Poremećaj ponašanja pripada grupi poremećaja koji se javljaju u detinjstvu i mladosti. Manifestuje se narušavanjem prava drugih sa ciljem da se oni ponize ili povrede. Pored ovoga decu sa poremećajem ponašanja odlikuje nagao temperament, sklonost ka zajedljivim komentarima (zadirkivanje drugih), vulgarnost, okrivljivanje drugih za svoja nedela. Ponašanja koje dete ili adolescent ispoljava najčešće se kose sa pravnim normama i zakonom, što podrazumeva krađe, džeparenje, provale, nasilje prema stvarima ljudima i životinjama, vandalizam, trgovinu drogom, započinjanje tuča, nepažljivu i divljačku vožnju, opijanje, seksualni promiskuitet.Ova deca najčešće nisu neomiljena u vršnjačkim grupama i često su odbacivana.
Različite oblike poremećenog ponašanja dete ispoljava u grupi sa dva ili tri druga i to uglavnom na uzrastu do desete godine čineći sitna prestupništva. Sa približavanjem punoletstva, dolazi do sve većeg osamostaljivanja u antisocijalnom ponašanja.
Poremećaj ponašanja ograničen na porodičnu sredinu
Ova vrsta poremećaja se sastoji od poremećaja ponašanja koji obuhvataju antisocijalno ili agresivno ponašanje (nije samo suprotstavljajuće, prkosno, rušilačko ponašanje) u kome je izmenjeno ponašanje, i to u potpunosti ili skoro u potpunosti, ograničeno na kuću i/ili interakcije sa članovima najuže porodice ili domaćinstava. U osnovi ovaj poremećaj zahteva zadovoljenje opštih kriterijuma samog poremećaja ponašanja o kome je već bilo reči – “poremećaj ponašanja karakteriše ponavljano i trajno prisustvo obrazaca antisocijalnog, agresivnog i izazivačkog ponašanja.“ Čak i teško poremećeni odnosi na nivou roditelj – dete nisu sami po sebi dovoljni za postavljanje dijagnoze. Mogu da se jave krađe iz kuće, često usmerene na novac, ili stvari jedne ili dve određene osobe. Ovo može biti praćeno namernim destruktivnim ponašanjem, ponovo često usmerenim na određene članove porodične grupe, kao što je lomljenje igračaka ili ukrasa, cepanje odeće, grebanje po nameštaju ili uništavanje vrednih stvari. Nasilje prema članovima porodice (ali ne i drugih) i namerno podmetanje vatre (piromanija) ograničene na kuću spada takođe u ovu dijagnostičku kategoriju poremećaja.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Da bi se postaviola dijagnoza, potrebno je da ne postoji izvan porodice značajan poremećaj ponašanja. Važno je takođe, i da su socijalni odnosi deteta van porodice u okvirima normalnog.
U najvećem broju slučajeva ovi porodično specifični poremećaji ponašanja nastaju u kontekstu nekog oblika izraženog poremećaja odnosa između deteta i jednog ili više članova uže porodice. Dešava se da poremećaj može nastati u vezi sa kofliktom sa novopridošlim očuhom ili maćehom.
Nesocijalizovani poremećaj ponašanja
Vrsta poremećaja ponašanja koja se karakteriše kombinacijom trajno prisutnog antisocijalnog ponašanja (zadovoljava opšte kriterijume poremećaja ponašanja; ne sastoji se samo od suprotstavljajućeg, izazivačkog, rušilačkog ponašanja) sa značajno rasprostranjenim oštećenjem odnosa sa drugom decom.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Nedostatak stvarne integracije u grupu vršnjaka čini ključnu razliku od takozvanih “socijalizovanih“ poremećaja ponašanja i to predstavlja prvenstvo nad svim ostalim razlikama. Poremećaj odnosa sa vršnjacima najviše se uočava u vidu izolacije, i/ili odbacivanja ili nepopularnosti kod ostale dece, uz nedostatak bliskih prijatelja ili trajno empatičkih, recipročnih odnosa sa drugima u istoj starosnoj grupi. Sa odraslima najčešće dolazi do neslaganja, neprijateljstva i osećanja ozlojeđenosti. Dobri odnosi sa odraslima mogu da postoje, obično bez kvaliteta bliskosti i poverljivosti. Ako ti dobri odnosi i postoje, oni ne isključuju dijagnozu. Najčešće se nailazi i na podatak da postoji neka udružena emocionalna smetnja. Potrebno je odrediti simptomatologiju i ako je ona izražena u stepenu koji je dovoljan da zadovolji kriterijume za mešoviti poremećaj, onda treba koristiti tu dijagnozu.
Dotičemo prestupništvo koje je karakteristično da je pojedinačno, ali ne i nužno u ovoj kategoriji poremećaja. Tipična ponašanja iz prestupništva, obuhvataju: siledžijstvo, ekscesivne tuče (posebno kod starije dece), iznuđivanje ili nasilničke napade, izraženu neposlušnost, grubost, nesaradnju i otpor prema autoritetu; javljaju se i jaki napadi besa i nekontrolisanog gneva; uništavanje imovine, podmetanje požara kao i surovost prema drugoj deci i životinjama. U nekom broju slučajeva, pojedina deca se uključuju u grupne prestupe. Zbog toga je priroda prestupa manja važna u odnosu na postavljanje dijagnoze od kvaliteta interpersonalnih odnosa.
Socijalizovani poremećaj ponašanja
Ova kategorija se primenjuje za poremećaje ponašanja koji obuhvataju stalno antisocijalno ili agresivno ponašanje i zadovoljavaju opisane kriterijume poglavlja “poremećaja ponašanja“; a ne sastoje samo od suprotstavljajućeg, izazivačkog, rušilačkog ponašanja kod pojedinaca koji su uglavnom dobro integrisani u grupu vršnjaka.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Osnovnu osobinu za razgraničenje predstavlja postojanje adekvatnih, trajnih prijateljstava u grupi vršnjaka. Najčešće se grupa vršnjaka sastoji od mladih koji su uključeni u delikventne ili antisocijalne aktivnosti, u kom slučaju detetovo socijalno neprihvaćeno ponašanje može biti dobro prihvaćeno od grupe vršnjaka i određeno subkulturom kojoj pripada. Međutim, ovo nije neophodan zahtev za dijagnozu; dete može da pripada nedelikventnoj grupi vršnjaka pri čemu se njegovo antisocijalno ponašanje odvija izvan ovog konteksta. Ukoliko antisocijalno ponašanje podrazumeva naročito zastrašivanje, mogu da postoje poremećeni odnosi sa žrtvama ili nekom drugom decom. Takođe, ovo ne ometa postavljanje dijagnoze uz postojanje podataka da dete pripada nekoj grupi vršnjaka kojoj je ono lojalno i u okviru koje ostvaruje trajna prijateljstva.
Odnosi sa odraslim autoritetima imaju tendenciju da budu loši ali mogu da postoje i dobri odnosi sa određenim odraslim osobama. Emocionalni poremećaji su obično minimalni. Poremećaj ponašanja može ali ne mora da uključi porodično okruženje, ali ako je ograničen samo na kuću to isključuje dijagnozu. Poremećaj je najuočljiviji izvan porodičnog konteksta a specifično ispoljavanje u školi ili drugim vanporodičnim okruženjima je kompatibilno sa dijagnozom.
Poremećaj u vidu protivljenja i prkosa
Ovaj oblik poremećaja ponašanja ima za karakteristiku da se viđa kod dece mlađe od devet ili deset godina. Definiše se prisustvom naznačeno nepokornog, neposlušnog i provokativnog ponašanja uz odsustvo ozbiljnih antisocijalnih ili agresivnih akata koji narušavaju zakon ili prava drugih. Kod dijagnostikovanja ovog poremećaja, moraju biti zadovoljeni opšti kriterijumi ovog poglavlja, – “poremećaji ponašanja“.
Kada se radi i o jako nestašnom ili nevaljalom ponašanju, oni nisu sami po sebi dovoljni za postavljanje dijagnoze. Mnogi autoriteti smatraju da ovi oblici ponašanja, predstavljaju blaži oblik poremećaja ponašanja, a ne kvalitativno različit tip. Još uvek nema dovoljno podataka istraživanja o tome, da li je razlika kvalitativna ili kvantitativna. Međutim, prema svim dosadašnjim nalazima, može se zaključiti da, ukoliko je tip poremećaja ponašanja različit, on se pojavljuje uglavnom ili većinom kod mlađe dece. Kada se ova kategorija upotrebljava, potrebno je biti oprezan, posebno kada su starija deca u pitanju. Klinički značajni poremećaji ponašanja starije dece su obično praćeni antisocijalnim ili agresivnim ponašanjem koje prevazilazi nepokornost, neposlušnost ili rušilaštvo, mada ne tako retko njima može da prethodi neposlušno i prkosno ponašanje na mlađem uzrastu. Ova kategorija je uključena da odslika svakidašnju dijagnostičku praksu i da olakša klasifikaciju poremećaja koji se javljaju kod mlađe dece.
!!! Dijagnostička uputstva !!!
Osnovna karakteristika ovog poremećaja je oblik trajno negativnog, neprijateljskog, prkosnog, provokativnog i rušilačkog ponašanja, koje je jasno van normalnih okvira ponašanja za dete istog uzrasta i iste sociokulturne sredine, a koje ne uključuje ozbiljnija narušavanja prava drugih. Deca sa ovim poremećajima često i aktivno prkose zahtevima ili pravilima odraslih i namerno uznemiravaju druge ljude. Takođe, oni su skloni da budu gnevni, ozlojeđeni i da se lako naljute na druge ljude koje krive za svoje sopstvene greške ili teškoće.
Karakteristično za njih je da imaju nisku toleranciju na frustracije i lako se naljute. Tipično, njihova nepokornost ima provokativni karakter tako da oni započinju suprotstavljanja i obično ispoljavaju preteran nivo grubosti, nekooperativnosti i otpora prema autoritetu.
Ovakvo ponašanje je često najuočljivije u interakcijama sa odraslim osobama ili vršnjacima koje dete dobro poznaje, dok se simptomi poremećaja ne moraju zapaziti tokom kliničkog pregleda.
Značajna razlika od drugih oblika poremećenog ponašanja je odsustvo ponašanja koje narušava zakone i bazična prava drugih, a što se ispoljava kroz krađe, surovost, zastrašivanje, napastvovanje i destruktivnost. Potrebno je voditi računa da ipak, prkosno, nepokorno ponašanje, kako je gore istaknuto, je često prisutno kod drugih tipova poremećenog ponašanja. Ukoliko drugi tip postoji, on ima prednost prilikom određivanja dijagnoze, u odnosu na prkosno-nepokorni poremećaj.
LITERATURA:
- http://www.stetoskop.info/Poremecaj-ponasanja-dece-337-s1-content.htm
- http://tuznevibracije.editboard.com/t41-poremecaji-ponasanja
- http://www.psihologija.autentik.net/poremecaji_ponasanja_vrste_poremecaja_licnosti.php
Brojna istraživanja su pokazala da se deca kojoj se čita i priča od najranije dobi brže razvijaju, zainteresuju su za okolinu, brže uče, imaju razvijenije sposobnosti slušanja, opažanja, pamćenja, mišljenja i zaključivanja. Čitanje razvija detetova osećanja i sposobnost uživljavanja u osećanja drugih, razvija njegovu maštu, ali i doprinosi usvajanju moralnih vrednosti i humanih poruka.
Sa čitanjem se može započeti već od najranije dobi, jer čitanjem se stvara posebna emocionalna veza između deteta i roditelja, čitanje kod deteta izaziva zadovoljstvo, osjećaj da je voljeno i u centru pažnje.
Zato, želite li da vaše dijete zavoli knjigu, morate već odmalena deo vremena koje provodite zajedno, provesti na način da detetu naglas čitate slikovnice i knjige. Kod toga je dobro pridržavati se određenih saveta:
- Važno je odabrati knjigu u kojoj ćete uživati i vi i dete, a da je istovremeno prikladna detetovim godinama,
- Važno je odabrati i pravo vreme, kad ste vi slobodni, a dete spremno za slušanje. Znači, sve obaveze koje bi vas eventualno mogle ometati treba obaviti ranije (npr. večera, kupanje), a poželjno je da je televizor isključen,
- Pre samog čitanja, pokušajte dtetu približiti knjigu na način da s njim neko vreme pričate o naslovu knjige, napomenete o čemu se ukratko radi i da ga zainteresirate,
- Uvek detetu čitajte polako i razgovetno, dozvolite da ono komentariše ilustracije i slike, jer njih će najpre primetiti,
- Kod čitanja važnu ulogu ima i vaš glas. Neka vam varira jačina, boja glasa i izgovor kako biste detetu dočarali likove iz knjige,
- Izraz vašeg lica takođe je bitan jer doprinosi živosti priče, zato potrudite se i uživite u priču, jer to su trenuci koji će vašem detetu zauvek ostati u sećanju.
U današnje vreme, zbog prezaposlenosti roditelja, ulogu čitača često preuzimaju bake i dede i ostali rođaci. Ipak, pokušajte naći vremena za ove dragocene trenutke sa vašim detetom, jer korist je neprocenjiva.
„Pravo i društvo“, „Službeni glasnik“, Beograd, broj 1 za ovu godinu
“Crna knjiga KGB“ britanskog eksperta za tajne službe Christophera Andrew i bivšeg oficira KGB-a Vassilia Mitrochin (Vasilij Mitrošin) ostala je takoreći nepoznata našoj javnosti, iako je u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i drugim zemljama Evrope i sveta doživela više izdanja u ogromnom tiražu.
Ta knjiga, u kojoj se pominju imena velikog broja državnika Evrope i sveta, sadrži mnoge značajne podatke i o Josipu Brozu Titu, Milovanu Djilasu, Aleksandru Rankoviću, Sretenu Žujoviću, Andriji Hebrangu i drugim političarima i rukovodiocima bivše Jugoslavije, zaključno sa Slobodanom Miloševićem.
U njoj se istovremeno saopštavaju značajne činjenice iz nekih ključnih političkih dogadjaja i zbivanja u državama Evrope i sveta.
Kada je reč o bivšoj Jugoslaviji, sukob Staljin – Tito zauzimaju centralno mesto.
Tajni Staljinov plan „SMERŠ“ i Blajburg
U „Crnoj knjizi KGB“, čiji je obim oko 850 stranica, Titovo ime pominje se najpre u vezi sa masakrom u Blajburgu, čije su žrtve bili pravi ili osumnjičeni saradnici Trećeg rajha i fašističkih režima. Tome je prethodila predaja oficira, vojnika i civila poraženih fašističkih država i njihovih kolaboratera, koje su saveznici zarobili u Austriji. Britanski general Patrik Scot izručio je te zarobljenike sredinom maja 1945. generalu Milanu Basti, pod čijom komandom je bio deo jugoslovenskih oružanih snaga stacioniran u Sloveniji.
Da podsetimo: višedecenijski šapat o tom masakru prekinut je tek 1990.godine. Na osnovu različitih procena, tokom maja i juna 1945.godine ubijeno je izmedju 50.000 i 80.000. Saborska komisija Hrvatske saopštila je, medjutim, podatak o 600.000 likvidiranih!
Iz podataka iz „Crne knjige KGB“, proističe da je Blajburgški zločin u stvari jedan iz serije zločina koje je sovjetska tajna služba planirala još 1943. godine. Tajni plan ,pod šifrom „SMERŠ“, – (skraćenica: Smert špionam, „Smrt špijunima“) – odobrio je lično Staljin. Taj plan imao je za cilj uništenje Kozaka koji su se borili na strani Trećeg rajha i belogardejskih visokih oficira i više generala, od kojih su neki dobili utočište u kraljevini Jugoslaviji.
Prema raznim procenama, po direktivama tajnog plana „SMERŠ“ ubijeno je izmedju 3 i 5 miliona ljudi!
Kao što je poznato, o tome je pisao britanski istoričar ruskog porekla Nikolaj Tolstoj u knjizi„Ministar i pokolji“ („The Minister and Massacres, Hutchinson 1986.) Ali, Tolstoj je bio optužen za „klevetu“. Pošto je izgubio sudski spor, zabranjena je i njegova knjiga.
Eto, dakle, još jednog dokaza da je povezanost u zločinu mnogo čvršća od povezanosti u ljubavi.
To predočavaju i podaci iz „Crne knjige KGB“, na osnovu kojih se može zaključiti i o Staljinovim političkim namerama prema Titu i Jugoslaviji. Naime, pošto je Staljin, na osnovu tajnog sporazuma sa Britancima, podržavao do 1943. godine četnički pokret Draže Mihailovića, i u periodu od 1941.- 43. slao više puta pripadnike sovjetske tajne službe da likvidiraju Tita – ( o čemu je iscrpnije pisao i Georgi Dimitrov u svojim Dnevnicima, koji su objavljeni tek 2000. godine (!) na nemačkom („Tagebücher 1933- 1943, Berlin, Aufbau – Verlag, 2000.) – njegova je namera bila da „rekom krvi“ blajburgškog masakra postavi granicu izmedju Jugoslavije i Zapada i pretvori Tita u svoga taoca. Takoreći u skladu sa nepisanim pravilom, prema kome odgovornost za zločine pada na one na čijoj su teritoriji zločini počinjeni.
O Blajburgškom masakru ima već mnogo svedočanstava. Hrvatski književnik Ivan Aralica napisao je roman „Četvorored“, na osnovu koga je režiser Ivan Sedlar snimio 1999. godine igrani film i TV-seriju.
Medju zarobljenima bilo je najviše Hrvata, zatim Slovenaca, pa oko 5.000 Muslimana i 2.000 Srba i Crnogoraca, pripadnika četničkog pokreta.
Svedoci tvrde da su mnogi partizanski borci odbijali da vrše streljanje, pa su iz raznih mesta bivše Jugoslavije angažovani „dobrovoljci“. Ubijana su čak i deca, koja su bila u košuljicama. Ubice su, kratkim rafalom u potiljak, raznosili lobanje ljudi i dece u paramparčad. Komadići kože, mesa, kostiju, mozga, očiju i mlazevi krvi prianjali su uz uniformu ubica. Krvavi od glave do pete, oni su, obezbedjeni tenkovima sa posadama, danonoćno ubijali.
Buldožeri su zatim zatrpavali jame i ravnali zemlju.
Taj pokolj zastrašujućih razmera ne može se nikako opravdati. Ali, zahvaljući podacima iz „Crne knjige KGB“-a, stiče se novi i znatno širi istorijski okvir, u kome se jasnije vide lica državnika, političara i vojnih komandanata većeg broja zemalja toga doba.
Sukob Staljin – Tito
O sukobu Staljin – Tito objavljeno je već tuce knjiga. Iz „Crne knjige KGB“ proizlazi da je Staljin imao prema Titu podorzrenje još dok je boravio u Moskvi, naročito od 1937. godine, kada je Broz postao generalni sekretar KPJ, čiji su mnogi istaknuti članovi likvidirani u tzv. čistkama. Smrt je, medjutim, bila sastavni deo kako Staljinove spoljne, tako unutrašnje politike, konstatuju autori knjige.
JosipKopinič, „Vazduh“, agent NKVD-a, postao je „vezni igrač“ izmedju Tita i Moskve. Ali, Kopinič,koji je uživao poverenje svojih moskovskih nalogodavaca, postao je blizak Titu. Tako su osujećeni i planovi sovjetskih agenata za likvidaciju Tita u godinama Drugog svetskog rata, kao i pokušaj ocrnjivanja Tita neposredno posle završetka Drugog svetskog rata. Tome je naročito doprinela Titova izjava na kraju Drugog svetskog rata: „Mi nećemo nikad više od bilo koga da budemo zavisni.“
U centrali moskovske tajne službe, Tito je okarakterisan kao čovek koji „uživa veliku popularnost, dobar izgled, jak karakter, razum i volju“, ali i negativne osobine kao što su „ pohlepa za moći, neumerenost, oholost i neiskrenost“.
Hladan odnos Tita i Aleksandra Rankovića prema Saveliju Burtakovu, koji je bio NKGB – Resident u Beogradu i glavni savetnik OZNE u prvim posleratnim godinama takodje je doprinosio da sovjetska vlast ima podozriv odnos prema Titu. Burtakov, koji je razne opljačkane dragocenosti iz jugoslovenskih kuća iznosio tajnim kanalima, uručio je Rankoviću Staljinov portret, potajno očekujući da će mu se Ranković što više približavati. Ali, Burtakov je tim i drugim postupcima izazivao sve veće nezadovoljstvo. Usled toga, bio je prekomandovan u Rumuniju, zatim u Čehoslovačku, a njegovo mesto u Beogradu zauzeo je Arsenij Tiškov.
Osim pojedinaca, kao što su bili, recimo Koča Popović i Vladimir Velebit, svi ostali najviši rukovodioci Jugoslavije, nisu se ideološki razlikovali od sovjetskih.Milovan Djilas je govorio o tome podrobno u svojim knjigama, a maja 1989. meni je rekao: „Mi smo bili najbolji djaci u Staljinovoj školi!“
Staljinu su, medjutim, bili potrebni ne samo ideološki vernici, nego i apsolutni poslušnici. Po ugledu na druge zemlje komunističkih režima, počelo se sa osnivanjem „rezidentura“ sovjetskih tajnih službi u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju, i tzv. „podrezidenture“ po gradovima u unutrašnjosti Jugoslavije, saopštavaju autori „Crne knjige KGB“. Jugoslovenska OZNA je utvrdila da su šefovitih centrala počeli da se bezobzirno mešaju u unutranje prilike i odnose u Jugoslaviji i da razaraju unutrašnju državnu bezbednost. Naročita zabrinutost se javila kada je utvrdjeno da su medju mnogobrojnim zavrbovanim saradnicima i doušnicima sovjetskih centrala, i ministar industrije Andrija Hebrang i ministar finansija Sreten Žujović. Tito se posebno razbesneo kada mu je Ranković saopštio da je saradnica sovjetske tajne službe postala i Dušica Perović, rukovodilac jugoslovenskog šifrantskog odeljenja. Tito je Rankoviću kazao: „Stvaranje obaveštajne mreže – to im nećemo ni po koju cenu dozvoliti! I to im moramo odmah bez okolišenja saopštiti!“
Tiškov je, medjutim, zahtevao otvoreno još veći broj sovjetskih centrala i sovjetskih tajnih agenata, kao i pravo da od centrale OZNE dobije sve informacije o jugoslovenskim agentima, njihova akta i planirane operacije.
Pošto je u to vreme planirano stvaranje Balkanske federacije, Staljin je počeo da to doživljava kao potencijalnu opasnost za sovjetsku hegemoniju, što je, najzad, dovelo do isključenja KPJ iz Kominforma, posleratnog naslednika Kominterne. Sovjetska tajna služba dokazivala je da je Jugoslavija pod „uticajem britanske špijunske mreže“ i da je KPJ postala „ revizionistička partija“.
Tito, koji je u kartoteci sovjetske tajne službe imao šifru „Orao“, dobio je sada novu šifru: „Strvinar“.
Staljin je bio duboko uveren da će Tita moći da smeni. Računao je, pored svega čime je raspolagao, i sa „krticama“ Hebrangom i Žujevićem, generalmajorom Momom Jurovićem, koji je brinuo o Titovoj telesnoj zaštiti, kao i sa mnogim drugim rukovodiocama na raznim nivoima u Jugoslaviji.
Počeli su brzo i oružane provokacije i pogranični sukobi, čiji je bilans poznat. (U cilju odbrane od sovjetske invazije, bilo je čak planirano da se Vojvodina potopi i pretvori u more! Taj podatak je saopštio i Koča Popović u knjizi Aleksandra Nenadovića „Razgovori s Kočom“).
Najzad, Josif Griguljevič – ( sa šiframa MAX i DAX) – koji je imao vodeću ulogu u likvidaciji Trockog, bio je zadužen za ubistvo Josipa Broza. Ali, atentat planiran početkom februara 1953. godine, kao što je već opisano u drugim knjigama, nije uspeo.
Nakon Staljinove smrti, umesto planiranja atentata na Tita, započeto je pomirenje.
Nikita Hruščov je kopiju referata, koji je podneo na XX kongresu, uručio tadašnjem jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi Dobrivoju Vidiću, i u prisustvu Molotova, Maljenkova, Suslova i drugih članova sovjetske vrhuške, kazao mu:“Predajte ovo Brozu. Kada pročita ovaj referat, videće da je kao da ga je on pisao!“
Kada je Hruščov maja 1955. posetio Beograd, „ratne sekire“ su zakopane.
Tajne sa Briona
Posle pobune u istočnom Berlinu 1953. i brzo ugašenog manjeg oružanog ustanka 28.juna 1956. u Poznanju u Poljskoj, došlo je do ustanka madjarskog naroda protiv omraženog Rakošijevog režima 23.oktobra 1956.godine. Madjarski ustanak, a u vezi s tim i uloga jugoslovenske ambasade u Budimpešti, predmet su ogromnog broja knjiga koje su objavljene u mnogim zemljama Evrope i sveta. Knjiga Veljka Mićunovića „Moskovske godine 1956/58“, koja se pojavila 1977. godine, imala je do raspada komunističkog sistema najveći ugled. Ali, počev od pada Berlinskog zida, taj dogadjaj je opisivan sa svih mogućih strana.
Neke tajne čuvane su decenijama. Medju njima je bio i tajni sastanak Tita sa Hruščovom i Maljenkovom na Brionima u noći 2. i 3. novembra 1956. godine, koji je usledio posle druge oružane intervencije sovjetske armije u Budimpšti. Na tom sastanku odlučeno je da se Imre Nadj smeni, progna i osudi na smrt. Drugo, izmedju predloga Hruščova da na mesto Nadja dodje Janoš Minik, tadašnji madjarski ambasador u Moskvi, odneo je prevagu Titov predlog da se na to mesto postavi Janoš Kadar.
(U Arhivi Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije bilo je na desetine fascikla sa tajnim izveštajima o tim dogadjajima i o situaciji u našoj ambasadi u Budimpešti, kao i o sastanku na Brionima. Na osnovu uvida u te tajne izveštaje, napisao sam o tome tekst, koji je objavljen aprila 1983. godine u „Književnoj reči“).
U vezi sa madjarskim ustankom, autori „Crne knjige KGB“-a dali su najviše prostora Juriju Andropovu, tadašnjem sovjetskom ambasadoru u Budimpešti.
Stari KGB-ovac, Andropov, imao je, prema podacima iz ove knjige, ključnu ulogu i u eri Leonida Brežnjeva, posebno u gušenju „Praškog proleća“ 1968. godine, kada je smenjen Aleksandar Dubček.
Pošto je Tito, zajedno sa tadašnjim rukovodstvom, podržavao Dubčeka, i omogućio mnogim gradjanima Čehoslovačke boravak u našoj zemlji, koji su organizovali antisovjetsku kampanju, sovjetske pretnje bile su uperene i protiv Jugoslavije. Vojna pripravnost Jugoslavije bila je na najvišem stepenu, promenjeni su vojni planovi i strategija, i uveden je koncept opštenarodne odbrane i zaštite.
Autori „Crne knjige KGB“ ne pominju podatke koji se odnose na Tita i Jugoslaviju, ali su vrlo iscrpno osvetlili dogadjaje u Čehoslovačkoj.
Sovjetska tajna služba organizovala je kasnije operaciju „PROGRES“ zbog masovnog pokreta u Hrvatskoj. Kako je konstantovano, kriza 1971. bila je najteža kriza u Jugoslaviji od vremena Titovog razlaza sa Staljinom 1948.godine.
Što se tiče Milovana Djilasa, njegova knjiga „Nova klasa“ ocenjena je kao najrazornija kritika sovjetskog sistema, a sam Djilas kao „disident broj jedan“. Zbog toga je sovjetska tajna služba decenijama onemogućavala pojavu te knjige u SSSR- u, njeno korišćenje ili čak pominjanje.
„Crna knjiga KGB“ , koja sadrži podatke o skoro 1000 ličnosti, medju kojima su naugledniji i najuticajniji državnici, diplomate, političari, generali, agenti, filozofi, pisci, razni umetnici, novinari, crkveni velikodostojnici ,sportisti itd., deluje poput „tajne enciklopedije“ 20. veka. Pažljivim čitanjem te knjige dolazi se do poražavajućeg zaključka: istorija minulog veka bila u velikoj meri posledica, ponekad čak direktan rezultat, delovanja tajnih službi!
Ova knjiga sadrži dva poražavajuća primera.
Prvi primer je izgradnja Berlinskog zida, uz prećutnu saglasnost SAD.
Drugi primer je rušenje nemačkog kancelara Vilija Branta, kome je istočnonemačka tajna služba zajedno sa sovjetskom, postavila u kabinetu agenta Gintera Gijoma!
Injacio Silone (Ignazio Silone) rekao je jednom u šali Palmiru Toljatiju: „Odlučujuća bitka vodiće se izmedju komunista i bivših komunista“, a Kestler je ostavio poruku da „okaljana civilizacija neminovno kalja i svoje potomstvo“.
Onima koji su preživeli 20. vek i pročitali „Crnu knjigu KGB“, doživeće možda reči Silonea kao proročanstvo, a Kestlerovu misao kao suštu realnost.
Неки би рекли да је човек, по дефиницији, биће које зна да мисли, говори, осећа… То би био груб опис свега онога што он зна и може да уради. Убице, терористи…такође све то знају и поседују то, али се више не сматрају људима и њихови поступци се називају нечовечним. Зато треба добро размислити и одговорити на питање: ,, Шта значи бити човек?“
Свети Николај Велимировић даје одговор на ово питање говорећи: ,,Није човек оно што се може сместити у један гроб, већ оно што се не може сместити у целу васиону“. Тиме је хтео да покаже величину људског срца и душе, а величина је толика да се не може сместити у целу васиону. То значи да је у данашње време тешко бити Човек. Зато што бити Човек значи стећи и задржати чистоту срца попут дечјег, имати здрав и бистар ум и не дозволити да се зацаре животињски нагони.
У време наших предака (прабаба, прадеда…) се живело спокојније и нормалније. Није било виртуелних справа, телефона, брзих аутомобила и живели су спокојно, мирно, полако без икакве журбе. Живело се скромно у скромним белим кућама, са трпезом која није одисала раскошним јелима, баш супротно. Данашњем човеку није довољно да влада гардом, државом, него се погордио па би да влада читавим светом, потпаљује амбиције за моћи и влашћу, што је има више то амбициозније граби и тај зачарани круг се не прекида. Требало би прво да завлада над собом и да се запита да ли је у њему све постало дивље и животињски неосетљиво или је остало још мало људскости…?
 Сматрам да је човек који безусловно и нелицемерно пружа нежност, љубав и помоћ свом ближњем. Који неће проводити време са неком особом из користи, већ из потребе за дружењем или своје или оног другог, који са стрпљењем и разумевањем слуша туђе проблеме и даје од себе искрену помоћ. Човек не обраћа пажњу на разлику по раси, материјалном богатству, изгледу… Он је човекољубив (хуман), тј.према сваком људском бићу ће се односити на исти начин и са љубављу.
Чини ми се да се смањио број таквих бића и постали су права реткост, али би свако уз мало воље и труда могао бити Човек. Није довољно само се називати човеком, треба то и бити.
Човек је живо биће које се разликује од свих других живих бића јер има разум и душу. Сви људи заједно се називају човечанство или људски род. На свету постоји преко шест милијарди људи. Сваки од њих је по нечему другачији, али што се тиче грађе тела сви су веома слични.
Новорођенчад су по рођењу тешкаа око 3-4 кг, а високи око 50-60 цм. Жена рађа дете након девет месеци трудноће. Човек расте до 18-21. године, а полну зрелост достиже око 12-15. године. Здрав и добро ухрањен човек у просеку доживи до 70-80 година. Одрастао просечан човек је висок у просеку од 1,5-2 метра, тежи између 50-90 кг.
Што се тиче порекла, постоје различита и подељена мишљења…
Постоје различите хуманистичке науке које се баве проучавањем човека, а ево и неких од њих:
Књижевност за децу је посебан део уметничке књижевности, који обухвата дела, што по тематици (садржају) и форми (обиму) који треба да припада дечијем узрасту.
Дечији узраст је од рођења, па до четрнаесте, петнаесте године, а дечији период је од друге па до петнаесте године.
Многа дела писана за одрасле, присвојила су ДЕЦА, управо због тематике и форме. А нека која су баш за децу писана, никада нису успела да их заинтересују. Као на пример:
Шарл Перо– писао је бајке, не би ли се њиме супроставио класицистичком величању Антике. Хтео је да докаже да народна књижевност може бити и те како инпиративна, па је на основу народних мотива писао бајке.
Браћа Грим– они су сакупљали бајке у време романтизма (XIX век), јер су у то време сматрали да се у њима крије исконски дух народни.
Андерсен је, до душе, причао своје бајке деци пријатеља, али је њима, првенствено, имао намеру да изрази своје схватање живота и људи које је упознао.
Писали су за одрасле:
Daniel Defoe ,,Робинсон Крусо“ 
Kipling ,,Књига о џунгли“
Марк Твен ,,Том Сојер“, ,,Хаклбери Фин“
Harriet Beecher-Stowe ,,Чича Томина колиба“
Egziperi ,,Мали Принц“, … 
Међутим, при крају XIX века, поједини аутори, свесно ограничавајући своју тематику, пишу искључиво за децу.
Литература: http://www.inter-caffe.com/lista-1005.html
Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane, koji karakteriše namerni gubitak težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka, ali je zapažen i kod mladića. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu (80 % svih slučajeva počne na uzrastu od 13 do 20 godina). Osnovni psihopatološki simptom je strah od debljine i poremećaj u percepciji oblika i veličine svog tela. Taj strah je toliko jak da prožima celokupno psihičko stanje i ne može se ublažiti stvarnim gubitkom na težini .Opsednutost strahom od debljanja toliko je jaka da se bolesnice gotovo boje svake hrane koju doživljavaju lošom i opasnom.
Klinička slika
Tipična klinička slika počinje željom da se malo oslabi ,kako bi se dostigla “željena“ telesna težina i kako bi se određeni delovi tela “doterali“ dijetom. Dijeta počinje izbjegavanjem hrane koja goji (slatkiši,hleb,testo…), zatim smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane.To dovodi do značajnog gubitka telesne težine, ali i do ekstremne mršavosit koja ugrožava život i nema veze sa lepotom i koja nije dovoljna da bi bolesnica bila zadovoljna. Dijeta je obično praćena preteranim telesnim iscrpljivanjem – vežbanjem (aerobik, fitnes, džoging, hodanje) ,a često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzavanje varenja ili izlučivanje vode iz tela
Telesne komplikacije i simptomi
Ovaj poremećaj je udružen sa sekundarnim endokrinim i metaboličkim promenama i poremećajem telesnih funkcija. Tako se javlja nepravilan rad srca, nizak krvni pritisak, nesvestice, gubitak menstruacije, snižena telesna temperatura i nesposobnost da se podnese hladnoća, kosa i nokti postaju lomljivi, kosa pojačano opada, koža je suva, prekrivena nežnim dlačicama, redukuje se mišićna masa, kosti postaju lomljive i sklone prelomima, zglobovi otečeni, anemija…..
Uzroci
U nastajanju anoreksije učestvuje više etioloških faktora, od bioloških, psiholoških, socijalnih do kulturnih. Pri tome je još uvek tajna zašto se, kada se steknu svi uslovi, kod nekih osoba razvije anoreksija, a kod drugih ne razvije. Čini se da su presudni faktori koji određuju ličnost. Faktori koji čine osobu pogodnom za razvoj bolesti (predisponirajući faktori) uz faktore koji omogućavaju nastup bolesti (precipitirajući faktori) i potpomognuti faktorima koji podržavaju bolest.
Faktori rizika
Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta, koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju, koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene. Zahtevi savremene mode upravljeni su prema nezdravo mršavom idealu lepote, a “ženski“ časopisi su prepuni različitih recepata i dijeta za što vitkiju liniju. Pod rizikom su i osobe koje učestvuju u sportovima ili profesijama koje naglašavaju vitku liniju (ples, balet, gimnastika, klizanje na ledu, manekenstvo..)
Prognoza i ishod bolesti
Oko 40% anorektičnih bolesnica se potpuno oporavi, kod značajnog broja dođe do poboljšanja, a kod nekih bolesnica se faze anoreksije smjenjuju sa bulimijom. Prosečna smrtnost je oko 3 % što je šest puta više nego smrtnost u normal noj populaciji. Ako je telesna težina ispod 35 kg rizik od smrtnosti je petnaest puta veći. Lošiji ishod se može očekivati ako bolest kasnije nastupi i što su više poremećeni odnosi u porodici. Bolesnice u kojih anoreksija nastupa kasnije i duže traje imaju veću šansu da im se stanje pogorša i razvije u bulimiju.
Lečenje
Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju terapijskih pristupa (koji se primjenjuju nakon dobre procene i laboratorijskih ispitivanja) koji uključuju: individualnu psihoterapiju, kognitivno-bihejvioralni pristup, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).
Još ponešto
Postoji sve veći broj mladih ljudi koji se bore sa graničnom anoreksijom. To su oni koji žive na granici anoreksije, iako u stvari nisu prešli tu zamišljenu crtu. Oni održavaju vrlo nisku telesnu težinu, ali još nisu toliko fizički propali da bi bili detektovani od strane roditelja, doktora ili drugih. Često prijatelji spoznaju da je osoba pothranjena i da živi na granici ozbiljne podhranjenosti, međutim  osoba održava neku vrstu intenzivne kontrole u kojoj pokušava izbeći dijagnozu anoreksije nervose. Ipak ti ljudi su vrlo “anoreksični” u svojim prehrambenim navikama, razmišljanju, samokritičnosti i fizičkom stanju. Boreći se s galopirajućim naletom anoreksije oni će psihički patiti. Dugotrajnim podhranjivanjem hronično oslabljuju imunitet, oslabljujući kosti povećavaju rizik od fraktura, uganuća i preloma. Osim toga kao u klasičnoj anoreksiji takve osobe imaju različite pshihičke smetnje poput: niskog samopouzdanja, stalne samokritike, perfekcionizma, depresije, anksioznosti, izolacije, grubog samoocenjivanja i generalno gubitak sposobnosti uživanja u bilo čemu (anhedonizam). Izostanak menstrualnog ciklusa, uobicajena posledica gubitka tezine, kod nekih je povracen uz pomoc hormonalne terapije estrogenom, ali ista terapija nije imala nikakav efekt na gustocu kostiju. Zapravo, skupljeni dokazi ukazuju da je oštećenje kostura kod obolelih od anoreksije nepopravljivo. Što je gubitak težine bio značajniji to je bila jača osteopenija, a stručnjaci su zaključili da je dobijanje i održavanje zdrave težine ključ za očuvanje zdravog kostura.
Izgladnjivanje može da dovede do velikih problema, pa čak i do smrti…
Da li zaista želite da izgledate kao kostur?
Šta vi mislite o svemu ovome?
http://www.dvojceki.com/dvostruka-strka/94-blizanci-skloniji-anoreksiji-i-bulimiji.html
http://sveoanoreksiji.blog.hr/
http://dnevnik.hr/vijesti/svijet/anoreksija-djevojka-spala-je-na-19-kilograma-nakon-sto-je-hodala-i-do-12-sati-na-dan.html
Rajko Djurić, “Politika”, subota, 2.april 2011. g. (str.09), „Nikola Tesla u svetu genija“
Lista univerzalnih genija je možda najveličanstvenija stranica svetske istorije. Na toj stranici, stvorenoj na osnovu najrigoroznijih kriterijuma,nalaze se – uz Aristotela, Leonarda da Vinčija, Lajbnica i Getea ( koji su predstavljeni kao oličenje univerzalnosti) i genijalaca u raznim oblastima naučnog i umetničkog stvaralaštva, kao što su astronom Kopernik, biolog Darvin, filozofi Imanuel Kant, Ludvig Vitgenštajn i Teodor Adorno, fizičari Isak Njutn i Albert Ajnštajn, kompozitori .Bah, Betoven, Mocart i Hajdn, književnici Šekspir i Šiler, matematičari Leonhard Ojler, Karl Fridrih Gaus i Grigorij Pereljman, (naš jedini savremenik iz Rusije),slikari Pablo Pikaso i Salvador Dali – još samo dva pronalazača svetskog glasa: Tomas Edison i Nikola Tesla.
Reč je, dakle, o ljudima koji su svojim stvaralaštvom i delom zadužili čitavo čovečanstvo ili su uspešno rešili pojedine probleme, koji su vekovima zaokupljali um mislećih ljudi iz čitavog sveta. Uostalom,Tesla je to formulisao kao svoj cilj. Naime, kada je 1892. godine posetio Beograd, on je izjavio: „Ako budem imao sreće da ostvarim barem neke od svojih ideja, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to delo jednog Srbina“.
Tesla, čiji je izum omogućio da se osvetle i kolibe i palate, postao je „Prometej“ 20.veka.Ili, kako je rekao Nils Bor, njegovi „genijalni pronalasci su duboku uticali na čitavu našu civilizaciju“. Ako se sudi na osnovu njegovog ukupnog stvaraštva, koje je postalo predmet proučavanja i promišljanja najstručnijih ljudi današnjice, zasluge i slava Nikole Tesle biće sve veće i veće.
Koliko je Srbija, sa svojim najvišim naučnim i društvenim institucijama i ustanovama, doprinela vencu i sjaju Tesline slave,čije bi ime trebalo biti i za nju i za njene ljude simbol poput „unde et memores“?
U poređenju sa drugim zemljama, koje su svojim velikanima sa te liste, poklonili najveću moguću pažlju i brigu, čineći sve da njihovo ime i delo dostignu značenje najveće svetinje, Srbija je na poslednjem mestu.
(Sudeći po dosad objavljenim tekstovima o Pereljmanu, time se ne može pohvaliti ni Rusija, čiji je istorijski život Marina Cvetajeva izrazila stihovima: „Po apsanama i kafanama proćerdasmo Neba raj!“)
Primera za to ima mnogo, a neposredni povodi da se o tome danas govori su, pored pomenute liste, mišljenje Milana Stevančevića o razornom zemljotresu koji je pogodio Japan, koji je,s tim u vezi, pomenuo Tesline teorije i dokaze („Politika“, 19.mart 2011.) – o čemu se ovih dana vode mnoge naučne debate u svetu – i novo nemačko izdanje Teslinih dela u šest tomova, koje se pojavilo februara ove godine u izdalju „Michaels Verlag & Betrieb”, koje je doživelo najveće pohvale.
Odnos prema Teslinom delu i stvaralaštvu možda je jedan od najrečitijih primera i dokaza naše privrženosti tugi mrtve svetlosti i nesposobnosti da vidimo i priznamo ono što je među nama bilo i ostalo najbolje. Kod nas se još uvek dela uglavnom obredno-stilski, vera u duh moći neprestano pomračuje veru u moć duha i snaga sanzacionalizma i plitkoumnog mnenja svakodnevno rasplinjava i uništava istinu. Ko hoće da se u to uveri, neka uporedi, na primer, naše sajtove o Tesli sa američkim i nemačkim sajtovima; neka se udubi, recimo, u maturski rad koji napisao 2008.godine Dominik Viser iz Ciriha i uporedi ga,zatim, sa nekom domaćom doktorskom disertacijom ili knjigom; pa američke i zapadno-evropske akademske i naučne studije o Teslinim izumima i razmišljanjima sa onima koje su,uz časne izuzetke, kod nas objavljene; i, najzada, ali ne i poslednje, pomenuto nemačko izdanje izabranih Teslinih dela sa beogradskim izdanjem iz 1996.godine…
Američki nobelovac Artur Kampton (1892 – 1962) rekao je da „svet duguje večnu zahvalnost Tesli“ , a pronalazač moderne frekfrentne modulacije Edving Armstrong (1890 – 1954) da će „svet morati još dugo čekati na um u kojem su ujedinjene vizionarska moć i snaga kakav je imao Tesla“.
Kada bi Srbija gledala sebe i svet očima i umom Nikole Tesle i njeni građani delali i stvarali po ugledu na tog besmrtnika, sigurno je da bismo izašli lakše iz blatnjavog lavirinta i dospeli mnogo brže u krug prosvećenog sveta, koji se još doživljava kao „mondijalizam“! To bi bila najdostojnija zahvalnost Nikoli Tesli, koji je u dobročinstvu za celo čovečanstvo video svoju ličnu sreću.
 Kada jedan od identičnih blizanaca oboli od autizma, verovatno će se to dogoditi i drugom, potvrđuju nova istraživanja.
Rizik je znatno manji među dvojajčanim blizancima i “običnom” braćom i sestrama.
Istraživanje je obuhvatilo 227 blizanačkih parova u kojima je barem jednom blizancu dijagnostikovan autizam. Utvrđeno je da u slučajevima kada jedan identični blizanac oboli i drugi ima 88 posto izgleda za oboljenje. Isti rizik među dvojajčanim blizancima je višestruko manji – 31 posto. Dvojajčani blizanci su genetski podudarni kao i “obična” braća i sestre.
Identični blizanci imaju i veće sličnosti u obliku autizma od kog oboljevaju, sličan nivo svakodnevnog funkcionisanja, kao i intelektualnog oštećenja.
Spektar autističnih poremećaja obuhvata niz smetnji u radu mozga koji utiču na mogućnost obolele osobe u komunikaciji s okolinom i kreće se od “klasičnog” autizma do Aspergerovog sindroma. U slučaju Aspergerovog sindroma, osoba ima normalne intelektualne sposobnosti, ali ima značajnih problema u socijalnim interakcijima.
Istraživanja autizma u posljednjih nekoliko godina idu u smeru značaja genetike, kaže dr. Paul Law iz baltimorskog Instituta Kennedy Krieger. Nova studija potvrđuje da su naučnici na pravom putu.
Istraživanjem je utvrđeno da je kod dvojajčanih blizanaca različitog pola, manja verovatnoća da će i drugi brat ili sestra razviti autistični poremećaj i ona iznosi 20 posto. Ta je mogućnost kod muških dvojajčanih blizanaca dvostruko veća.
Rizik da će i drugi identični blizanac oboleti od autizma gotovo nestaje nakon 12 meseci od dijagnostikovanja poremećaja kod prvog, dok taj period kod dvojajčanih blizanaca traje oko 4 godine.
Uz sve to, tvrde stručnjaci, ne treba zanemariti ni ulogu spoljašnjih faktora koji mogu da potenciraju urođeni rizik. Nažalost, još uvek se ne zna koji su to faktori.
http://www.dvojceki.com/dvostruka-strka/110-blizanaka-predisponiranost-autizmu.html
 Kliknite za veću sliku
|
|
