lokalnog Centra za socijalni rad, eventualnu ekonomsku pomoć za ugrožene porodice, ili pomoć u izolovanju porodičnog nasilja ili tretiranju socijalne patologije. Psihijatar pruza i porodici i detetu psihoterapijsku podršku, savetodano radi sa detetom i porodicom uz porodičnu terapiju po potrebi. Sa decom se radi od 1 – 3 puta nedeljno u savetovalištu. Svi članovi tima redovno su u kontaktu u svakom trenutku, prateći na taj način i dete i porodicu, a u odnosu na vrstu problema koje dete ima, u kontaktu su sa školama u koje odlaze na konsultacije sa PP službama i direktorima, vrše edukaciju nastavnog kadra iz ove oblasti (u vidu predavanja o prevenciji ADHD-a). …“
„…Dakle veoma često zbog problema koje imaju deca sa ADHD-om, a koji se najčešće manifestuju u školskoj sredini školskim neuspehom, postoji tendencija da se ovakva deca proglase mentalno nekapacitetnom, odnosno sniženih intelektualnih sposobnosti, ili narodski rečeno – za njih se često kaže da su glupi i lenji. To nikako ne odgovara istini i to je u mnogo primera dokazano; ova deca prosto imaju niz ometajućih faktora koji uslovljavaju njihov neuspeh u školi: njihova pažnja, i sve ostale kognitivne (misaone) funkcije koje zavise od pažnje (opažanje, pamćenje, inteligencija i mišljenje) nisu usklađeni i ustrojeni kao kod dece koja ovaj problem nemaju. Bez pažnje nema adekvatnog opažanja, nema adekvatne upotrebe inteligencije, nema dobrog pamćenja, a i mišljenje odstupa od uobičajenog po formi. ..“
„…Otprilike se vodi da od 3-10% sve dece školskog uzrasta pati od ADHD-a (svakako je sasvim moguce da je taj procenat i veći, jer su ovo samo pretpostavke). Da prevedem ovo u običan jezik: na 40 000 dece (na toliko dece dolazi po zakonu JEDAN psihijatar, jer smatraju da je to dosta, pa zato pominjem bas ovu cifru), otprilike od 2 – 4 000 dakle pati od ovog problema. Malo li je?! Daleko od toga da je ovaj problem retkost. Ako cifre svedemo na jedan razred od 30 dece, ove cifre govore u prilog da u svakom razredu ima BAR jedno dete sa ADHD-om. I zaista, na terenu situacija tako i izgleda: u svakoj školi postoje ovakva deca, i samo je problem da li će biti prepoznata ili neće….“
„…Kao i za većinu psihičkih stanja, jasni razlozi za ovaj problem nisu utvrđeni; deo se odnosi na biološko nasleđe temperamenta: to su deca kratkog fitilja, lako zapaljiva, afektivna, kolerici. Preostali faktori mogu biti treume CNS-a, razna intrauterina stanja pri trudnoci (infekcije, nedostatak kiseonika bebi itd.), visok nivo stresa u trudnoći, porođajni problemi :blizanačke trudnoće, rizični porođaji, vakum, forceps, Carski rez, pupčanik oko vrata, asfiksije (nedisanje) bebe iz bilo kog razloga. Zatim postoje indicije o alergijskoj genezi: da su ova deca prosto ‘alergična’ na određenu hranu a to se ne manifestuje nikako drugačije sem njihovim psihičkim stanjem, odnosno ADHD-om. Postoje jaki dokazi da ekološki faktori igraju veliku ulogu u razvijanju poremećaja: intoksikacija vode, vazduha, zemlje (posledično hrane), povišen stepen zračenja, radioaktivni materijali (Azbestno naselje, sećate se toga?), itd. Svi znamo kroz šta smo sve prošli za ovih poslednjih 15 godina suludih ratova koji su se završili ’99. bombardovanjem. Svi znamo šta je sve bačeno, koliko otrova, koliko zračenja, na ovako malom prostoru i u tako kratkom vremenu. Dakle, dete sa ADHD-om nije krivica roditelja, nije odgovornost roditelja, nije ništa sto su roditelji uradili ili nisu uradili: to je samo dete koje iz nepoznatih i mnogobrojnih razloga ima razvojno kašnjenje sazrevanja CNS-a, sto utiče na probleme koji su već opisani. Tako slabo stimulisan CNS uvodi dete u stanje motorne uznemirenosti jednako kao što pad sećera izaziva motorno uznemirenje. Zbog toga sto je stanje slično, mozak ovakve dece često ‘poistovećuje’ ova stanja pa šalje signal potrebe za sećerom. Međutim, ova deca upravo sećer treba da izbegavaju, jer sećer dovodi do pogoršanja hiperaktivnosti, pa se roditeljima savetuje da izbace sve proste ugljene hidrate i zamene ih složenim, kao i da izbace sve sto ima konzervanse a može se izbaciti i zameniti prirodnim namirnicama…….“
LITERATURA:
- http://fototerapija.blogspot.com/2008/08/hiperkinetski-sindrom-praen-poremeajem.html
- http://www.inkluzija.org/index.php?option=com_content&view=article&id=130:2008-03-16-18-19-55&catid=44:razni-struni-lanci&Itemid=21
- http://forum.krstarica.com/showthread.php/137805-ADHD-ili-hiperaktivnost-kod-dece
Poremećaj u ishrani najčešce nastaje kao posledica držanja restriktivnih dijeta i to kod osoba koje su emocionalno i psihički osetljive, odnosno onih koje rade na samouništenju sopstvenog zdravlja, praktikujući držanje nepravilnih dijeta, uzimanjem neproverenih dijetetskih preparata i određivanjem sopstvene idealne težine koja je najčešće ispod adekvatne.
 Poremećaj u ishrani je širok pojam koji obuhvata stanje od kompulzivnog prejedanja do anoreksije
Intenzitet anoreksije je različit – od neradog (mrljavog) uzimanja hrane do prave fobije od hrane. Zavisno od uzrasta na kome se javlja razlikujemo anoreksiju novorođenčeta, anoreksiju malog deteta i anoreksiju adolescentnog doba.
Povremena anoreksija kod dece u periodu intenzivnog emotivnog razvoja u 2. i 3. godini života je česta pojava, može se javiti i pri polasku u školu, u preteranom fizičkom zamoru u igri i sl.
Prava anoreksija podrazumeva da dete objektivno ne unosi dovoljnu količinu hrane. Prava anoreksija prati gotovo sva akutna i većinu hroničnih oboljenja digestivnog trakta. Najčešći vandigestivni uzroci anoreksije su sistemske bolesti.
Selektivna anoreksija podrazumeva da dete unosi relativno dovoljno hrane ali samo onu koju voli ili na koju je naviknuto.
Prividna anoreksija znači da dete uzima dovoljno hrane, ali okolina (majka) to procenjuje kao nedovoljno.
Lažna anoreksija se javlja u slučajevima kada dete ima normalnu želju za hranom ali ne može da unese dovoljne količine zbog izvesnih kongenitalnih anomalija.
Psihogena anoreksija odojčeta i malog deteta uzrokovana je psihičkim faktorima. Obično je izraz poremećenih odnosa u odnosu majka-dete. Majka može biti neiskusna, napeta ili prosto nezainteresovana te nije u stanju da prepozna potrebe svoga deteta i da odgovori na njih. U situacijama kada hrani dete majka je nestrpljiva, nesigurna ili agresivna, što prenosi na dete, pa ono reaguje sličnim ali sebi svojstvenim simptomima – aktivnim ili pasivnim odbijanjem hrane. Ukoliko, pak, nameće krut režim uzimanja hrane ili manirirano ponašanje tokom obroka, može kod deteta stvoriti otpor, a da pri tome uistinu i ne postoje smetnje apetita. U početku psihogene anoreksije nisu prisutni digestivni poremećaji, ali ova anoreksija neminovno vodi, pored ostalih promena, u multifaktorijalnu malnutriciju te zahteva stručni tretman. U ovakvim slučajevima ključno je raditi na poboljšanju odnosa dete-okolina.
Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane koji se karakteriše namernim gubitkom težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka (mada je zapažen i kod mladića). Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu (80 % svih slučajeva počne u uzrastu od 13 do 20 godina).
Osnovni psihopatološki simptom je strah od debljine i poremećaj u percepciji oblika i veličine svog tela. Taj strah je toliko jak da prožima celokupno psihičko stanje i ne može se ublažiti stvarnim gubitkom na težini. Opsednutost strahom od debljanja je takva da se bolesnice boje svake hrane, koju doživljavaju lošom i opasnom.
 Skoro 80-90% dece u predškolskom uzrastu je svesno loših posledica gojaznosti po zdravlje i idealizuje mršavost, a 50% ovih devojčica pokušava da drži dijete radi kontrole telesne težine!!!
Uzrok nastanka
U nastajanju anoreksije učestvuje više etioloških faktora, od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih. Pri tome je još uvijek tajna zašto se, kada se steknu svi uslovi, kod nekih osoba razvije anoreksija, a kod drugih ne. Čini se da su presudni faktori oni, koji određuju ličnost. Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta; koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju; koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene. Zahtevi savremene mode upravljeni su prema nezdravo mršavom idealu lepote, a „ženski“ časopisi su prepuni različitih recepata i dijeta za što vitkiju liniju. Pod rizikom su i osobe koje učestvuju u sportovima ili profesijama koje naglašavaju vitku liniju (ples, balet, gimnastika, klizanje na ledu, manekenstvo..)
Uticaj porodice
Anoreksija se najčešće javlja kod dece koja su ili prezaštićena ili pak zapostavljena, kao i kod dece koja nisu u mogućnosti da ispolje svoja osećanja i strahove vezane za porodične probleme. Deca na ovaj način skreću pažnju na sebe, stvaraju sebi mogućnost da odlučuju bar o nečemu i tako smanjuju sebi osećaj beskorisnosti.
Lečenje
Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju terapijskih pristupa (koji se primenjuju nakon dobre procene i laboratorijskih ispitivanja) koji uključuju: individualnu psihoterapiju, kognitivno-bihejvioralni pristup, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).
LITERATURA:
- http://www.anoreksija.rs/
- http://www.medrezon.com/anoreksija_bulimija.html
- http://www.mingl.org/osvrt/2010/09/22/anoreksija-izgladnjivanje-do-koske.html
- http://www.stetoskop.info/Poremecaji-u-ishrani-1805-s5-content.htm
- http://www.dijetetika.com/index.php?option=com_content&view=article&id=47&Itemid=57
|
|
