„Politika“, 20.06.2011.
Ko je živeo u Nemačkoj, može da razume zašto za njene gradjane stid ne predstavlja naročitu vrlinu, što je, recimo, užasavalo Karla Marksa, o čemu svedoče njegova pisma iz 1843.godine. Ali, da je Marks živeo duže, uverio bi se da, pored kapitalizma koji ne priznaje čuda, jer je sam po sebi najveće čudo, postoji još jedna stvar koja ljudima oduzima pamet i dah: čovek sa mnogo imena i vojna uniforma ukrašena visokim činovima! Kapetan Kepenik, po zanimanju obućar iz Kepenika, jedne berlinske četvrti, ostao je u trajnom pamćenju Nemaca. Taj čovek, koji je proveo mnoge godine u zatvoru zbog kradja i veštih falsifikata, kupio je na otpadu uniformu kapetana i zatim je, 16.oktobra 1906.upao je u Gradsku skupštinu Kepenik, uhapsio gradonačelnika i odneo kasu sa velikom svotom novca!
Fridrihu Vilhemu Vogtu, „kapetanu od Kepenika“, koga je ovekovečio književnik Karl Cukmajer (1896 – 1977) u tragikomediji „Kapetan od Kepenika“, odali su vojnu počast i francuski vojnici. Posle njegove sahrane januara 1922. u Luksemburgu, oni su rekli: „Ovde počiva jedan pravi kapetan!“
Nakon više od jednog veka, žrtve prevare i falsifikata postali nemački univerziteti – Hajdelberški, sa svetskim glasom i ugledom, univerzitet u Konstanci, univerzitet u Bajrojtu itd.
Bivši ministar odbrane nemačke vlade, čije je pravo ime Karl Teodor Maria Nikolaus Johan Jakob Filip Franc – Jozef Silvester Frajher fon und cu Gutenberg, doktorirao je 27.februara 2007. godine u Bajrojtu. Njegov mentor Petar Heberle, koji uživa veliki ugled u Evropi i svetu kao profesor ustavnog prava, zajedno sa profesorom Minhenskog univerziteta Rudolfom Štrajncom, ocenili su najvišom ocenom Gutenbergovu disertaciju „Stupnjevi razvoja ustavnosti u SAD i EU“. Ta odlična ocena, „summa cum laude“, splasnula je kao mehur sapunice kada je utvrdjeno da je Gutenbergov doktorat u stvari samo „suma plagijata“.
Ali, kako je obavešena javnost, trebalo je uložiti ne malo truda da bi se Gutenbergu oduzela titula doktora prava i on, koji je kao član konzervativne CSU partije počeo da gradi političku karijeru od 2002, uklonio sa položaja ministra. Tek nakon što je upućeno pismo sa 51.000 potpisa nemačkih doktoranata Angeli Markel i kada je o svemu tome dalo mišljenje čuveno Nemačko istraživačko društvo (DFG) u Bonu, unutar koga postoji i ombdusman, Gutenberg, koji je po majci unuk vukovarskog grofa Jakova Elca (1921 – 2006), bivšeg Tudjmanovog izaslanika u Savetu Evrope, a po ocu, unuk nemačkog političara Karla Teodora (1921 – 1972), i čija je supruga Štefani (1976), čukununuka Ota Bizmarka, morao je da podnese ostavku i oprosti se od politike.
Od njegovih mnogobrojnih imena ostalo je sada samo jedno: „Gutenplag“!
Rušenje Gutenberga, čija loza datira od 1158.godine, člana istoimene čuvene familije, čiji kapital, pored brojnih firmi od Frankfurta do Njujorka, plodi se takodje i u Hipo-Ferajn Banci, izazvalo je „domino-efekat“. Naime, nakon te doktorske afere, izašli su na videlo dana doktorat – plagijat sa univerziteta u Konstanci Veronike Zas, ćerke Edmunda Štojbera, bivšeg „poglavara“ pokrajine Bajern, koji ima u današnjim nemačkim medijima podrugljivi naziv „moskovski trojanski konj“, i Ester Silvane Koh – Mering, donedavno potpredsednice Evropskog parlamenta, koja je svoju disertaciju, filovanu plagijatom, odbranila na Hajdelberškom univerzitetu.
U javnosti Nemačke prva je podrugljivo nazvana „Vroniplag“, a druga „Silviplag“!
Nemačka se, dakle, čisti od svojih grehova, dajući im ime koje zaslužuju: Kriminal! – kako je rekao jedan profesor univerziteta.
Pitanje je, medjutim, koliko će vode proteći Dunavom, dok se doktorati-plagijati na univerzitetima u Srbiji ne proglase kao „doktorplag“ i kriminal, i „doktor – virus“ ne stavi u dobro zatvoreni sud.
Dodatak za nauku,“Politika“,18.jun 2011.,str.9
Američki astrofizičar Džems F.Drajk, profesor univerziteta u Merilendu, i astronom Miraj Ofer, profesorka Bostonskog univerziteta, saopštili su ovih dana da se na granici Sunčevog sistema nalazi nepokretna „pena“ magnetnih mehurića, koja je naša prva odrambena linija od kosmičkog zračenja.Čestice kosmičkog zračenja prolaze najpre kroz oblast dugu 160 miliona kiliometara, koja je ispunjena magnetnim mehurima, što podseća, kako su opisali, na vrtložni bazen, virpul.
Ostaje, medjutim, nejasno da li je ta prva odbrambena linija od kosmičkog zračenja dovoljno bezbedna.Jer, kako su saopštili, taj štit od „pene“ je porozan i omogućava česticama nesmetani prodor.Medjutim, s druge strane, mnoge čestice ostaju zarobljene u toj „peni“, u kojoj, zatim, poskakuju kao loptica u fliperu.
Do tih saznanja se došlo na osnovu podataka „Vojadžera 1“ i „Vojadžera 2“, koji je NASA poslala u kosmos još 1977. godine.Ti objekti, plod ljudskog uma i ruku, koji su dostigli najveću udaljenost od Zemlje, sakupili su, zahvaljujući sondama, laboratorijama i vrlo preciznim mernim instrumentima, ogroman broj podtaka o Suncu i zračenju (solarnom, galaktičkom i ekstragalaktičkom), kao i o planetama, naročito o Jupiteru, Saturnu, Merkuru,Neptunu, Marsu itd.
Blagodareći pomenutim i drugim podacima, naučnici Nikolas Dofas iz Čikaga i Ali Pormand iz Miamija rekonstruisali su nastanak Marsa.Pomoću radioaktivnog hafnijuma 182 i volframa 182, oni su kao na časovniku ustanovili da je Mars ostao u „embrionalnoj fazi“, to jest nije uspeo, usled kolizije, da dostigne razvoj planete.
Rast Marsa je zaustavio Jupiter, koji je zbog promene svoga rastojanja od Sunca, poput usisivača, očistio ogroman broj planetezimala u Sunčevom sistemu.Tako je zaustavljen rast crvene planete, što je naučnu javnost Nemačke navelo da taj slučaj uporedi sa Oskarom, junakom iz romana „Limeni doboš“ Gintera Grasa.
Uz ova nova naučna saznanja, dogodilo se jedno spektakularno astronomsko otkriće i jedno naučno razočaranje. Naime, jedan od vodećih astronoma SAD Robert Kvimbi sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju u Pasedeni, otkrio je protekle nedelje novu vrstu Super- nove.Zajedno sa svojim timom saradnika,taj mladi naučnik je ustanovio da je ona deset puta svetlija od dosad otkrivenih, a najveće iznenadjenje predstavlja to što prilikom eksplozije te nove vrste, koja je 130 puta veća od Sunca, nisu pronadjeni tragovi vodonika, kalcijuma i gvoždja!
Fizičari, koji su najavili lov „Božje čestice“, ponadali su se da će dokazati pretpostavku o postojanju pete sile koja – kako se zamišljalo – deluje na izuzetno maloj udaljenosti. Računalo se da bi naučni dokaz o toj sili predstavljao najveće otkriće u poslednjih 50 godina. Medjutim, pošto njeno postojanje i delovanje eksperimentalno nije dokazano, fizičari su se pomirili sa činjenicom da su vladajuće sile sveta i dalje: jaka sila jezgra koja drži na okupu atome, slaba koja se pokazuje u procesu radioaktivnog raspada i fuzije, sila gravitacije i elektromagnetna sila promenljivog dejstva.
Ali, pored tolikog saznanja, koje se neprestano umnožava, zašto naša Zemlja – kako glasi Njegoševo pitanje – još ne može ni „sina jednog vjenčati srećom!“
“Politika”,Kultura, 31.maj 2011,str.15
Na listi od sto najuticajnijih knjiga, koje su objavljene širom sveta u periodu od kraja Drugog svetskog rata do danas, nalazi se i “Nova klasa” Milovana Djilasa, čija će se stogodišnjica rodjenja obeležiti skromnim skupom u beogradskom Domu omladine 12.juna 2011. godine.
Listu je pre nekoliko godina počeo da sastavlja pokojni Ralf Darendorf, poznati britansko – nemački sociolog i filozof, a taj posao nastavilo je nekoliko stotina kritičara, filozofa i ljudi drugih profesija i profila iz mnogih zemalja sveta. Obuhvaćeno je oko milijardu i osamstotina sedamdeset miliona knjiga štampanih širom sveta.
”Nova klasa” je jedino delo na toj listi sa prostora bivše Jugoslavije i jugoistočne Evrope. Ta knjiga ima onaj značaj i uticaj koji, po oceni najuglednijih filozofa i naučnika sveta, pripada delima Hane Arent, Rolana Barta,Čerčila, Mirče Elijadea, Erika Eriksona, Ervinga Gofmana, Artura Kestlera, Prima Levija, Klod Levi Strosa, Česlava Miloša, Borisa Pasternaka, Čarlsa Snoa, Arnolda Tojnbija, Ludviga Vitgenštajna, Alberta Kamija, Elijasa Kanetija, Antonija Gramšija, K.G. Junga, Tomasa Kuna, Danijela Bela, Isaije Berlina, Lešeka Kolakovskog, Aleksandra Solženjicina, Milana Kundere, Norberta Bobija itd., a završava se delima naših savremenika kao što su Stiven Hoking, Ričard Dokins, Frensis Fukujama, Edvard Said, Žan Bodrijar, Robert Irvin, Cristofer Alen Bajli i Filip Bobit.
Sudeći po tome, Djilasa je nepravedno mimoišla Nobelova nagrada. Jer, po oceni najistaknutijih istoričara, politikologa i filozofa našeg doba, Djilasova “Nova klasa”(1956) klasično je delo disidentske literature, u kome je mnogo ranije nego u delima Solženjicina, Saharova i drugih najavljena neminovna propast staljinističkog sistema i odlazak “nove klase” sa političke i istorijske scene.
S druge strane, Djilas se u borbi protiv staljinističke aveti potvrdio kao istorijska ličnost u evropskoj istoriji. Bio je istovremeno i izuzetan politički mislilac i beskompromisan borac, revolucionar i intelektualac, čovek “proročkih misli” i književnik. Tim svojim klasičnim delom i mnogim drugim knjigama Djilas je postao nepresušno vrelo disidenstva u svim totalitarnim režimima komunističkog tipa, uzor demokrate i slobodara.
Ali, Djilas, o kome se pisalo i govorilo u medijima gotovo celog sveta, i čije se delo nalazi na listi najuticajnijih sto knjiga, nema, na žalost i sramotu, još uvek obeležje u Beogradu! Eto,još jednog slučaja koji pokazuje – kako bi rekao Ivo Andrić – da nismo kadri da izadjemo iz neprosvećenog kruga ni onda kada “zvezda” sa ovih prostora obasjava veliki deo najumnijeg sveta!
Možda je ovo povod i prilika da se oglase sva zvona kako bi već sutra jedna od centralnih beogradskih ulica dobila ime Milovana Djilasa, i kome treba, za zasluge i priznanja koje je stekao širom sveta, što pre podići spomenik, koji je dostojan njegovog imena i dela.
„Политика“, 21. маја 2011. „Култура, уметност, наука“
Револуционарни технички проналасци у 20.веку као што су електроенцефалограф и, нарочито, магнетна резонантна томографија, подстакли су и омогућили у 21.веку нова истраживаља мозга, чије су тајне – како се показало – готово ништа мање од оних које су у недрима универзума. Једну од највећих загонетки под „сводом“ људске лобање, у којој се налази сто милијарди нервних ћелија, представља мисао.
Одгонетањем тог питања бави се и берлински неуролог Јон Хајнес (1971), који је ових дана представио јавности резултате својих истраживања.
Према његовим речима, у мозгу не постоји „централно место“ које је надлежно за мисао. Али мисао није могућна без заједничког рада мрежа неурона у режњу великог мозга, при чему се у једном можданом региону анализирају чулни подаци, који се затим повезују са искуством које припада другом региону, а потом следи активирање делова у мозгу који процењују и вреднују ситуацију и формулишу речи помоћу којих се на адекватан начин именују догађаји и збивања. Најкраће речено, једна мисао је појава активности целокупног мозга.
Описујући своје експерименти, Хајнес је саопштио да настанак мисли прати огроман број електричних сигнала, који се истовремено шире у људској глави, а свака мисао, сматра он, има неку врсту мустре, која настаје можданом активношћу. Условно казано, постоје специфични мисаони отисци, који се, захваљујући модерним техничким средствима, могу учинити видљивим. Он засад препоставља, да се на основу сазнања ових мустри може закључити о мисли коју појединац управо има. У циљу илустрације, навео је резултате упоредних тестирања. Неуроналне активности учесника у експерименту, који су изабрали да саберу два броја, разликовале су од неуроналнх активности оних који су се одлучили да изврше одузимања бројева. На основу „очитавања“ неуроналних активности, у 70 одсто случајева утврђено је ко је вршио сабирање , а ко одузимање бројева!
Док врше те једноставне рачунске операције, одрасли користе решења која су претходно научили напамет. Током тог експеримента регистровано је активирање региона који су надлежни за памћење и језичку прераду података. Међутим, експерименти у којима су суделовали припадници различитих језичкиих заједница, на пример, они чији је матерњи језик енглески и они чији је матерњи кинески, показали су да постоје разлике у активирању региона у мозгу. Према Хајнесовом мишљењу, засад је нејасно да ли је та разлика последица различитих културних система, система учења и образовања, начина писања итд., или и неких других фактора.
Сажимајући резултате својих истраживања, популарно представљених као језик мозга, овај млади научник је закључио да је рачунање у врло тесној вези са језиком и да се неуроналне активности појединих мисаоних процеса могу представити на видљив начин. Међутим, то су тек почеци решавања изузетно сложених процеса свесног мишљења, који има свој основ у мозгу и његовом језику.
Данашња сазнања у поређењу са сазнањима од пре десет година показују да се мозак особа мушког и женског пола у много чему разликују. Према једном од новијих истраживања, мушкарци имају неколико милијарди неурона у режњу великог мозга више од жена. Међутим, жене имају већу густину можданих нервних ћелија, потпунију умреженост можданих хемисфера и већи број бразда у режњу великог мозга. Али, на основу данашег стања у науци, из свега тога не може се ништа поуздано закључити. Због тога су научници почели да истражују – (засад на мишевима) – како и када у ембриону почиње да се испољава та разлика и да ли, осим хормона, постоје и други фактори који изазивају разлику између мозга мушкараца и жена.
Осим специјалиста за истраживање рационалног мишљења, јавили су се за реч и они који решавају загонетку интуитивног мишљења. Један од најугледнијих стручњака за то питање Холанђанин Ап Дијкстерхуис(1968) тврди да без тог „шестог чула“, човек не би био способан за делање у свакодневици и доношење разних одлука, пред којима је аналитички ум врло често беспомоћан. Поменути психолог доказује да је људски несвесни компас много поузданији и прецизнији у непрегледној ситуацији од рационалног мишљења. Али, није још научно објашњено како тај компас функционише и шта је то што му омогућава да буде прецизнији од рација кад треба донети комплексну одлуку.
О свему томе сведоче каткад и речи. На пример, српска реч „можданик“ (сврдло) изведена је од прасловенске и свесловенске „мозак“, чије је индоевропско етимолошко гнездо „мозгхо“. Сврдлом свести и подсвести – (изрази који постоје у српском књижевном језику) – човек је „сврдлао“ и Земљу и Небо. Ако му то огромно искуство помогне да „сврдла“ и мозак, не остављајући при том у њему рупе, онда ти велики подухвати могу бити дуговечни и плодоносни. Јер, не каже се узалуд: Памет време печати, време памет позлати!
“Политика”, 18. маја 2011.
Милован Ђилас (1911 – 1995) изложио je маја 1991. у „Политици“ своје виђење догађаја и збивања у Југославији. Непосредан повод био је оружани сукоб у Боровом Селу.
На моју молбу, Ђилас је написао три текста, који су објављени у „Политици“ 19-ог, 20-ог и 21-ог маја 1991.
У првом, о рату, Ђилас је казао да су рат „започели суманути“, али ће га наставити „мудра вођства“ наших република, па ће ратови постати „наши ратови и наше трагедије“. Жртве и пустошења биће несагледиви, а „борба за самосталност“ претвориће се у врло дугу зависност од иностраних сила.
Босна тада још није била у рату. У тексту „Босански лонац“, Ђилас је предвидео да ће рат – уколико се догоди у Босни – бити неупоредиво страшнији и суманутији. То ће бити истребљење! – рекао је пророчански Ђилас.
Он је предвидео да ти ратови неће ништа моћи да реше, него ће се „чворови“ још више замрсити и неспоразуми у недоглед продубити.
„Рат воде безумници, и он се може спречити само ако разуму и организованој законској сили пође за руком да лудаке и лудило уклоне“ – упозорио је тада Ђилас.
Најзад, у трећем тексту, Ђилас је писао о судбини ЈНА и НАТО снагама.
Пошто је константовао да се ЈНА „самоизоловала“, јер је јасно показала да „за неке републике има веће а за неке мање разумевања“, толеришући при том и илегално наоружане групе и паравојне формације, Ђилас је објаснио да ће она убрзо престати да буде „југословенска“ и да ће капитулирати. Што се тиче интервенције НАТО снага, он је предвидео да ће, зависно од ширења рата, западноевропске државе, после признања Словеније, поступити на исти начин са Хрватском. Ако се догоде масакри у Босни, онда ће се створити „јасна слика о Србији“ , на основу које ће се донети одлука о њеној потпуној изолацији. Али, дође ли до устанка на Косову, онда ће интервенција НАТО снага „у наш рат бити не само могућа, него и сасвим изгледна“. Капитулација ЈНА представљала је, по Ђиласовом мишљењу, индиректан позив за интервенцију НАТО снага.
Касније сам интервјуисао Ђиласа. У том опширном интервју, који је објављен као додатак у мојој књизи „Распад Југославије“- ( књига се појавила 1992. године у Берлину на немачком језику) – Ђилас је приписао највећу кривицу Слободану Милошевићу, “аутократи“, и Фрањи Туђману, “ауторитарном националисти“.
Упркос свему што су људи и народи бивше Југославије доживели, Ђилас је, ипак, изразио наду у помирење и сарадњу, пре свега између Срба, Хрвата и Муслимана, јер су они имали најдужу заједничку историју. Мир, безусловни мир, и развој демократији, оценио је он, предуслови су за обнову те сарадње, која ће јачати и бити плоднија у оној мери у којој се државе тих народа буду приближавале Европи.
Оне који су ратове изазвали пратиће дуготрајно проклетство. Оне који су следили провокаторе и злочинце, притискаће стид и до краја живота ће их морити савест, поручио је 1991. Милован Ђилас.
Политика – додатак за културу и науку,14.мај, стр.09, под насловом „Срозавање мозга“
Математичар светског гласа Стево Тодорчевић (1955) постао је редовни члан Српске академије наука и уметности пре две године, иако је пре тога решио неколико кључних математичких проблема који су годинама чекали да се реше, што је задивило чак једног од највећег математичара 20. века Паула Ердеса (1913 – 1996).
Тодорчевићу је прорекао славну будућност академик Ђуро Курепа, код кога је он 1979. одбранио докторат, када сам тог прослављеног математичара – (који је открио операцију левог факторијала и поставио „Курепину хипотезу“, коју су 2004.доказали француски математичари) – интервјуисао 80 -их година за „Политику“.
Курепа је зверски убијен у Београду 1993.године!
Коментаришући тај злочин, професор Иван Ивић је интервјуу од 13. новембра 1993. године рекао:„Наука не станује више овде!“
Да ли је у међувремену наука нашла своје место под Сунцем у Србији?
Да ли се у нашој широј јавности ишта зна о Стеви Тодорчевићу?
Пошто је улога штампе да информише јавност, потражили смо податке о објављеним студијама Стеве Тодорчевића.
У поређењу са страним изворима, наши су,као што је то чест случај, „мутни као вода у Марици!“ Међутим, научни извори у САД, Канади, Немачкој, Француској,Шпанији итд., декартовски јасни и разговетни, садрже готово све што је битно о Тодорчевићу, његовом научно-истраживачком раду и активностима, објављеним књигама, чак докторантима, међу којима је и Војкан Вуксановић, итд.
Тодорчевић је један од ретких математичара са балканских простора чија је дела објавио издавач светског реномеа „Springer-Verlag“,Берлин-Хајделберг-Њујорк. (У издаљу тог издавача појавила се 2008. и студија Градимира Миловановића „Интерполациони процеси – базичне теорије и примена“, који је такође математичар светског угледа, ангажован на већем броју међународних пројекта, међу којима је и „Пројекат математичке генеалогије“.Миловановић, дописни члан САНУ, наш је најцитиранији научник у иностраним стручним публикацијама!)
Канада је Тодорчевићу доделила 2004. године звање „водећег истраживача“, а после универзитета у Торонту и многих других европских и ваневропских, он је од 2006.године професор универзитета Париз VII.
Ивић је у поменутом интервјуу упозорио да није реч само о „одливу мозгова“ из Србије, већ истовремено о „фрапантном срозавању мозга“.Ко хоће у то да се увери, нека ослушне свакодневне разговоре младих, као и дела наших „елита“, који се завршавају речима: „То је то!“
Поједини угледни семантичари и психолози утврдили су да се особе које изричу тај „дубокоумни закључак“ налазе на развојном ступњу шестогодишњег детета. Уколико неко жели да стекне потпунију слику и о нашем општем стању, довољно је да пажљиво прочита текст Милана Грола „Сан“ из 1902. године.
Ако се још можемо убедити у истинитост математичких теорија,онда би требало што пре позвати Тодорчевића да објасни грађанима Србије зашто је разлика између 9 и 10 већа од разлике између 99 и 100.
Можда би се грађани Србије и њене „елите“ најзад пробудили.
Politika, 03. maj 2011. str. 10
Gelotologija, nova nauka o smehu.- Deca se smeju 400 puta, odrasli samo 15 puta dnevno! – Škole smeha i novi naučni projekti.
Filozofija i umetnost odavno su pružile dokaze da smeh nije šala. Medjutim, do početka 21. veka, malo je ko očekivao da će smeh postati predmet posebne nauke koja će se studirati na evropskim i svetskim univerzitetima! Ime te novorodjene nauke, kao što je to slučaj sa mnogim drugim naukama, potiče iz grčkog jezika. To jest, od reči gelos (smejati se), nastao je naziv gelotologija, nauka o smehu.
Vodeće mesto medju ekspertima za smeh, gelotolozima, zauzeo je Vilijam Fraj, neurolog sa Stanford univerziteta u SAD, koji je postao osnivač Internacionalnog društva za istraživanje humora (ISHS).
Otkrića neurologa su omogućila gelotolozima da se oglase radosnim uzvikom: „heureka!“ Naime,uz pomoć magnetne rezonanace, neuroradiolog Dean Šibata iz Njujorka prvi je otkrio da je smeh povezan sa jezgrom u bazalnom delu prednjeg mozga (nucleus accumbens), koji, inače, ima centralnu ulogu u moždanom sistemu nagradjivanja, što znači sudeluje i u nastanku raznih ljudskih poroka, naročito onih koji se imenuju kao zavisnot. To su, npr. pušenje, alkohol, droga, igre na sreću itd.
Šikabatino otkriće je doprinelo da se objasni kako se humor preradjuje, sa kojim je sve telesnim i duhovnim funkcijama povezan, da se stekne potpuniji i dublji uvid u osećanja ljudi i njihovo socijalno ponašanje i spozna lekovito dejstvo smeha, o čemu se govori u mnogim prastarim civilizacijama i kulturama.
Najsvežija istraživanja pokazuju da se deca – ( čije lice ozari smeh već posle pete ili šeste nedelje nakon rodjenja) – smeju 400 puta dnevno. Medjutim, danas se odrasli Evropljani smeju prosečno samo 15 puta dnevno, što iznosi oko 6 minuta, dok je pre 40 godina njihovo lice zračilo osmehom 18 minuta dnevno!
Nova saznanja o smehu i njegovoj ulozi u životu ljudi – (eksperti poručuju da se gradjani moraju prvenstveno čuvati i štititi od političara koji ne umeju da se smeju!) – i rezultati empirijskih istraživanja pokrenuli su veliki broj novih projekata kao što su, terapija smehom, seminari smeha, škole smeha (koje su postale vrlo popularne u Nemačkoj), otvaranje „sala za smejanje“ u bolnicama i kliničkim centrima, preuredjenje televizijskih programa, u cilju smanjenja broja horor filmova i sadržaja ispunjenih agresijom, nasiljem itd.
Naučni dokaz univerzitetskih istraživačkih centara u Merilendu i Amsterdamu da se prilikom smeha povezuju desna i leva hemisfera ljudskog mozga i da smeh jača imunološki sistem čoveka, ohrabrila je još vi pokretače ovih akcija. Pritešnjeni naučnim dokazima, pred njima su, na primer, već poklekli i gospodari kase zdravstvenih osiguranja u Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Italiji itd., koji su u početku kategorički odbijali da prihvate finansiranje terapije pomoću humora i smeha.
S druge strane, ta otkrića i saznanja podstakla su formulaciju raznih novih naučno-istraživačkih projekata.Medju njima je, kako se smatra, najprivlačniji multidisciplinarni projekat „Mozak i duhovna kibernitika“, koji ima za cilj da osvetli centar mišljenja i supstrat duhovnog života čoveka.
Mnogi su govorili da je filozofiranje počelo čudjenjem, koje je neodvojivo od smeha, o čemu svedoči i indoevropska reč „smei“. Ali, ako se ostvari zamisao, prema kojoj, ide vreme u kome neće biti više mesta za čudjenje, da li će to značiti da će se ljudi smejati tek ako ih neko golica po tabanima, što je – kako smatraju antropolozi – dovelo do „prasmeha“ pre osam miliona godina.
U vezi sa smehom, naučnici se suočavaju i sa mnogim drugim ozbiljnim pitanjima.Jedan od njih kaže duhovito: „Neće biti ni optimista, ni pesimista: Svi će se smejati do suza!“ Ili, kazano u duhu poznate srpske izreke:„Svi će se smejati na brašno!“
„Politika“, 30.04.2011., „Jezik života“, str. 09.
Posle Erika Kula (1960), koji je 2000. godine postavio čvrste temelje sintetičkoj biologiji, toj – kako se predviđa – vodećoj nauci u 21.veku, tim naučnika sa univerziteta u SAD i Evropi, u kojem ima glavnu reč profesor Stanford univerziteta u Kaliforniji Dru Endi (1970), pokušaće da odgonetne jezik života.
Informatičar Hristofer Fogt, jedan od istraživača iz tog tima, objasnio je da je njihova namera da stvore jezik pomoću koga će biti programirane ćelije kao što se programiraju roboti i kompjuteri. To jest, spojiće gene tako da ćelije uvek isto reaguju na određene situacije.
Po mišljenju ovog mladog naučnika, koji kaže u šali da se 15 odsto ljudskih gena „podudara“ sa genima banane, biće to početak ovladavavanja kompleksnim životom, novog naučnog projekta sintetičke biologije, koji okuplja naučnike raznih struka, što može dovesti , kako veruje, i do rađanja nove biološke naučne oblasti.
Ovaj naučni tim je pomoću standardizovanih genskih isečaka, popularno nazvanih „biocigle“- (što je specijalnost Endija i njegovih saradnika Tomasa Knajta i Džeralda Sasmana) – stvorio posle četvorogodišnjeg naučno -istraživačkog rada bakterije koje detektuju arsen, zatim svetleći sinhroni časovnik konstruisan pomoću tri gena iz jedne bakterijske kulture, drveće koje može da svetli poput sijalica, pa bakterije koje proždiru koleru, mikrobe koji mogu da žive na Marsu itd.
Kako su istraživači predstavili javnosti rezultate svoga rada, biosenzor počinje da svetli kada se u vodu sipa arsen. Svetlucanje se pojačava kada se poveća količina arsena, ali nestaje ako u vodi nema arsena.
Komenarišući sinhroni časovnik, švajcarski biolog Martin Fusenegerd je rekao: „To se može uporediti sa momentom kada istovremeno zasvetle svi semafori u svetu!“
Ne skrivajući zadovoljstvo zbog dosad nezabeleženih dostignuća u istoriji nauke, Ron Vajs, jedan od članova tog tima, kaže da nova otkrića prate i razne zagonetke, koje oni zasad nisu u stanju da odgonetnu. Tako, na primer, kada se ubrizgaju strani geni u bakteriju, nastaju mnogi neželjeni efekti. Pri tom je uočeno da to u nekim slučajevima izaziva velike promene u ćelijama, dok se u drugim slučajevima ubrizgani geni brzo neutrališu. Što znači, procesi se ne mogu još uvek potpuno predvideti i kontrolisati. Jer, kako je rekao Vajs, u ćeliji, za razliku od kompjuterskog čipa koji ne odstupa od programa, „sve sa svim“ reaguje. Osim toga, sa tim novim naučnim otkrićima, javljaju se razna etička pitanja i dileme.
Stara je istina: istraživanje je uvek na putu, nikada do cilja. Osim toga, prirodne nauke, ma koliko njihovi rezultati bili fascinatni, nemaju snagu da stvore novi pogled na svet.Ali, imaju snagu, zahvaljujući pre svega onima koji poseduju moć a čiji su geni „podudarni sa genima u banani“, da uguše nove poglede na svet. Čak, kako je pokazalo istorijsko iskustvo, da nastane situacija koja omogućava da stanoviše smrti zadobije premoć nad stanovištem života.
Ako odgonetka jezika života doprinese životnom napretku, onda se od ovih novih istraživanja može očekivati da postanu izvor nove nade i sreće ljudi na našoj planeti.
„Политика“, 11.04.2011., „Виртуелне свеће за покој душе“, стр. 08
После Прве Мојсијеве књиге о стварању света, чији се тачан датум не зна, Американац Јарон Цепел Ланиер (1960) објавио је 1989.године почетак виртуелног света. Виртуелна реалност (ВР), која се дефинише као реалност која настаје помоћу пост – симболичког визуелног програмираног језика, у великој мери већ превазилази реални свет.
Стручњаци тврде да у свет виртуелне реалности свакодневно хрле милиони људи. Али се и у том свету поуздано зна „ко коси, а ко воду носи“ и коме је „Бог ујак“. Истраживања доказују да је људска душа баш у том свету непресушни рудник за згртање новца, који говори сваким језиком и за сваку сврху и помоћу кога могу и животиње постати господари људи, о чему је генијално писао још Шекспир.
Швајцарци су први дошли на идеју да се, после низа разноврсних игара, створи joш једна нова игра. Та нова игра, започета у Ајнзидену, зове се виртуелно гробље и црква! Пастор те цркве Ерих Енглер, имајући у виду чињеницу да је „култура смрти“ обележје данашњег доба, саопштио је својој пастви да се „реч Божја“ може успешно ширити и преко интернета. И да се у новој, интернет цркви у западној Швајцарској, могу „палити“ и виртуелне свеће. Верницима који желе да осигурају своје вечно боравиште, понудио је виртуелно гробље, о чијем се дизајну стара велики и моћан швајцарски издавач „Едипрес“. Тај издавач – разуме се, за новац – помаже клијентели да што боље осмисли текстове за онај свет, изабере што лепше слике, направи квалитетне видео и тонске записе итд.
Из тог „јајета“ испилиле су се и друге врсте „црних пилића“. На пример, специјализовани интернети, од којих се један зове „Touch me Gott“ („Дотакни ме Боже“). У Швајцарској је и фејсбук за мртве (Facebook für Tote), такође постао веома омиљен и популаран, јер је његова ужа специјалност „срећа за мртве“.
Међутим, у пословима „с оне стране добро и зла“ на првом месту је Немачка. Према објављеним подацима, фирма „Емориал.де“ у Минхену има виртуелно гробље са 100.000 гробова. Та фирма, по цени од 19 евра, нуди своје услуге не само у Немачкој, већ и у Аустрији и Швајцарској. Њени власници, охрабрени успехом, изјавили су ових дана да ће то гробље ускоро имати више од 400.000 виртуелних гробова, које ће красити дизајниране фотографије, биографије, видео и тонски записи, све по мери и укусу „вечности“.
„Емориал.де“ има „пакете“ и разних других понуда, од којих су неке засад бесплатне, док се друге, зависно од слободног избора, наплаћују по утврђеном ценовнику. Та фирма постала је узор многим другим у градовима Немачке и Европе. На пример, за оне у Хамбургу, где се налази Олендорф, које је по површини највеће гробље на свету.(Само Централно гробље у Бечу, где је сахрањено 3 милиона људи, надилази хамбуршко, где на 390 хектара почива 1, 7 милиона мртвих.)
Гробља, на којима су сахрањени најугледније личности из културног и политичког живота те земље, рецимо оно у Бону, где почива Бетовен, или у Вајмару, где су посмртни остаци Гетеа и Шилера итд. имају, по процени експерата, „сјајну будућност“. За разлику од тих и других градова, чија се гробља третирају као „велики културни и социјални капитал“, што значи могући су извор великих зарада, у Франкфурту на Мајни постоји интернет гробље за сахрану виртуелних фигура – јунака разних ратних видео игара.То је једино виртуелно гробље у Немачкој које финансира градска власт.
Људи који су већи део свога живота провели са тим имагинарним фигурама, учесницима сваковрсних видео – ратова, које су биле „победници“ или „губитници“,одлучили су да им сада обезбеде починак у вечном миру. Бивши играчи, међу којима је много зависника, саградили су им стилизоване споменике необичног изгледа ,са чудним именима као, рецимо, Лоопхоле, Шогунацацин итд. Ово виртуелно гробље, зове се , по угледу на грчки Олимп, „Херолимп“.
То ново поглавље у антропологији смрти – (под тим насловом је француски истраживач Луј Венсан Тома објавио 1975. опширну студију ) – садржи обиље података који предочавају појачану потребу људи за незаборавношћу. Ту потребу прате сада разне друге нове жудње. Наиме, од краја 20.века постало је све очигледније да човек није само „животња која сахраљује своје мртве“, већ и биће које може налазити задовољство у „самосахрањивању“..Парафразирајући стару изреку, могло би се, дакле, рећи да човек, омамљен моћним средствима, може постати успешан ковач како своје смрти, тако своје сахране.Или, допингован крвљу и другим средствима, може јавно поручити људима који стоје под вешалима, да је смрт „само непроверена гласина“, као што је, рецимо, писао немачки писац Аугуст Коцебу, чије су књиге биле врло омиљена лектира нациста.
Светски научници сматрају да се ти понори у људском бићу не могу више сагледавати само под лупом танатоса и ероса, као што су то практиковали Зигмунд Фројд и његови следбеници. Виртуелна реалност потире већ значење речи и појмова, изазива структуралне промене у људском бићу и друштвеном свету, чак се јављају нови феномени свести и нове болести, тврде неуролози светског гласа Ривер Захс и Вилајнур Рамачанда. Ти нови феномени утврђени су код милиона људи, широм света, од којих већ многи болују од нове болести, болести изазване виртуелном реалношћу, чији је популарни назив „слепа жена“.
Социолози и културолози упиру прстом у турбо капитализам. Јер,после нацизма и фашизма, тај нови облик капитализма успео је први пут у историји човечанства да култури, у планетарним размерама, одузме њене суштинске вредности и смисао – аутентичност и ослободилачки карактер. Тзв. брендирана култура, као саставни део „добрих и успешних послова“, постаје средство разарања темељних вредности и потире разлику између моралног добра и зла. То је довело до тога да се корист прогласи за мерило свих ствари, услед чега се све чешће и више говори о „сувишним људима“. Међутим, ако извлачење користи постане доминантан прохтев,онда је неминовна последица разарање предмета и света. На то је упозорио Хегел, чији се мали и неугледан гроб, поред којег је и Фихтеов, налази у сенци гробница и маузолеја немачких грофова и моћника на градском гробљу Доретеа у Берлину.
Катастрофа у Јапану, која је успаничила читав свет, најсвежији је пример који том упозорењу даје велику снагу уверљивости и моћ убеђења.
„Pravo i društvo“, „Službeni glasnik“, Beograd, broj 1 za ovu godinu
“Crna knjiga KGB“ britanskog eksperta za tajne službe Christophera Andrew i bivšeg oficira KGB-a Vassilia Mitrochin (Vasilij Mitrošin) ostala je takoreći nepoznata našoj javnosti, iako je u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i drugim zemljama Evrope i sveta doživela više izdanja u ogromnom tiražu.
Ta knjiga, u kojoj se pominju imena velikog broja državnika Evrope i sveta, sadrži mnoge značajne podatke i o Josipu Brozu Titu, Milovanu Djilasu, Aleksandru Rankoviću, Sretenu Žujoviću, Andriji Hebrangu i drugim političarima i rukovodiocima bivše Jugoslavije, zaključno sa Slobodanom Miloševićem.
U njoj se istovremeno saopštavaju značajne činjenice iz nekih ključnih političkih dogadjaja i zbivanja u državama Evrope i sveta.
Kada je reč o bivšoj Jugoslaviji, sukob Staljin – Tito zauzimaju centralno mesto.
Tajni Staljinov plan „SMERŠ“ i Blajburg
U „Crnoj knjizi KGB“, čiji je obim oko 850 stranica, Titovo ime pominje se najpre u vezi sa masakrom u Blajburgu, čije su žrtve bili pravi ili osumnjičeni saradnici Trećeg rajha i fašističkih režima. Tome je prethodila predaja oficira, vojnika i civila poraženih fašističkih država i njihovih kolaboratera, koje su saveznici zarobili u Austriji. Britanski general Patrik Scot izručio je te zarobljenike sredinom maja 1945. generalu Milanu Basti, pod čijom komandom je bio deo jugoslovenskih oružanih snaga stacioniran u Sloveniji.
Da podsetimo: višedecenijski šapat o tom masakru prekinut je tek 1990.godine. Na osnovu različitih procena, tokom maja i juna 1945.godine ubijeno je izmedju 50.000 i 80.000. Saborska komisija Hrvatske saopštila je, medjutim, podatak o 600.000 likvidiranih!
Iz podataka iz „Crne knjige KGB“, proističe da je Blajburgški zločin u stvari jedan iz serije zločina koje je sovjetska tajna služba planirala još 1943. godine. Tajni plan ,pod šifrom „SMERŠ“, – (skraćenica: Smert špionam, „Smrt špijunima“) – odobrio je lično Staljin. Taj plan imao je za cilj uništenje Kozaka koji su se borili na strani Trećeg rajha i belogardejskih visokih oficira i više generala, od kojih su neki dobili utočište u kraljevini Jugoslaviji.
Prema raznim procenama, po direktivama tajnog plana „SMERŠ“ ubijeno je izmedju 3 i 5 miliona ljudi!
Kao što je poznato, o tome je pisao britanski istoričar ruskog porekla Nikolaj Tolstoj u knjizi„Ministar i pokolji“ („The Minister and Massacres, Hutchinson 1986.) Ali, Tolstoj je bio optužen za „klevetu“. Pošto je izgubio sudski spor, zabranjena je i njegova knjiga.
Eto, dakle, još jednog dokaza da je povezanost u zločinu mnogo čvršća od povezanosti u ljubavi.
To predočavaju i podaci iz „Crne knjige KGB“, na osnovu kojih se može zaključiti i o Staljinovim političkim namerama prema Titu i Jugoslaviji. Naime, pošto je Staljin, na osnovu tajnog sporazuma sa Britancima, podržavao do 1943. godine četnički pokret Draže Mihailovića, i u periodu od 1941.- 43. slao više puta pripadnike sovjetske tajne službe da likvidiraju Tita – ( o čemu je iscrpnije pisao i Georgi Dimitrov u svojim Dnevnicima, koji su objavljeni tek 2000. godine (!) na nemačkom („Tagebücher 1933- 1943, Berlin, Aufbau – Verlag, 2000.) – njegova je namera bila da „rekom krvi“ blajburgškog masakra postavi granicu izmedju Jugoslavije i Zapada i pretvori Tita u svoga taoca. Takoreći u skladu sa nepisanim pravilom, prema kome odgovornost za zločine pada na one na čijoj su teritoriji zločini počinjeni.
O Blajburgškom masakru ima već mnogo svedočanstava. Hrvatski književnik Ivan Aralica napisao je roman „Četvorored“, na osnovu koga je režiser Ivan Sedlar snimio 1999. godine igrani film i TV-seriju.
Medju zarobljenima bilo je najviše Hrvata, zatim Slovenaca, pa oko 5.000 Muslimana i 2.000 Srba i Crnogoraca, pripadnika četničkog pokreta.
Svedoci tvrde da su mnogi partizanski borci odbijali da vrše streljanje, pa su iz raznih mesta bivše Jugoslavije angažovani „dobrovoljci“. Ubijana su čak i deca, koja su bila u košuljicama. Ubice su, kratkim rafalom u potiljak, raznosili lobanje ljudi i dece u paramparčad. Komadići kože, mesa, kostiju, mozga, očiju i mlazevi krvi prianjali su uz uniformu ubica. Krvavi od glave do pete, oni su, obezbedjeni tenkovima sa posadama, danonoćno ubijali.
Buldožeri su zatim zatrpavali jame i ravnali zemlju.
Taj pokolj zastrašujućih razmera ne može se nikako opravdati. Ali, zahvaljući podacima iz „Crne knjige KGB“-a, stiče se novi i znatno širi istorijski okvir, u kome se jasnije vide lica državnika, političara i vojnih komandanata većeg broja zemalja toga doba.
Sukob Staljin – Tito
O sukobu Staljin – Tito objavljeno je već tuce knjiga. Iz „Crne knjige KGB“ proizlazi da je Staljin imao prema Titu podorzrenje još dok je boravio u Moskvi, naročito od 1937. godine, kada je Broz postao generalni sekretar KPJ, čiji su mnogi istaknuti članovi likvidirani u tzv. čistkama. Smrt je, medjutim, bila sastavni deo kako Staljinove spoljne, tako unutrašnje politike, konstatuju autori knjige.
JosipKopinič, „Vazduh“, agent NKVD-a, postao je „vezni igrač“ izmedju Tita i Moskve. Ali, Kopinič,koji je uživao poverenje svojih moskovskih nalogodavaca, postao je blizak Titu. Tako su osujećeni i planovi sovjetskih agenata za likvidaciju Tita u godinama Drugog svetskog rata, kao i pokušaj ocrnjivanja Tita neposredno posle završetka Drugog svetskog rata. Tome je naročito doprinela Titova izjava na kraju Drugog svetskog rata: „Mi nećemo nikad više od bilo koga da budemo zavisni.“
U centrali moskovske tajne službe, Tito je okarakterisan kao čovek koji „uživa veliku popularnost, dobar izgled, jak karakter, razum i volju“, ali i negativne osobine kao što su „ pohlepa za moći, neumerenost, oholost i neiskrenost“.
Hladan odnos Tita i Aleksandra Rankovića prema Saveliju Burtakovu, koji je bio NKGB – Resident u Beogradu i glavni savetnik OZNE u prvim posleratnim godinama takodje je doprinosio da sovjetska vlast ima podozriv odnos prema Titu. Burtakov, koji je razne opljačkane dragocenosti iz jugoslovenskih kuća iznosio tajnim kanalima, uručio je Rankoviću Staljinov portret, potajno očekujući da će mu se Ranković što više približavati. Ali, Burtakov je tim i drugim postupcima izazivao sve veće nezadovoljstvo. Usled toga, bio je prekomandovan u Rumuniju, zatim u Čehoslovačku, a njegovo mesto u Beogradu zauzeo je Arsenij Tiškov.
Osim pojedinaca, kao što su bili, recimo Koča Popović i Vladimir Velebit, svi ostali najviši rukovodioci Jugoslavije, nisu se ideološki razlikovali od sovjetskih.Milovan Djilas je govorio o tome podrobno u svojim knjigama, a maja 1989. meni je rekao: „Mi smo bili najbolji djaci u Staljinovoj školi!“
Staljinu su, medjutim, bili potrebni ne samo ideološki vernici, nego i apsolutni poslušnici. Po ugledu na druge zemlje komunističkih režima, počelo se sa osnivanjem „rezidentura“ sovjetskih tajnih službi u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju, i tzv. „podrezidenture“ po gradovima u unutrašnjosti Jugoslavije, saopštavaju autori „Crne knjige KGB“. Jugoslovenska OZNA je utvrdila da su šefovitih centrala počeli da se bezobzirno mešaju u unutranje prilike i odnose u Jugoslaviji i da razaraju unutrašnju državnu bezbednost. Naročita zabrinutost se javila kada je utvrdjeno da su medju mnogobrojnim zavrbovanim saradnicima i doušnicima sovjetskih centrala, i ministar industrije Andrija Hebrang i ministar finansija Sreten Žujović. Tito se posebno razbesneo kada mu je Ranković saopštio da je saradnica sovjetske tajne službe postala i Dušica Perović, rukovodilac jugoslovenskog šifrantskog odeljenja. Tito je Rankoviću kazao: „Stvaranje obaveštajne mreže – to im nećemo ni po koju cenu dozvoliti! I to im moramo odmah bez okolišenja saopštiti!“
Tiškov je, medjutim, zahtevao otvoreno još veći broj sovjetskih centrala i sovjetskih tajnih agenata, kao i pravo da od centrale OZNE dobije sve informacije o jugoslovenskim agentima, njihova akta i planirane operacije.
Pošto je u to vreme planirano stvaranje Balkanske federacije, Staljin je počeo da to doživljava kao potencijalnu opasnost za sovjetsku hegemoniju, što je, najzad, dovelo do isključenja KPJ iz Kominforma, posleratnog naslednika Kominterne. Sovjetska tajna služba dokazivala je da je Jugoslavija pod „uticajem britanske špijunske mreže“ i da je KPJ postala „ revizionistička partija“.
Tito, koji je u kartoteci sovjetske tajne službe imao šifru „Orao“, dobio je sada novu šifru: „Strvinar“.
Staljin je bio duboko uveren da će Tita moći da smeni. Računao je, pored svega čime je raspolagao, i sa „krticama“ Hebrangom i Žujevićem, generalmajorom Momom Jurovićem, koji je brinuo o Titovoj telesnoj zaštiti, kao i sa mnogim drugim rukovodiocama na raznim nivoima u Jugoslaviji.
Počeli su brzo i oružane provokacije i pogranični sukobi, čiji je bilans poznat. (U cilju odbrane od sovjetske invazije, bilo je čak planirano da se Vojvodina potopi i pretvori u more! Taj podatak je saopštio i Koča Popović u knjizi Aleksandra Nenadovića „Razgovori s Kočom“).
Najzad, Josif Griguljevič – ( sa šiframa MAX i DAX) – koji je imao vodeću ulogu u likvidaciji Trockog, bio je zadužen za ubistvo Josipa Broza. Ali, atentat planiran početkom februara 1953. godine, kao što je već opisano u drugim knjigama, nije uspeo.
Nakon Staljinove smrti, umesto planiranja atentata na Tita, započeto je pomirenje.
Nikita Hruščov je kopiju referata, koji je podneo na XX kongresu, uručio tadašnjem jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi Dobrivoju Vidiću, i u prisustvu Molotova, Maljenkova, Suslova i drugih članova sovjetske vrhuške, kazao mu:“Predajte ovo Brozu. Kada pročita ovaj referat, videće da je kao da ga je on pisao!“
Kada je Hruščov maja 1955. posetio Beograd, „ratne sekire“ su zakopane.
Tajne sa Briona
Posle pobune u istočnom Berlinu 1953. i brzo ugašenog manjeg oružanog ustanka 28.juna 1956. u Poznanju u Poljskoj, došlo je do ustanka madjarskog naroda protiv omraženog Rakošijevog režima 23.oktobra 1956.godine. Madjarski ustanak, a u vezi s tim i uloga jugoslovenske ambasade u Budimpešti, predmet su ogromnog broja knjiga koje su objavljene u mnogim zemljama Evrope i sveta. Knjiga Veljka Mićunovića „Moskovske godine 1956/58“, koja se pojavila 1977. godine, imala je do raspada komunističkog sistema najveći ugled. Ali, počev od pada Berlinskog zida, taj dogadjaj je opisivan sa svih mogućih strana.
Neke tajne čuvane su decenijama. Medju njima je bio i tajni sastanak Tita sa Hruščovom i Maljenkovom na Brionima u noći 2. i 3. novembra 1956. godine, koji je usledio posle druge oružane intervencije sovjetske armije u Budimpšti. Na tom sastanku odlučeno je da se Imre Nadj smeni, progna i osudi na smrt. Drugo, izmedju predloga Hruščova da na mesto Nadja dodje Janoš Minik, tadašnji madjarski ambasador u Moskvi, odneo je prevagu Titov predlog da se na to mesto postavi Janoš Kadar.
(U Arhivi Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije bilo je na desetine fascikla sa tajnim izveštajima o tim dogadjajima i o situaciji u našoj ambasadi u Budimpešti, kao i o sastanku na Brionima. Na osnovu uvida u te tajne izveštaje, napisao sam o tome tekst, koji je objavljen aprila 1983. godine u „Književnoj reči“).
U vezi sa madjarskim ustankom, autori „Crne knjige KGB“-a dali su najviše prostora Juriju Andropovu, tadašnjem sovjetskom ambasadoru u Budimpešti.
Stari KGB-ovac, Andropov, imao je, prema podacima iz ove knjige, ključnu ulogu i u eri Leonida Brežnjeva, posebno u gušenju „Praškog proleća“ 1968. godine, kada je smenjen Aleksandar Dubček.
Pošto je Tito, zajedno sa tadašnjim rukovodstvom, podržavao Dubčeka, i omogućio mnogim gradjanima Čehoslovačke boravak u našoj zemlji, koji su organizovali antisovjetsku kampanju, sovjetske pretnje bile su uperene i protiv Jugoslavije. Vojna pripravnost Jugoslavije bila je na najvišem stepenu, promenjeni su vojni planovi i strategija, i uveden je koncept opštenarodne odbrane i zaštite.
Autori „Crne knjige KGB“ ne pominju podatke koji se odnose na Tita i Jugoslaviju, ali su vrlo iscrpno osvetlili dogadjaje u Čehoslovačkoj.
Sovjetska tajna služba organizovala je kasnije operaciju „PROGRES“ zbog masovnog pokreta u Hrvatskoj. Kako je konstantovano, kriza 1971. bila je najteža kriza u Jugoslaviji od vremena Titovog razlaza sa Staljinom 1948.godine.
Što se tiče Milovana Djilasa, njegova knjiga „Nova klasa“ ocenjena je kao najrazornija kritika sovjetskog sistema, a sam Djilas kao „disident broj jedan“. Zbog toga je sovjetska tajna služba decenijama onemogućavala pojavu te knjige u SSSR- u, njeno korišćenje ili čak pominjanje.
„Crna knjiga KGB“ , koja sadrži podatke o skoro 1000 ličnosti, medju kojima su naugledniji i najuticajniji državnici, diplomate, političari, generali, agenti, filozofi, pisci, razni umetnici, novinari, crkveni velikodostojnici ,sportisti itd., deluje poput „tajne enciklopedije“ 20. veka. Pažljivim čitanjem te knjige dolazi se do poražavajućeg zaključka: istorija minulog veka bila u velikoj meri posledica, ponekad čak direktan rezultat, delovanja tajnih službi!
Ova knjiga sadrži dva poražavajuća primera.
Prvi primer je izgradnja Berlinskog zida, uz prećutnu saglasnost SAD.
Drugi primer je rušenje nemačkog kancelara Vilija Branta, kome je istočnonemačka tajna služba zajedno sa sovjetskom, postavila u kabinetu agenta Gintera Gijoma!
Injacio Silone (Ignazio Silone) rekao je jednom u šali Palmiru Toljatiju: „Odlučujuća bitka vodiće se izmedju komunista i bivših komunista“, a Kestler je ostavio poruku da „okaljana civilizacija neminovno kalja i svoje potomstvo“.
Onima koji su preživeli 20. vek i pročitali „Crnu knjigu KGB“, doživeće možda reči Silonea kao proročanstvo, a Kestlerovu misao kao suštu realnost.
|
|