Ljudske su sposobnosti u populaciji statistički raspoređene po Gausovoj, zvonastoj krivulji normalne distribucije. To znači da većina ima određenu sposobnost razvijenu na nekoj prosečnoj osnovi, dok se broj pojedinaca s povećanim ili smanjenim sposobnostima simetrično smanjuje. One pojedince koji imaju jednu ili više sposobnosti značajno natprosečno razvijene obično nazivamo nadarenima u toj sposobnosti (Koren, 1989.). Darovito dete je dete rođeno s neuobičajenom sposobnošću da savlada određeno područje, ili područja.
Genij je ekstremnija verzija darovitog deteta koje stvara na stupnju odrasle osobe iako je još uvek dete.
Talentovan je reč koja dolazi iz grčkog jezika-talanton, odnosno latinskog jezika-talentum, a izvorno znači meru, pa zdelicu kojom se meri, pa zlatan novac. Onaj koji je imao talenta bio je osoba sa merom, sa osećajem za meru i kao takav ( duhovno ) bogat. Danas, talenat označava razvijenu područno specifičnu darovitost.
O darovitosti se može govoriti kao o izuzetnosti ličnih mogućnosti pojedinca. O fenomenu darovitosti postoje brojne definicije. Starije su pretežno usmerene na visoke intelektualne potencijale. Novije definicije uzimaju u obzir intelektualne sposobnosti, ali samo kao uslov. Dakle, ne smatraju ih dovoljnima za ukupno objašnjenje darovitosti. Savremene definicije darovitosti prave razlike prema oblastima darovitosti: u opštim intelektualnim sposobnostima, u kreativnim sposobnostima, u akademskim sposobnostima( za prirodne nauke, jezik ), u socijalnim sposobnostima( liderstvo ), psihomotornim, umetničkim i dr. Smatra se da jedna definicija nije dovoljna da se njome mogu obuhvatiti sve oblasti u kojima se darovitost može manifestovati.
Darovitost ne podrazumeva isključivo natprosečnu inteligenciju. Potrebno je da dete poseduje jos neke karakteristike da bi se moglo smatrati darovitim, kao što su: rano korišćenje širokog rečnika, rano korišćenje fraza i celih rečenica, sposobnost koncentracije, rani interes za datume i časovnik, interes prema knjigama a kasnije prema enciklopedijama i atlasima, rano otkrivanje uzroka i posledica.
Literatura: Gr.autora,2003,Daroviti i šta sa njima,Vršac
Политика – додатак за културу и науку,14.мај, стр.09, под насловом „Срозавање мозга“
Математичар светског гласа Стево Тодорчевић (1955) постао је редовни члан Српске академије наука и уметности пре две године, иако је пре тога решио неколико кључних математичких проблема који су годинама чекали да се реше, што је задивило чак једног од највећег математичара 20. века Паула Ердеса (1913 – 1996).
Тодорчевићу је прорекао славну будућност академик Ђуро Курепа, код кога је он 1979. одбранио докторат, када сам тог прослављеног математичара – (који је открио операцију левог факторијала и поставио „Курепину хипотезу“, коју су 2004.доказали француски математичари) – интервјуисао 80 -их година за „Политику“.
Курепа је зверски убијен у Београду 1993.године!
Коментаришући тај злочин, професор Иван Ивић је интервјуу од 13. новембра 1993. године рекао:„Наука не станује више овде!“
Да ли је у међувремену наука нашла своје место под Сунцем у Србији?
Да ли се у нашој широј јавности ишта зна о Стеви Тодорчевићу?
Пошто је улога штампе да информише јавност, потражили смо податке о објављеним студијама Стеве Тодорчевића.
У поређењу са страним изворима, наши су,као што је то чест случај, „мутни као вода у Марици!“ Међутим, научни извори у САД, Канади, Немачкој, Француској,Шпанији итд., декартовски јасни и разговетни, садрже готово све што је битно о Тодорчевићу, његовом научно-истраживачком раду и активностима, објављеним књигама, чак докторантима, међу којима је и Војкан Вуксановић, итд.
Тодорчевић је један од ретких математичара са балканских простора чија је дела објавио издавач светског реномеа „Springer-Verlag“,Берлин-Хајделберг-Њујорк. (У издаљу тог издавача појавила се 2008. и студија Градимира Миловановића „Интерполациони процеси – базичне теорије и примена“, који је такође математичар светског угледа, ангажован на већем броју међународних пројекта, међу којима је и „Пројекат математичке генеалогије“.Миловановић, дописни члан САНУ, наш је најцитиранији научник у иностраним стручним публикацијама!)
Канада је Тодорчевићу доделила 2004. године звање „водећег истраживача“, а после универзитета у Торонту и многих других европских и ваневропских, он је од 2006.године професор универзитета Париз VII.
Ивић је у поменутом интервјуу упозорио да није реч само о „одливу мозгова“ из Србије, већ истовремено о „фрапантном срозавању мозга“.Ко хоће у то да се увери, нека ослушне свакодневне разговоре младих, као и дела наших „елита“, који се завршавају речима: „То је то!“
Поједини угледни семантичари и психолози утврдили су да се особе које изричу тај „дубокоумни закључак“ налазе на развојном ступњу шестогодишњег детета. Уколико неко жели да стекне потпунију слику и о нашем општем стању, довољно је да пажљиво прочита текст Милана Грола „Сан“ из 1902. године.
Ако се још можемо убедити у истинитост математичких теорија,онда би требало што пре позвати Тодорчевића да објасни грађанима Србије зашто је разлика између 9 и 10 већа од разлике између 99 и 100.
Можда би се грађани Србије и њене „елите“ најзад пробудили.
Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuće, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.
Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji… U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.
Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.
Postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu…
Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.
U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.
Može se reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.
Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.
Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.
Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.
Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija.
Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti.
Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran.
I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.
Ipak svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.
Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).
Znakovi stresa
Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?
S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.
Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja… Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.
Ukoliko se ništa ne preduzme kao poslednja faza javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine…). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.
Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji.
Izvori:
http://savetovaliste.nshc.org.rs/stres.htm
Politika, 03. maj 2011. str. 10
Gelotologija, nova nauka o smehu.- Deca se smeju 400 puta, odrasli samo 15 puta dnevno! – Škole smeha i novi naučni projekti.
Filozofija i umetnost odavno su pružile dokaze da smeh nije šala. Medjutim, do početka 21. veka, malo je ko očekivao da će smeh postati predmet posebne nauke koja će se studirati na evropskim i svetskim univerzitetima! Ime te novorodjene nauke, kao što je to slučaj sa mnogim drugim naukama, potiče iz grčkog jezika. To jest, od reči gelos (smejati se), nastao je naziv gelotologija, nauka o smehu.
Vodeće mesto medju ekspertima za smeh, gelotolozima, zauzeo je Vilijam Fraj, neurolog sa Stanford univerziteta u SAD, koji je postao osnivač Internacionalnog društva za istraživanje humora (ISHS).
Otkrića neurologa su omogućila gelotolozima da se oglase radosnim uzvikom: „heureka!“ Naime,uz pomoć magnetne rezonanace, neuroradiolog Dean Šibata iz Njujorka prvi je otkrio da je smeh povezan sa jezgrom u bazalnom delu prednjeg mozga (nucleus accumbens), koji, inače, ima centralnu ulogu u moždanom sistemu nagradjivanja, što znači sudeluje i u nastanku raznih ljudskih poroka, naročito onih koji se imenuju kao zavisnot. To su, npr. pušenje, alkohol, droga, igre na sreću itd.
Šikabatino otkriće je doprinelo da se objasni kako se humor preradjuje, sa kojim je sve telesnim i duhovnim funkcijama povezan, da se stekne potpuniji i dublji uvid u osećanja ljudi i njihovo socijalno ponašanje i spozna lekovito dejstvo smeha, o čemu se govori u mnogim prastarim civilizacijama i kulturama.
Najsvežija istraživanja pokazuju da se deca – ( čije lice ozari smeh već posle pete ili šeste nedelje nakon rodjenja) – smeju 400 puta dnevno. Medjutim, danas se odrasli Evropljani smeju prosečno samo 15 puta dnevno, što iznosi oko 6 minuta, dok je pre 40 godina njihovo lice zračilo osmehom 18 minuta dnevno!
Nova saznanja o smehu i njegovoj ulozi u životu ljudi – (eksperti poručuju da se gradjani moraju prvenstveno čuvati i štititi od političara koji ne umeju da se smeju!) – i rezultati empirijskih istraživanja pokrenuli su veliki broj novih projekata kao što su, terapija smehom, seminari smeha, škole smeha (koje su postale vrlo popularne u Nemačkoj), otvaranje „sala za smejanje“ u bolnicama i kliničkim centrima, preuredjenje televizijskih programa, u cilju smanjenja broja horor filmova i sadržaja ispunjenih agresijom, nasiljem itd.
Naučni dokaz univerzitetskih istraživačkih centara u Merilendu i Amsterdamu da se prilikom smeha povezuju desna i leva hemisfera ljudskog mozga i da smeh jača imunološki sistem čoveka, ohrabrila je još vi pokretače ovih akcija. Pritešnjeni naučnim dokazima, pred njima su, na primer, već poklekli i gospodari kase zdravstvenih osiguranja u Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Italiji itd., koji su u početku kategorički odbijali da prihvate finansiranje terapije pomoću humora i smeha.
S druge strane, ta otkrića i saznanja podstakla su formulaciju raznih novih naučno-istraživačkih projekata.Medju njima je, kako se smatra, najprivlačniji multidisciplinarni projekat „Mozak i duhovna kibernitika“, koji ima za cilj da osvetli centar mišljenja i supstrat duhovnog života čoveka.
Mnogi su govorili da je filozofiranje počelo čudjenjem, koje je neodvojivo od smeha, o čemu svedoči i indoevropska reč „smei“. Ali, ako se ostvari zamisao, prema kojoj, ide vreme u kome neće biti više mesta za čudjenje, da li će to značiti da će se ljudi smejati tek ako ih neko golica po tabanima, što je – kako smatraju antropolozi – dovelo do „prasmeha“ pre osam miliona godina.
U vezi sa smehom, naučnici se suočavaju i sa mnogim drugim ozbiljnim pitanjima.Jedan od njih kaže duhovito: „Neće biti ni optimista, ni pesimista: Svi će se smejati do suza!“ Ili, kazano u duhu poznate srpske izreke:„Svi će se smejati na brašno!“
Svi ljudi imaju probleme sa spavanjem, sa poremećajima spavanja, pa čak i deca. U prvoj godini detetovog života zahtevi se prilagođavaju njegovom fiziološkom, perceptivnom i motornom funkcionisanju, kao i uspostavljanju primarnih socijalnih odnosa. San je ključni element i indikator tih procesa. U prvim danima i mesecima života odojčeta spavanje je vezano uz osećaj sitosti i gladi. Kod rođenja normalno donešena beba provede 2/3 od 24 sata spavajući. U tom periodu san i budnost se menjaju svakih 3-4 sata. Obično oko 6. meseca najduži period spavanja produžava od 4 na 6 sati, a beba se noću nekoliko puta budi. Periodi budnosti danju postaju duži i prekidaju se povremenim spavanjem. Šestomesečna beba spava oko 50% vremena od 24 sata. Većim delom spava tokom noći i obično 2 puta danju. Do prve godine života kod većine dece ostaje samo jedno dnevno spavanje tokom popodneva. U predškolskom dobu, zavisi od socijalnih očekivanja, većina dece vise ne spava danju i san postaje vezan samo uz noć, iako kod neke dece potreba za popodnevnim spavanjem ostaje ceo život.
Noćno buđenje
Problemi noćnog buđenja su najčešće razvojni i prolaze spontano. Mirna i kratkotrajna buđenja tokom noći su tipična za decu od 18 meseci. Vremenom frekvencija i trajanje budnosti opada. Istraživanja su pokazala da oko 70% tromesečnih beba spava noću od ponoći do 5 satu ujutru, kontinuirano bez buđenja. Oko 83% šestomesečnih beba i 90% devetomesečnih beba spava celu noć. Bebe stare od 9 do 24 meseci često se bude, u proseku 2 puta noću, iako se većina tih beba sama smiri i ponovo zaspi, bez plača ili nekog drugog načina uz pomoć kojeg signaliziraju okolini da su budni, te roditelji takvo buđenje ne primećuju.
Kako treba postupati sa decom koja imaju probleme sa spavanjem?
Pre nego sto potraže pomoć stručnjaka, dobro je da roditelji nekoliko dana vode dnevnik spavanja u koji će uneti sve podatke u vezi detetovog spavanja, npr.: kada leže, koliko vremena treba detetu da zaspi, koliko dugo spava do prvog buđenja, da li i koliko dugo plače i sl. Zatim je potrebno uvideti eventualnu povezanost između problema spavanja i odnosa roditelj – dete. Uvažavajući detetovu ličnost najčešće se sprovodi modifikacija ponašanja, kojom se uči dete da spava samo u vlastitom krevetu uz minimalnu intervenciju roditelja.
Potrebno je:
1. Napraviti raspored:
Insistira se da roditelji uvek stave dete u krevet u isto vreme , uz priču, poljubac ali bez nošenja i ljuljanja, jer deca brzo steknu naviku i u tom periodu im je uvek lakše da zaspu. Da bi se stalni raspored napravio, potrebno je da se i svako jutro budi u isto vreme. Produženo spavanje vikendom, koje roditelji deci često dopuštaju, najčešće zbog svojih navika, stvara probleme kod dece, jer im onemogućava usvajanje jednog istog ritma koji je njima potreban za kvalitetan san.
2. Fizička aktivnost:
Fizička aktivnost olakšava ulazak u san, smanjuje tenziju u mišićima, i čini san kvalitetnijim za decu. Verovatno je većina roditelja primetila kako je ponekad, kada je vreme loše, ili kada su deca provela veći deo dana za računarom, umesto da su bila fizički aktivnija u igri sa vršnjacima, teško uspavati uveče dete. Kod dece fizička aktivnost treba da bude upražnjavana minimum tri puta vise, da bi njihov san postigao isti kvalitet.
3. Ležanje u krevet:
Kod dece bi najbolje bilo da svoj krevet doživljavaju samo kao mesto gde se spava, a ne i kao mesto za igru ili kao sredstvo za provođenje slobodnog vremena. Samo leganje u krevet kod njih će stvoritio opuštanje mišića, jer će se njihov organizam automatski pripremiti za spavanje. Ulazak u san biće im lakši i brži, a relaksacija koja je veoma važna pred spavanje biće verovatnija.
4. Ugasiti televizor:
Čak i ako dete ne razume u potpunosti temu i radnju horor filma, na koji povremeno baca pogled, ili ga gleda zajedno sa roditeljima, ono oseća napetost koja je prati, registruje muziku, i trgne se na iznenadne, zastrašujuće scene. Dete, pri tome, nema razvijene kapacitete da obradi informacije i emocije koje to u njemu pobuđuje. Zbog toga, gledanje intenzivno i sa napetošću nabijenih scena za dete predstavlja prejako iskustvo, koje će obrađivati tokom sna. Istraživanja pokazuju da deca koja više gledaju filmove i sadržaje koji su namenjeni odraslima, imaju značajno više problema sa spavanjem.
Parasomnije (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)
Somnabulizam (hodanje u toku spavanja-mesečarenje)
Mesečarenje je uglavnom vezano za period takozvanog dubokog spavanja, i najčešće se javlja kod dece i adolescenata. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje “razbuđen” , dok su više mentalne funkcije još uvek “uspavane”, što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili korišćenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je utvrđeno verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti moze biti štetno i opasno po pacijenta u toku mesečarenja. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora (stres, neispavanost, alkohol) koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece , i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećim slučajevima, deca jednostavno “prerastu” mesečarenje i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđivanje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni.
Noćne more
Noćne more su snovi koji se javljaju tokom takozvane REM faze spavanja, i za koje su karakteristična osećanja straha i ekstremne ankstoznosti. Ovaj fenomen najčešće se javlja tokom kasnijeg dela noći i često budi spavača, koji će se verovatno sećati sadržaja sna. Većina noćnih mora je normalna reakcija na stres, i mnogi kliničari veruju da one uspešno pomažu osobama da prođu kroz traumatska iskustva. Jednostavno, osoba koja je tokom dana izložena većem broju iskustava koja na nju deluje pobuđujući intenzivne emocije, nema vremena da ih u miru obradi i prihvati, pa zato tokom sna, nakon relaksacije organizma u prvoj polovini spavanja, dolazi do “ponovnog proživljavanja”. Bitna karakteristika ovog poremećaja je ponavljanje zastrašujućih snova koji dovode do buđenja. Sadržaj noćnih mora vezan je za prateće fizičke opasnosti (proganjanje, napad, povreda) ili opasnost može biti manje naglašena, ali je naglašena lična greška (snovi u kojima smo osramoćeni, pad na ispitu, loša ocena u školi). U većini slučajeva noćne more ne ponavljaju stvarne događaje. Može se javiti više noćnih mora tokom jedne noći, obično s ponavljajućom temom. Završavaju se buđenjem i dugotrajnim osećanjem straha, što dovodi do teškoća ponovnog spavanja. Nejčešće počinju između treće i šeste godine života. Većina dece barem povremeno sanjaju takve snove, ali oni uglavnom nakon nekoliko godina povremenog javljanja spontano iščeznu. U uzrastu od tri do pet godina 10-15 odsto dece ima toliko snažne noćne more da se roditelji ozbiljno uznemire. Ako je učestalost visoka (nekoliko nedelja) , snovi mogu da postanu izvor zabrinutosti. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu.
Noćni strahovi
Noćni strahovi su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem i traju do deset minuta. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Noćni strahovi obično počinju kod dece izneđu četvrte i dvanaeste godine života i spontano prolaze tokom adolescencije. Neka istraživanja govore i o porodičnoj sklonosti.
Literatura:
- Marković S., Čolin T. (2004 ): Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji, Save the children
- Trajanović,N. (2007) ,,Parasomnija (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)” www.stetoskop.info
Pedesetih godina 20. veka, naučnik Eugene Aserinsky je otkrio da se tokom sna smenjuju dva osnovna oblika spavanja. Jedan oblik je prepoznatljiv po brzim pokretima očnih jabučica ispod kapaka i nazvan je REM fazom. U toku ove faze mozak se odmara i regeneriše, propušta više krvi i troši više kiseonika i glukoze. Takođe, u ovoj fazi spavanja sanjamo. Drugi oblik nazvan je NREM fazom spavanja, i u toku ove faze ne sanjamo.
Tokom godina, ovi nalazi su proveravani u mnogim istraživanjima. Rezultati su produbljivani i razotkrivali su mnoge misterije spavanja.
Danas je poznato da, nakon što zaspimo, prolazimo u snu kroz četiri faze spavanja:
U prvoj fazi spavamo najplićim snom. Mišići se opuštaju a srčani rad se usporava; prema EEG zapisu ovaj stadijum je nalik budnom stanju.
Druga faza predstavlja početak dubljeg spavanja; u ovoj fazi javlja se mesečarenje i govor u snu.
Treća i četvrta faza su veoma slične i karakteriše ih dubok san; za buđenje iz 4. faze potreban je jak stimulus.
Kada dosegnemo fazu najdubljeg sna, razdoblje REM spavanja (4.faza), opet krećemo u 1. pa u 2. i 3. fazu NREM spavanja, a zatim opet u 4. Tokom noći pet ili šest puta prelazimo iz REM u NREM spavanje i obrnuto.
Prva faza REM spavanja obično počinje 90 minuta nakon uspavljivanja. Kako noć prolazi NREM razdoblja su sve kraća, a REM sve duža, što znači da bliže jutru sve više sanjamo. Međusobni odnosi stadijuma i faza spavanja, njihovo trajanje i dužina spavanja se menjaju tokom uzrasta.
U svakoj REM fazi sanjamo, a sećamo se snova samo iz zadnje REM faze. U toku ove faze uglavnom se ne mičemo. Naše telo je imobilisano elektrohemijskim porukama iz mozga, koje istinski parališu naše mišiće. To je mehanizam koji nas sprečava da radimo ono što sanjamo i da se povredimo tokom sna.
Naučnici su utvrdili da SVI SANJAMO, iako postoji mali procenat osoba koje se nikad ne sećaju svojih snova.
Naučnici tvrde da ukoliko konzumiramo alkohol, pića koja sadrže kofein ili energetska pića pre spavanja, obavezno nam se javljaja nedostatak sna u REM fazi (kao i nakon uzimanja tableta za spavanje). A ovo je bitno, jer usled nedostataka sna u REM fazi dolazi do sledećih simptoma: aksioznost, razdražljivost, teškoće sa koncentracijom; takođe, moguć je i poremećaj u ishrani, tačnije povećan apetit.
Nedostatak spavanja u REM fazi znači da većim delom noći spavamo dubljim NREM fazama. Zbog toga je teško prekinuti sa uzimanjem lekova i alkohola jer je bez njih otežano spavanje. Onog trenutka, kada se prestane sa uzimanjem tih supstanci pojavljuje se snažni REM učinak (potreba organizma da nadoknadi REM faze-potreba za snom). Tada se počinjemo bojati spavanja, odnosno plašimo se dubokog spavanja (teško se budimo, previše spavamo) i vraćamo istim supstancama kako bi ponovo sebi uskratili REM faze, i samim tim lakše spavali i lakše se budili. U težim slučajevima – dugotrajnim, dugogodišnjim izostancima sna u REM fazi (npr. kod alkoholičara) usled prestanka uzimanja određenih supstanci može doći do halucinacija, opsesije, psihoze. Dakle, REM efekat u tim slučajevima može biti toliko snažan da deluje čak i u budnom stanju!
LITERATURA:
Hock, R. R., (2004): Četrdeset znavstvenih studija koje su promijenile psihologiju, Naklada Slap, Jastrebarsko
„Politika“, 30.04.2011., „Jezik života“, str. 09.
Posle Erika Kula (1960), koji je 2000. godine postavio čvrste temelje sintetičkoj biologiji, toj – kako se predviđa – vodećoj nauci u 21.veku, tim naučnika sa univerziteta u SAD i Evropi, u kojem ima glavnu reč profesor Stanford univerziteta u Kaliforniji Dru Endi (1970), pokušaće da odgonetne jezik života.
Informatičar Hristofer Fogt, jedan od istraživača iz tog tima, objasnio je da je njihova namera da stvore jezik pomoću koga će biti programirane ćelije kao što se programiraju roboti i kompjuteri. To jest, spojiće gene tako da ćelije uvek isto reaguju na određene situacije.
Po mišljenju ovog mladog naučnika, koji kaže u šali da se 15 odsto ljudskih gena „podudara“ sa genima banane, biće to početak ovladavavanja kompleksnim životom, novog naučnog projekta sintetičke biologije, koji okuplja naučnike raznih struka, što može dovesti , kako veruje, i do rađanja nove biološke naučne oblasti.
Ovaj naučni tim je pomoću standardizovanih genskih isečaka, popularno nazvanih „biocigle“- (što je specijalnost Endija i njegovih saradnika Tomasa Knajta i Džeralda Sasmana) – stvorio posle četvorogodišnjeg naučno -istraživačkog rada bakterije koje detektuju arsen, zatim svetleći sinhroni časovnik konstruisan pomoću tri gena iz jedne bakterijske kulture, drveće koje može da svetli poput sijalica, pa bakterije koje proždiru koleru, mikrobe koji mogu da žive na Marsu itd.
Kako su istraživači predstavili javnosti rezultate svoga rada, biosenzor počinje da svetli kada se u vodu sipa arsen. Svetlucanje se pojačava kada se poveća količina arsena, ali nestaje ako u vodi nema arsena.
Komenarišući sinhroni časovnik, švajcarski biolog Martin Fusenegerd je rekao: „To se može uporediti sa momentom kada istovremeno zasvetle svi semafori u svetu!“
Ne skrivajući zadovoljstvo zbog dosad nezabeleženih dostignuća u istoriji nauke, Ron Vajs, jedan od članova tog tima, kaže da nova otkrića prate i razne zagonetke, koje oni zasad nisu u stanju da odgonetnu. Tako, na primer, kada se ubrizgaju strani geni u bakteriju, nastaju mnogi neželjeni efekti. Pri tom je uočeno da to u nekim slučajevima izaziva velike promene u ćelijama, dok se u drugim slučajevima ubrizgani geni brzo neutrališu. Što znači, procesi se ne mogu još uvek potpuno predvideti i kontrolisati. Jer, kako je rekao Vajs, u ćeliji, za razliku od kompjuterskog čipa koji ne odstupa od programa, „sve sa svim“ reaguje. Osim toga, sa tim novim naučnim otkrićima, javljaju se razna etička pitanja i dileme.
Stara je istina: istraživanje je uvek na putu, nikada do cilja. Osim toga, prirodne nauke, ma koliko njihovi rezultati bili fascinatni, nemaju snagu da stvore novi pogled na svet.Ali, imaju snagu, zahvaljujući pre svega onima koji poseduju moć a čiji su geni „podudarni sa genima u banani“, da uguše nove poglede na svet. Čak, kako je pokazalo istorijsko iskustvo, da nastane situacija koja omogućava da stanoviše smrti zadobije premoć nad stanovištem života.
Ako odgonetka jezika života doprinese životnom napretku, onda se od ovih novih istraživanja može očekivati da postanu izvor nove nade i sreće ljudi na našoj planeti.
Psihoterapija
Psihoterapija može da bude korisna ako pacijentu (ili njegovim roditeljima/starateljima) ukaže na eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaj. Takođe, psihoterapeut može da pomogne pacijentu pružanjem razumevanja, podrške i nade, jer se bolesnik najčešće oseća bespomoćno, neshvaćeno i ugroženo.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim problemima. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno–bihejvioralna, gestalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba da pacijentu pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, naročito u razdoblju pre nego što počnu da deluju lekovi. Kad se pacijentu „razbistri“ stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će od terapeuta da nauči neke praktične „protivanksiozne“ veštine.
Kvalitetan psihoterapeut može da posavetuje pacijenta kako da lakše izbegne neku stresnu situaciju, ako ona postoji i ako je relevantna za pacijentovo stanje; može da mu ukaže na neki izvor stresa koji pacijent nije sam uočio; može da mu predloži neku aktivnost (hobi, sport i sl.) koja bi donela olakšanje i razvedravanje; može da ga nauči da kaže „ne“ kad je to poželjno i uputi ga u spretnije ophođenje s ljudima. Na primer, može da ga nauči kako da prikrije svoju stidljivost i osetljivost , kao i kako da ne pokazuje da je povređen, jer niko ne voli da se druži sa osobama prema kojima mora da se ophodi „noseći rukavice“.
Najzastupljenija psihoterapijska tehnika, kognitivno-bihejvioralna (spoznajno-ponašajna) terapija temelji se na pretpostavci da su psihičke smetnje posledica duboko ukorenjenih pogrešnih i negativnih predstava pacijenta o samom sebi i o svojim okolnostima. Terapeut pokušava da pomogne pacijentu da zameni „pogrešne pretpostavke“ ispravnim, da odbaci štetne postupke ili ponašanja kao i da počne sa bavljenjem prijatnijim aktivnostima i zdravijim obrascima ponašanja. Međutim, niti svaki pacijent ima pogrešne negativne predstave o sebi, niti uvek ima uticaj na spoljašnje okolnosti, niti se uvek može izmenom ponašanja ili životnih stavova izlečiti. Kod takvih su slučajeva lekovi nezamenjivi
Samopomoć
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete samostalno da sprovodite.
Telesna aktivnost i rekreacija. Povećano kretanje može da popravi poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju poremećaje. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje „hormona zadovoljstva“ poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutralizuju delovanje stresnih hormona. Kad kažemo telesno vežbanje, ne mislimo da to mora da bude maraton ili Tour de France – sasvim je dovoljno po 30-45 minuta džoginga tri puta sedmično, ili triput po sat vremena vožnje bicikle (može i na sobnom biciklu), ili plivanje, aerobik, planinarenje, pa i obično hodanje, najbolje ubrzano! Pojava znoja znači da se nalazite pravom putu što se stepena napora tiče. Pre jače telesne aktivnosti dobro je posavetovati se s lekarom.
Vežbe disanja. Napad panike je često praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i lagano disanje „iz stomaka“ može da ublaži simptome, pa čak i trajno da učini čoveka otpornijim na stresne situacije.Opuštajuće disanje izvodi se tako da prvo dopustite vazduhu da ispuni vaš stomak (prostor ispod prsnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon toga i gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napušta donje šupljine, a na kraju vrh pluća. Nakon izdisanja pričekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udišite, opet prvo stomakom!
Vežbe opuštanja. Najpoznatije tehnike opuštanja su autogeni trening (AT) i transcendentalna meditacija (TM), ali za opuštanje služe i joga, tai-chi, neke borilačke veštine i mnogo drugih tehnika. Opustiti se možete i jednostavno tako što ćete sda e usredsredite na neku nepokretnu tačku (npr. prekidač na zidu, knjigu ili grm) i polako i duboko dišete 10-15 minuta. Takođe, još dublje delovanje ima autogeni trening. Prvi od dva stepena AT-a možete da naučite iz knjiga ili iz uputstava koja se mogu pronaći i na Internetu. AT-om se usmerava pažnja na telesne osećaje poput težine u rukama i nogama, topline u želucu, svežine u čelu, disanja i kucanja srca. Jedna cela seansa traje oko deset minuta i ima značajno antistresno dejstvo.
Poboljšajte spavanje. Ako loše spavate, evo nekoliko korisnih saveta:
– Trudite se da ležete i budite se u približno isto vreme. Nemojte puno da odstupate od tih termina čak ni za vreme vikenda.
– Pre spavanja ne uzimajte kafu ili crni čaj; preporučuje se čaj od mente, gospine trave, kamilice ili mlečna pića. Ne uzimajte alkohol mada vas uspavljuje, jer biste zbog njega mogli da se budite tokom noći. Ne večerajte kasno.
– Veći telesni napori unutar dva sata pre planiranog spavanja nisu preporučljivi. Telesne vežbe ranije tokom dana mogu da budu korisne za bolji san.
– Neka vam soba ne bude ni pretpla ni prehladna, a krevet ni pretvrd ni premekan.
– Ako ne možete dugo da zaspite, bolje je da ustanete i radite nešto po kući nego da se vrtite po krevetu. Nakon „pauze“, bićete umorniji i pospaniji.
Odmorite mozak. Nemojte da se prepuštate analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja.
Planirajte aktivnosti. Napravite raspored dnevnih obaveza. Sastavite rang listu prioriteta i počnite s najbitnijim. Izbacite ili odložite ono što nije posebno bitno. Dok bolujete od anksioznog poremećaja, nije preporučljivo da radite puno stvari, pogotovo ne odjednom. Pričekajte s presudnim životnim odlukama i velikim promenama. Ne postavljajte sebi previsoke ciljeve. Podelite brige i probleme s partnerom, prijateljem ili rođakom.
IZVORI:
http://www.zdravduh.bloger.hr/post/tretman-tjeskobnih-poremecaja/486169.aspx
Igra je aktivnost kroz koju se najpotpunije ostvaruje psihofizički razvoj deteta. Po svojim karakteristikama razlikuje se od svih drugih aktivnosti. Ona proizilazi iz unutrašnje potrebe deteta – odlikuje je spontana, slobodna i originalna aktivnost deteta.
Dete u igri može da ,,abreaguje” svoje strepnje i agresiju, pa je igra i terapeutsko sredstvo ako je, opet, usmeravaju stručnjaci.
„Igra predstavlja zonu narednog razvitka deteta. U igri je dete uvek više od svog prosečnog uzrasta, za glavu više od samog sebe. Igra u kondezovanom vidu sadrži u sebi, kao u fokusu lupe, sve tendencije razvoja“ (Vigotski, 1996).“
Razvojna psihologija posvećuje veću pažnju igri tek od tridesetih godina ovoga veka. Igra je privukla pažnju ne samo zato što je ona dominantna aktivnost deteta, već zato što je povezana sa fizičkim razvojem, razvojem intelekta, motiva, procenjivanjem vrednosti, emocionalnim razvojem i razvojem ličnih osobina.
U igri dete ,,imitira” odrasle, ali na svoj sopstveni način u kome standardne obrasce ponašanja ,,igra” na način koji proizilazi iz njegovog bića, i kako mu obično nije dopušteno u odnosima sa odraslima. Tako otkrivamo i značaj igre za dečiji stvaralački odnos prema životnoj sredini.
Prema Pijažeovom shvatanju ,,suština igre je asimilacija ili primat asimilacije nad akomodacijom”. Pijaže smatra da je detetu za njegovu afektivnu i intelektualnu ravnotežu neophodno da ,,raspolaže delom aktivnosti čija se motivacija ne sastoji u prilagođavanju stvarnosti, već naprotiv, u asimilovanju te stvarnosti u sebe, bez prinuda i kazni”. Pijaže, dakle, igru izučava kao razvojni fenomen.
Oblici igre
Sa uzrastom se menjaju razvojni oblici igre. U prvoj godini, u funkcionalnoj igri , preovlađuju aktivnosti dečjih funkcija a ne karakteristike materijala ili izražajnost igračaka.
Oblici dečje igre su:
- do 6 meseci pokreti tela;
- od 6 meseci do kraja prve godine funkcionalna igra rukama;
- na početku druge godine, posebno kad prohoda dete „istražuje“ okolinu, vežba hvatanje i bacanje predmeta;
- u periodu 1,6 godina do 2 godine dete pokazuje interesovanje za igračke i drugu decu; javlja se recepcijska igra i igra mašte i dramatizacije;
- igre uloga (3,0 g);
- oko 4. godine počinje stvaralačka igra i igra u grupi od 2-3 dece;
- u 5. godini dete privlači građenje i oblikovanje i igra van kuće;
- u periodu 6. do 8. godine preovlađuju stvaralačke igre i igre s pravilima, sportske igre, receptivne i izvođačke igre.
Sa uzrastom se smanjuje broj igara i ukupno vreme provedeno u igri.
Dečje igračke
 Osnovu dečje igre čine dečije igračke, koje igri daju sadržinu i ideju. One trebaju da budu prilagođene razvojnom stepenu dece.
- Prva godina: sopstveno telo, igračke živih boja koje proizvode zvuk, plivaju … ;
- Druga godina: kolica, zvučne igračke, kocke, pesak i pribor, jednostavne slikovnice…;
- Treća godina: automobili, tricikl, konj za ljuljanje, materijal za oblikovanje, igračke od gume, delovi odeće za igre uloga, pribor za crtanje, slikovnice … ;
- Od 4. – 7. godine: bicikl, mehanizovane igračke, plastelin, materijal za građenje, crtanje, lutke, pribor za igre uloga, sanke, skije …;
- školsko doba:lopte, muzički instrumenti, komponente za konstruisanje, aparati, računar, tv…
IZVORI:
http://www.scribd.com/doc/52587506/Razvojna-psihologija-knjiga
Музика се најчешће везује за уживање и задовољство. Међутим њена едукативна улога је веома битна с обзиром да едукативно утиче на свеопшти развој детета. Студије су доказале да се човек рађа са урођеном музикалношћу и да музика утиче на наше размишљање и понашање. Највећу моћ музика показује у свом утицају у процесу учења, развоју мозга и организационих особина, као и на целокупни нервни систем. У исто време се музиком изражава наша емоционална природа. Музиком се код детета подстиче развој говора, дружељубивост, развија се интелект…
Развој музикалности код детета
- пре рођења- плод је у двадесетој недељи пре рођења у стању да чује звуке. Родитељ би тада требао да пева и свира нерођеној беби
- од рођења до 18 месеци
- непосредно након рођења, бебе могу да чују високе тонове и да буду умирене ниским. такође су у стању да разликују да ли звук долази спреда или отпозади.
- у трећем месецу почињу активно да одговарају на музику (љуљају се или окрећу према извору звука, певају самогласнике)
- са девет месеци реагују на познату мелодију
- са годину дана бебе почињу саме да производе звукове лупкајући предметима око њих
3. од 18 месеци до 3 године
- Деца почињу да уче речи песмица, да разликују гласни, тихо, брзо и споро. Такође су свесни ритмова и схватају како да сарађују са другом децом.
4. од 3-5 година
- Дете постаје свесно ритма и висине гласа. Почињу да уче сложеније песмице, уживају у плесу и истражују нове звукове и инструменте.
5. од 5-7 година
- Са све већим узрастом деца уче све сложеније песме, упознају се са слиженијим и вишеструким ритмовима, упознају шири спектар инструмената.
Треба деци обезбесити једноставне перкусионистичке инструмента. Може се остварити игра у којој ће одрасла особа заједно са децом заједно компоновати једноставне песмице, али их и упознавати са музиком различитих временских епоха и култура како бу увидела разноликост музичке културе.
 
литература: www.serbianforum.org.kutak-za-roditelje
|
|
