Mediji, ali i novinari kao neizostavni deo medija pretstavljaju „oči iuši“ javnosti. Kao svevideći advokat naroda, trebalo bi da paze i vode računa o ljudima koji im veruju. Međutim… Sredstva masovnihkomunikacija, u neprestanoj trci za senzacionalizmom, ne libe seobjavljivanja zločina među maloletnicima., iako upoznati sa činjenicom da velikoj meri utiču na razvijanje svesti maloletnika, na sadržaj njihovih misli i u krajnjem slučaju na njihova kriminalna dela prezentovanjem sadržaja koja su prepuni zločina, kriminala i krvi.
Maloletnička delinkvencija je zaista postala jedan od ključnih problema našeg društva. Iako se može reći da se do sada ovaj problem mladih nije primećivao, danas je nemoguće ne videti,samo ako znate gde bi trebalo da gledate i ako želite da vidite. Problem maloletničkedelinkvencije je problem društva, društva koje toliko želimo da zaštitimo. Strahujemo od „globalnog zagrevanja“, a ne vidimo korov u našim „staklenim baštama“.Prvi znaci devijantnog ponašanja primećuju se još u ranom pubertetu i zato, uzimajući uobzir, da je granica početnog perioda adolescentnog razvoja znatno snižena, zabrinjavajuće je koliko rano se počinju ispoljavati kriminogeni uticaji društva na ponašanje mladih. Ukoliko se na vreme taj uticaj ne primeti i ne spreči, mogao bi poprimiti ogromne razmere.
U kriminološkim radovima i raspravama o maloletničkom kriminalitetu raspravlja se kao o omladinskom i dečije pretstupničkom ponašanju. Krivično – pravna raspodela mladih obzirom na dobnu granicu i njihovu krivičnu odgovornost ne podudara se sa kriminološkim aspektima delikventnosti mladih. Za kriminološko istraživanje primarno je to da je istraživački predmet osoba koja u svojoj nedoraslosti, bez obzira u koju krivičnopravnu kategoriju delikventa spada, pokazuje tendenciju suprostavljanja društvenoj disciplini. Za kriminološko istraživanje nebitno je da li je neko dete počinilo krađu na dan kada je imalo 13 godina i 11 meseci ili kada je imalo 14 godina i 1 mesec. A krivičnopravna razika između ova dva događaja veoma je značajna, jer se u prvom slučaju radi o detatu koje nije krivično pravno odgovorno, a u drugom slučaju o maloletniku kao izvršiocu krivičnog dela. Prema ovom drugom se može primeniti odgovarajuća krivična sankcija (npr. vaspitna mera). Pošto navrši 16 godina života, maloletni prestupnik se tretira kao stariji maloletnik prema kome se u određenim slučajevima može primeniti i kazna maloletničkog zatvora.
Literatura:
Leksikon kriminalistike ( 2004). Ž. Aleksić, M. Škulić.
|
Ми своја тела углавном узимамо здраво за готово. Ретко кад размишљамо шта се крије под нашом кожом. Чак и најједноставнији покрети захтевају међусобно деловање многих делова тела. Тело је сачињено од ситних живих јединица званих ћелије. Удружене групе ћелија чине ткива. Различите врсте ткива удружене заједничком гункцијом чине органе. Ти органи сачињавају комплексан организам. Шта ко ради у телу? Мозак управља размишљањем, памћењем и осећањем. Производи хемијске преводиоце зване хормони. Мишићи омогућују телу да се креће. У плућима се врши размена угљен-диоксида за кисеоник. Артерије преносе крв богату кисеоником свим деловима тела. Вене враћају крв сиромашну кисеоником назад до срца. Срце је мишићна пумпа која шаље крв целом телу. Бубрези филтрирањем пречишћавају штетне материје из крви и избацују их у виду урина. Материца држи оплођену јајну ћелију која се временом развија у бебу. Нерви преко кичмене мождине преносе импулсе из мозга до осталих делова тела. Костур помаже у подношењу тежине тела Proces bio – psiho – socijalnog prilagođavanja fizički ili mentalno hendikepirane osobe da se reintegriše u društveni život i rad naziva se rehabilitacija. Neophodni su zajednički strukturisani i koordinirani napori, široki preventivni rad u svim domenima života i rada jer je rehabilitacija složen proces, koja jedino timskim radom garantuje uspeh. Članovi tima za rehabilitaciju obično su: neuropsihijatar, psiholog, socijalni radnik, medicinska sestra, radni terapeut, itd. Postoje tri vrste rehabilitacije: • Medicinska rehabilitacija: prave se napori da bi se postigao isti nivo zdravlja koje je bilo pre bolesti, ili bar da se dovede na najveći mogući stepen. • Profesionalna rehabilitacija: prave se napori da bi se pacijent osposobio za rad na svom ranijem radnom mestu, ili, ako to nije moguće, onda da se osposobi za rad na drugom radnom mestu. • Socijalna rehabilitacija: prave se napori da bi se rešili socijalni problemi koji se javljaju kod ove bolesti, a uključuju pacijenta i okolinu, u prvom redu porodicu. Da bi rehabilitacija alkoholičara bila sprovedena u delo osnovni je zahtev uspostavljanje i održavanje apstinencije. Na koje se nadovezuju ostali zahtevi, a to su preuzimanje osnovnih bioloških i socijalnih uloga u porodici, prihvatanje i održavanje socijalnih uloga u radnoj sredini, postizanje profesionalne rehabilitacije, itd. Pored apstinencije, rehabilitacija podrazumeva i „ozdravljenje“ i napredovanje na svim životnim planovima. Izvor: alkoholizam.com Alkoholizam je bolest koja se može lečiti i zalečiti. Lečenje alkoholizma, gledano delom i sa pravne strane, može biti „dobrovoljno“ ili prisilno. Prisilno lečenje Prisilno lečenje je vid lečenja alkoholizma u onim zemljama u kojim postoje zakonske osnove i zakoni o alkoholizmu. Najčešći razlog za podvrgavanje prisilnom lečenju jeste „razaranje porodice“. Ovim zakonom tretiraju se ljudi oboleli od alkoholizma, koji time ugrožavaju i sebe i svoju porodicu pa i čitavo društvo, i imaju status isto kao i društveno opasni duševni bolesnici, te da se podvrgnu zakonski zasnovanom prisilnom lečenju.
„Dobrovoljno“ lečenje Dobrovoljno lečenje je vid lečenja alkoholizma na koji se sam alkoholičar opredeljuje. Razlozi zbog kojih se najčešće podvrgava lečenju su:
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.75.html:330950-Novi-lek-protiv-alkoholizma Izvor : alkoholizam.com Alkoholizam je bolest zavisnosti od koje mogu bolovati osobe i muškog i ženskog pola. U nekim porodicama to može biti samo otac ili samo majka, a u nekim je to slučaj sa oba partnera. U slučaju majke – alkoholičara javlja se apstinencijski sindrom novorođenčeta, do koga može doći posle nekoliko sati ili dana nakon porođaja. Apstinencijske smetnje su posledica naglog prekida unošenja alkohola koji je dete za vreme nošenja dobijalo iz majčine krvi. Kod ovih slučajeva novorođenčetu se obično daju male doze odgovarajućeg sredstva i lagano se sprovodi odvikavanje. http://kutak.forumotion.com/t81-alkohol-i-trudnoaa Neka deca se identifikuju sa svojim roditeljima alkoholičarima te i sama postaju zavisnici alkohola, a ona kojoj roditelji alkoholičari daju da piju alkohol, na neki način ih imitiraju, te i sama kasnije postaju alkoholičari.
http://zdravlje.krstarica.com/l/tegobe/deca-i-alkohol-posledice/ Za decu alkoholičara ništa nije tako bolno kao stalna opredeljivanja: čas za jednog, čas za drugog roditelja, jer se ona doživljavaju kao realna mogućnost za gubitak oba. Od dece roditelji prikrivaju mnoge sukobe, ali samo delimično, pa se time još više produbljuju osećanje nesigurnosti i straha, učvršćena u najranijem detinjstvu. Najizrazitiji poremećaji navika u predškolskom uzrastu su: noćni strah, enureza, griženje noktiju, problemi sa ishranom, sisanje prstiju, mucanje, hodanje u snu, napadi nekontrolisanog besa, a veoma su rasprostranjene i fobične neurotične reakcije. Stalna izloženost dece protivrečnim emocionalnim i vaspitnim uticajima roditelja dovodi do hipersenzitivnosti. Mnoga deca alkoholičara se povlače u sebe, maštaju, postaju preosetljiva i zbog toga se kasnije u životu teže prilagođavaju i snalaze. Nesrećno detinjstvo doprinosi njihovoj psihičkoj neuravnoteženosti, nesamostalnosti i nepoverljivosti prema ostalim ljudima. Redovno školovanje i budućnost dece alkoholičara dovedeni su u pitanje. Oni obično pružaju otpor prema učenju i školi, koji se može interpretirati kao manifestacija generalizovanog odbacivanja autoriteta, mada je znatno češće posledica neadekvatne edukacije i nerazvijenih radnih navika. Postižu slab uspeh u školi, jer su zaplašena, nesigurna u sebe i nemaju osnovnih uslova za rad. Nemogućnost koncentracije, pažnje, gubitak interesovanja za školu i dr. su česti pratioci problema u učenju. Oni ne razvijaju dovoljno ne samo svoje intelektualne potencijale, već ni socijalno prihvatljive norme svoje sredine, posebno pozitivan stav prema društvenim obavezama. Otuda je neuspešno školovanje, buntovno reagovanje, ometanje normalne školske nastave, suprotstavljanje nastavnicima i negativno herojstvo značajan indikator poremećenog ponašanja kod dečaka, dok se devojčice obično povlače u sebe, potištene su, osećaju se kao da nekom smetaju. Dešava se da deca alkoholičara beže iz roditeljskog doma da bi izbegli mučnu, napetu atmosferu gde su ugrožena, gde nemaju topline, materijalne i psihičke sigurnosti. Traže društvo na ulici. Traže autoritete, jer to njihovi roditelji više nisu. Takvoj deci ulica postaje utočište. Šta će od deteta postati, delikvent ili stabilna i pozitivna ličnost, to ne zavisi samo od uticaja alkoholičara i porodice. Mnogo zavisi i od toga koje predispozicije i koju frustracionu toleranciju je dete sa rođenjem donelo sa sobom. Ako su pozitivni uticaji porodične sredine (majka, baba, deda, starija braća i sestre) kao i savesnog pedagoga doraslog ovoj delikatnoj situaciji dovoljno jaki, dete se može razviti u stabilnu i pozitivnu ličnost. Izvor: alkoholizam.com Porodični život alkoholičara je propraćen teškim poremećajima koji su nastali usled njegovog prekomernog konzumiranja alkohola. Takve porodice prolaze kroz mnoštvo kriza koje su još veće ukoliko je pored alkoholičara i njegova žena zahvaćena ekscesivnim pijenjem, odnosno alkoholizmom. Kriza izazvana alkoholizmom suštinski se razlikuje od kriza izazvanih bilo kojim drugim stresogenim činiocima, pre svega dubokom konfuzijom porodičnih interakcija i uloga, većom kumulativnošću kriznih događaja i njihovim dužim trajanjem, te intenzivnošću destruktivnih konflikata u porodici. Zbog intenzivne patnje svih članova porodice, a naročito dece, opasnost somatske, mentalne i socijalne dezintegracije nije nigde tako velika kao u porodicama zahvaćenim alkoholizmom. Dimenzije kriza u alkoholičarskim porodicama, karakterictične za našu zemlju: 1. Razni oblici sociopatskog ponašanja koji se ogledaju kroz: nepredvidljive i nagle izmene afekata i ponašanja alkoholičara, njihovu sklonost fizičkom nasilju prema ženi, isterivanje supruge i dece iz kuće, te relativno česta napuštanja od strane supruga i pokušaja razvoda zbog takvog ponašanja alkoholičara.
2. Izražena bezrazložna ljubomora alkoholičara, te višečasovna alkoholičareva napuštanja porodice. 3. Napuštanje roditeljskih uloga od strane alkoholičara, njegovo prikrivanje ličnog dohotka i padanje celokupnog tereta izdržavanja porodice na ženu. Supruge preuzimaju gotovo sve porodične uloge na sebe, naročito roditeljsku. To neminovno dovodi do intrapsihičkih konflikata (većina se mora zaposliti) i znatnog porasta njihove neurotičnosti. 4. U izvesnom broju porodica javljaju se i akti fizičkog nasilja alkoholičara prema ženi, ali i uzajamnih fizičkih obračuna. 5. U alkoholičarskim porodicama je poremećen seksualni život. Obično je reč o tranzitornim smetnjama potencije, smanjenju ukupne seksualne aktivnosti, seksualnoj apstinenciji žene koja je bila najčešće primenjivana mera kontrole muževljevog alkoholizma, doduše nedosledno. http://www.stetoskop.info/Seksualno-ponasanje-i-alkoholizam-4547-s9-content.htm Izvor: alkoholizam.com Постоји много фасцинантних ствари о нама самим којих нисмо свесни или нисмо знали какве све занимњивости и чуда може човек да изведе. На пример: – Научно је потврђено да човек може да издржи око 3 до 4 недеље без хране, само недењу дана без воде. Зависи од здравственог стања човека и од тога колико брзо организам избацује течности из организма путем зноја, урина, суза. – Забележено је у Гинисовој књизи рекорда да је највиши човек на свету висок је 2.53 м, а њему насупрот, односно најнижи човек на свету је висок само 73 цм. – Оптичке варке су једне од, мени, најзанимљивијих ствари које је човек успео да представи свету. Она почива на неистинитој перцепцији некакве слике. Углавном слика коју посматрамо има вишезначан смисао. Посматрајући слику прво уочавамо њене очигледне елементе, међутим ако се задубимо и концентришемо на сасвим друге детаље можемо добити скроз другу слику – Да ли сте знали да је Леонардо да Винчи могао да савије гвоздену шипку голим рукама? Да је количина гвожђа у човековом организму довољна да се направи један ексер? Да се најмањи мишић у људском телу налази у уху и дугачак је 15. део цм? Да човечије цузе производе четири жлезде смештене покрај ока, испирају рожњачу и отичу у нос. Ако их има превише, изливају се преко капака. Оно што је занимљиво то је да свакога дана човек излучи (и ако не плаче) око пола литра суза? Када би се човеков ДНК развукао, добило би се растојање између Сунца и Земље? Креативност код човека се испољава као потреба за изражавањем својих осећања. У великим налетима осећања, човек ствара најлепше креације било да су сликарске, музичке, вајарске…он ствара, креира нешто оригинално и аутентично. Кажу да су људи који су уметници (сликари, музичари…) ,,уврнутог“ изгледа, особењаци. Њихов изглед привлачи пажњу околине, код неког изазивају негативан утисак а код некога симпатије. Познато је да велике уметнике и творце великих дела у прошлости велики број људи није признавао све до њихове смрти. Неколико година након њихове смрти њихова дела су почела да се уздижу као феникс из пепела и постајала оличења културе данашњег човека. Јован Јовановић Змај је уметник дечје књижевности. Путем песама за децу он је исказивао безграничну љубав према чистим, неисквареним бићима – деци. Посвећивао им је много пажње, разуме њихове проблеме, успевао да их својим песмама насмеје и поучи. То је квалитетна креација једног човека. Павле Паја Јовановић најпознатији српски сликар који је свој осећај за лепо могао да дефинише и објасни на платну, било да се радило о ратном добу ,,Велика сеоба Срба“, дочаравању свечаности ,,Крунисање Цара Душана“, преко сликања портрета којих је заиста много до свакодневних призора у животу ,,Борба петлова“, ,,Час мачевања“ и слично. Чини ми се да данашњи уметници својим особеним изгледом, који је крајње необичан и екстреман, покушавају да скрену пажњу на себе и истичу и наглашавају да су они креативн јер изгледају…па другачије да не кажем чудно. То нема везе са њиховом креативношћу, што нам доказују прави представници квалитетне уметности који се нису чудно облачили нити понашали, али су заиста били уметници. Зато своју креативност треба испољавати кроз дела, а не кроз гардеробу, уврнуту фризуру и врло лош покушај стварања уметничког дела који нема смисао. Za većinu savremenih društva može se reći da u njima postoje i međusobno se prepliću i sukobljavaju dva osnovna tipa porodice: patrijarhalna, koja je u postepenom nestajanju i savremena koja je u nastajanju. Opšta obeležja patrijarhalne porodice proističu iz njene unutrašnje strukture i spoljne društvene pozicije. U patrijarhalnoj porodici se dominacija muškarca nad ženom i starijih nad mlađima smatraju potpuno prirodno. Brak se ne zasniva slobodnim izborom i na osnovu emotivne vezanosti budućih supružnika, već putem dogovora starešina porodice, pri čemu veliku ulogu igraju imovinsko – materijalni interesi porodice. Pošto je osnovni cilj braka kontinuitet porodične loze, ova porodica se odlikuje velikom plodnošću žene i neograničenim kontinuiranim rađanjem tokom celog fertilnog perioda, ali i velikom smrtnošću dece. Pojedinac praktično ne može ostati izvan porodice, ovde su veoma izrazene i njene ekonomske funkcije, jednako kao i porodična i srodnička solidarnost. Problem porodice se može celovitije razmatrati samo u okviru produbljenijeg promišljenja osnovnih pretpostavki sasvremenih društava. Poznato je da industrijsko društvo teži da razbije porodicu, jer hoće individualnog radnika, disciplinovanog mišljenja, ponašanja i delanja, koji je odvojen od porodice kao proizvođačko – potrošačke i solidaristički orjentisane zajednice. U industrijskom tipu društva smanjuje se ne samo veličina nego i značaj porodice kao što se menjaju i njene funkcije. Opada značaj srodstva i srodničkih grupa, a raste uloga drugih oblika povezivanja ljudi – po osnovu zajedničke delatnosti i profesionalne pripadnosti, u skladu sa zajedničkim interesima i slicnim interesovanjima na temelju težnje za zadovoljavanjem istovrsnih potreba i slicno. Sve ovo ostavlja veliki uticaj na porodicu. U ovom tipu društva i porodice pol i starost gube na važnosti, mada i dalje ostaju ne zaobilazni činioci distribucije društvenih i porodičnih uloga, kao i izvor društvene moći i porodičnog autoriteta. U savremenim industrijskim društvima opšta razmena i potrošnja, kao i princip reciprociteta, tako jasno izražen u institutu ugovora, sve više čini od porodice jednu dogovornu grupu, vrlo osetljive ravnoteze i stabilnosti, ali i dalje zadrzava njen prisilni i autoritarni karakter. Za porodicu je zapravo karakteristično da se ravnoteža između onog što ona daje i što traži i uzima stalno narušava i menja, prateći ne samo istorijske i strukturne promene globalnog društva, nego i sledeći svoju vlastitu dinamiku i logiku postojanja. Literatura: Mučibabić M. (2006.): Porodica – kontroverze i izazovi, Beograd
Ovi problemi koji se javljaju u porodici u najvećoj meri dolaze od samog čoveka, njegovog života i ponašanja. Od kako postoje ljudi uvek je bilo onih koji su se odavali alkoholu, drogi i drugim vrstama zavisnosti. Bolesti zavisnosti veoma teško padaju svakoj vrsti porodice, a posebno za decu. Istraživanja koja su vršena pokazala su da takve porodice prelaze u izolaciju, povlače se iz društva, poremećena je normalna socijalizacija. Bolest zavisnosti u porodici je veoma diga i teška. Kada se jedan član u porodici izleči, posledice trpe ostali, a te posledice teško mogu da se uklone. Ostaju traume i ttagovi koji se nose kroz ceo život. Alkoholizam, je jedan od ozbiljnih i slozenih uzroka koji dovodi do poremećaja u zivotu cele porodice. Na osnovu istraživanja dokazano je da je u takvim porodicama prisutna nemoć u obavljanju osnovnih vaspitnih funkcija, prisutna je mržnja i sažaljenje među supružnicima, poremećen je seksualni život, dakle, ovakva porodica je socijalno izolovana grupa. U današnje vreme, pored alkoholizma sve je više obolelih od narkomanije. Interesantno je to da je pojava narkomanije više prisutna među ekonomski obezbeđenim slojevima nego međi siromašnim. Narkomanija je prisutna i kod ljudi koji nisu spremni da se suoče sa svojim problemima u stvarnosti i misle da će ih društvo odbaciti i kao takvi nalaze utehu u drogi. U današnje vreme narkomanija predstavlja sve veći društveni, a pre svega zdrastveni problem. Ni pojedinac, ni roditelji, a ni škola ne mogu da budu uspešni u teškoj i neizvesnoj borbi protiv bolesti zavisnosti. Potrebna je podrška, pomoć drugih u ovoj dugoj borbi. Danas niko ne postavlja pitanje gde je granica ličnih sloboda i neodgovornosti i samovolje i da li se ta granica uopšte, u principu priznaje, bez obzira koliko je teško da se utvrdi. Današnje društvo ovu vrstu ljudi odbacuje i smatra lošim po samom društvu, dakle, ne želi ga blizu sebe. Umesto da se takvim ljudima pomogne, priđe sa željom da se oni izleče oni se odbacuju. Smatram da bolest zavisnosti treba saseći u samom početku, čak i pre pojave zavisnosti jer je kasnije veoma teško, kada bolest uzme maha. Porodica treba podržati, dati utehu obolelom članu. Podržati ga na putu ka izlečenju, jer taj put nije nimalo lak. Više o tome u dole navedenoj literaturi. Literatura: Grandić R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, Novi Sad |
|
