Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuće, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.
Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.
Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji… U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.
Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.
Postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu…
Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.
U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.
Može se reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.
Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.
Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.
Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.
Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija.
Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti.
Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran.
I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.
Ipak svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.
Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).
Znakovi stresa
Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?
S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.
Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja… Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.
Ukoliko se ništa ne preduzme kao poslednja faza javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine…). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.
Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji.
Izvori:
http://savetovaliste.nshc.org.rs/stres.htm
1. Основни педагошки трендови
Које педагошке трендове можемо препознати у двадесетом веку?
Крајем XX века нема ниједне општеприхваћене, доминирајуће и оригиналне педагошке концепције и покрета – ни када је реч о педагогији, односно о науци о васпитању, ни када је реч о васпитној пракси – по којима би крај тога века био обeлежен.
Основни трендови педагошког деловања у XX веку би се могли сврстати у
три категорије:
1) наставни дидактицизам,
2) вођење – методичке стратегије и
3) прагматички утилитаризам.
*********************************************************************
Двадесети век нам је пружио необично јасан увид о трендовима образовања на Истоку и Западу.
Видели смо да је на Западу доминирао прагматични модел професионалног сепаратизма и антиинтелектуализма а на Истоку је функционисао колективистички модел образовања по поруџбини друштва.
На Западу смо имали „Спутњик шок“ а на Истоку страх од „трулог капитализма“.
Крај двадесетог века дочекали смо са више различитих цивилизација, mеђу којима постоје значајне разлике у системима васпитања и образовања. Поређење ових система недвосмислено показује да ће земље које почињу са организованим образовањем имати предност „раног старта“ те на крају XXI века бити доминантне и сврстати се у „владајуће“ нације за разлику од свих осталих популистичких нација. Исто тако, разлике међу цивилизацијама у сфери образовања су драстичне.
Можемо очекивати да ће на крају XXI века неке цивилизације имати врло развијен и синхронизован ситем образовања, а да ће неке цивлизације даље заостајати.
***************************************************************
Поглед у будућност нам говори да ће током XXI века људи имати све више слободног времена, а да ће се обавезни рад све више смањивати. То значи да би школство требало да образује младе људе, поред осталог, за продуктивно коришћење слободног времена. Ово и због тога јер ће из слободног времена стизати све више добара и услуга потребних за благостање човечанства.
*********************************************************************
Срећа или благостање човечанства у будућности ће све мање зависити од хране и новца, а све више од интерперсоналних односа које људи међусобно успостављају. У савременом друштву данашњице препознајемо егоизам, нетолеранцију и искључивост као доминантне друштвене односе испред подршке, сарадње и алтруизма. Да ли у школама можемо развијати ова својства младих када знамо да ће деца чим изађу из школе увидети да та својства не владају у социјалној средини?
ПРОШИРИТЕ, ПОТВРДИТЕ ИЛИ ОПОВРГНИТЕ ОВЕ ТВРДЊЕ
Проф. Биљана Вујасин
2. Идеје, мисли, цитати (педагога):
Упутство за студенте – одаберите и допуните ову листу са најмање три цитата, мисли или изреке из научне педагошке литературе.
„Kada bi svi nastavnici shvatili da je kvalitet duhovnog procesa, a ne proizvodnja tačnih odgovora, merilo vaspitnog razvitka, onda bi to skoro izazvalo istinsku revoluciju.“ Dž. Djui: Vaspitanje i demokratija
„U ritualu tradicionalne nastave, gdje nastavnik predaje, učenik ponavlja, nastavnik ocjenjuje a učenik odgovara, poučavanje je prije programiranje dječijih umova nego pomoć i podrška u razvijanju kreativnog i fleksibilnog mišljenja. Učenik je tako primoran da sažvaće i trulo voće uz prinudu, pri kojoj mu se ne želi objasniti čemu služi to žvakanje. Onaj ko nas je kao đake pokušavao ubijediti kako nećemo živjeti sretno ako ne budemo znali kvadrirati binom ili jednačinu sa dvije nepoznate, danas kao odrasli znamo, nije bio pošten čovjek. Ishod takve nastave je poslušnost i pokornost. Kome treba ovakvo obrazovanje?“ (Н. Сузић, Педагогија за 21. вијек))
Svi ljudi imaju probleme sa spavanjem, sa poremećajima spavanja, pa čak i deca. U prvoj godini detetovog života zahtevi se prilagođavaju njegovom fiziološkom, perceptivnom i motornom funkcionisanju, kao i uspostavljanju primarnih socijalnih odnosa. San je ključni element i indikator tih procesa. U prvim danima i mesecima života odojčeta spavanje je vezano uz osećaj sitosti i gladi. Kod rođenja normalno donešena beba provede 2/3 od 24 sata spavajući. U tom periodu san i budnost se menjaju svakih 3-4 sata. Obično oko 6. meseca najduži period spavanja produžava od 4 na 6 sati, a beba se noću nekoliko puta budi. Periodi budnosti danju postaju duži i prekidaju se povremenim spavanjem. Šestomesečna beba spava oko 50% vremena od 24 sata. Većim delom spava tokom noći i obično 2 puta danju. Do prve godine života kod većine dece ostaje samo jedno dnevno spavanje tokom popodneva. U predškolskom dobu, zavisi od socijalnih očekivanja, većina dece vise ne spava danju i san postaje vezan samo uz noć, iako kod neke dece potreba za popodnevnim spavanjem ostaje ceo život.
Noćno buđenje
Problemi noćnog buđenja su najčešće razvojni i prolaze spontano. Mirna i kratkotrajna buđenja tokom noći su tipična za decu od 18 meseci. Vremenom frekvencija i trajanje budnosti opada. Istraživanja su pokazala da oko 70% tromesečnih beba spava noću od ponoći do 5 satu ujutru, kontinuirano bez buđenja. Oko 83% šestomesečnih beba i 90% devetomesečnih beba spava celu noć. Bebe stare od 9 do 24 meseci često se bude, u proseku 2 puta noću, iako se većina tih beba sama smiri i ponovo zaspi, bez plača ili nekog drugog načina uz pomoć kojeg signaliziraju okolini da su budni, te roditelji takvo buđenje ne primećuju.
Kako treba postupati sa decom koja imaju probleme sa spavanjem?
Pre nego sto potraže pomoć stručnjaka, dobro je da roditelji nekoliko dana vode dnevnik spavanja u koji će uneti sve podatke u vezi detetovog spavanja, npr.: kada leže, koliko vremena treba detetu da zaspi, koliko dugo spava do prvog buđenja, da li i koliko dugo plače i sl. Zatim je potrebno uvideti eventualnu povezanost između problema spavanja i odnosa roditelj – dete. Uvažavajući detetovu ličnost najčešće se sprovodi modifikacija ponašanja, kojom se uči dete da spava samo u vlastitom krevetu uz minimalnu intervenciju roditelja.
Potrebno je:
1. Napraviti raspored:
Insistira se da roditelji uvek stave dete u krevet u isto vreme , uz priču, poljubac ali bez nošenja i ljuljanja, jer deca brzo steknu naviku i u tom periodu im je uvek lakše da zaspu. Da bi se stalni raspored napravio, potrebno je da se i svako jutro budi u isto vreme. Produženo spavanje vikendom, koje roditelji deci često dopuštaju, najčešće zbog svojih navika, stvara probleme kod dece, jer im onemogućava usvajanje jednog istog ritma koji je njima potreban za kvalitetan san.
2. Fizička aktivnost:
Fizička aktivnost olakšava ulazak u san, smanjuje tenziju u mišićima, i čini san kvalitetnijim za decu. Verovatno je većina roditelja primetila kako je ponekad, kada je vreme loše, ili kada su deca provela veći deo dana za računarom, umesto da su bila fizički aktivnija u igri sa vršnjacima, teško uspavati uveče dete. Kod dece fizička aktivnost treba da bude upražnjavana minimum tri puta vise, da bi njihov san postigao isti kvalitet.
3. Ležanje u krevet:
Kod dece bi najbolje bilo da svoj krevet doživljavaju samo kao mesto gde se spava, a ne i kao mesto za igru ili kao sredstvo za provođenje slobodnog vremena. Samo leganje u krevet kod njih će stvoritio opuštanje mišića, jer će se njihov organizam automatski pripremiti za spavanje. Ulazak u san biće im lakši i brži, a relaksacija koja je veoma važna pred spavanje biće verovatnija.
4. Ugasiti televizor:
Čak i ako dete ne razume u potpunosti temu i radnju horor filma, na koji povremeno baca pogled, ili ga gleda zajedno sa roditeljima, ono oseća napetost koja je prati, registruje muziku, i trgne se na iznenadne, zastrašujuće scene. Dete, pri tome, nema razvijene kapacitete da obradi informacije i emocije koje to u njemu pobuđuje. Zbog toga, gledanje intenzivno i sa napetošću nabijenih scena za dete predstavlja prejako iskustvo, koje će obrađivati tokom sna. Istraživanja pokazuju da deca koja više gledaju filmove i sadržaje koji su namenjeni odraslima, imaju značajno više problema sa spavanjem.
Parasomnije (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)
Somnabulizam (hodanje u toku spavanja-mesečarenje)
Mesečarenje je uglavnom vezano za period takozvanog dubokog spavanja, i najčešće se javlja kod dece i adolescenata. Karakteriše ga iznenadno delimično razbuđivanje, obično u toku prve trećine spavanja. U toku epizode delimičnog razbuđivanja iz dubokog spavanja, deo osnovnih motoričkih funkcija je više ili manje “razbuđen” , dok su više mentalne funkcije još uvek “uspavane”, što je i jedan od razloga zbog koga se ljudi koji pate od ovog oblika parasomnije ujutru ne sećaju (ili ne sećaju tačno) svojih aktivnosti u toku noći. U kliničkoj praksi je zabeležen širok spektar aktivnosti u toku mesečarenja, od kratkotrajnog uspravljanja u krevetu, do naizgled smislenih aktivnosti koje obuhvataju zahtevne operacije, kao što su vožnja automobila ili korišćenje aparata za domaćinstvo. Poseban oblik mesečarenja su složene aktivnosti koje obuhvataju konzumiranje hrane ili pića, kao i obavljanje seksualnih aktivnosti u toku spavanja.
Osoba koja se razbudi u toku epizode mesečarenja uglavnom neće odreagovati burno i nasilno, što se u stvari dešava u vrlo malom broju slučajeva (ipak, zabeleženi su i slučajevi teškog povređivanja, pa čak i ubistva pri sučeljavanju sa osobom koja je mesečar). Takođe je utvrđeno verovanje da zaustavljanje somnabulističkih aktivnosti moze biti štetno i opasno po pacijenta u toku mesečarenja. Epizode parasomnije mogu trajati od par minuta do pola sata, vrlo retko i duže. Najefikasniji način kontrole mesečarenja je izbegavanje faktora (stres, neispavanost, alkohol) koji podstiču ili provociraju ove aktivnosti. Mesečarenje se ne smatra za bolest kod dece , i ne leči se izuzev kod najtežih oblika gde može doći do (samo)povređivanja. U najvećim slučajevima, deca jednostavno “prerastu” mesečarenje i uklanjanje faktora koji provociraju epizode, te obezbeđivanje prostora oko kreveta su sasvim dovoljni.
Noćne more
Noćne more su snovi koji se javljaju tokom takozvane REM faze spavanja, i za koje su karakteristična osećanja straha i ekstremne ankstoznosti. Ovaj fenomen najčešće se javlja tokom kasnijeg dela noći i često budi spavača, koji će se verovatno sećati sadržaja sna. Većina noćnih mora je normalna reakcija na stres, i mnogi kliničari veruju da one uspešno pomažu osobama da prođu kroz traumatska iskustva. Jednostavno, osoba koja je tokom dana izložena većem broju iskustava koja na nju deluje pobuđujući intenzivne emocije, nema vremena da ih u miru obradi i prihvati, pa zato tokom sna, nakon relaksacije organizma u prvoj polovini spavanja, dolazi do “ponovnog proživljavanja”. Bitna karakteristika ovog poremećaja je ponavljanje zastrašujućih snova koji dovode do buđenja. Sadržaj noćnih mora vezan je za prateće fizičke opasnosti (proganjanje, napad, povreda) ili opasnost može biti manje naglašena, ali je naglašena lična greška (snovi u kojima smo osramoćeni, pad na ispitu, loša ocena u školi). U većini slučajeva noćne more ne ponavljaju stvarne događaje. Može se javiti više noćnih mora tokom jedne noći, obično s ponavljajućom temom. Završavaju se buđenjem i dugotrajnim osećanjem straha, što dovodi do teškoća ponovnog spavanja. Nejčešće počinju između treće i šeste godine života. Većina dece barem povremeno sanjaju takve snove, ali oni uglavnom nakon nekoliko godina povremenog javljanja spontano iščeznu. U uzrastu od tri do pet godina 10-15 odsto dece ima toliko snažne noćne more da se roditelji ozbiljno uznemire. Ako je učestalost visoka (nekoliko nedelja) , snovi mogu da postanu izvor zabrinutosti. Noćne more same po sebi ne ugrožavaju zdravlje, ali su ponekad indikator potencijalnih psiholoških problema, i lečenje je, ukoliko je potrebno, usmereno ka njihovom identifikovanju i otklanjanju. Mnogo ozbiljniji poremećaj vezan za stadijum sanjanja je takozvana REM bihejvoralna parasomnija, koju karakterišu patološki pokreti u snu.
Noćni strahovi
Noćni strahovi su takođe česte parasomnije, uglavnom dečjeg uzrasta. Javljaju se, kao i mesečarenje, uglavnom iz stadijuma dubokog spavanja. Karakteriše ih iznenadno delimično razbuđivanje često praćeno krikom ili vriskom, preznojavanjem, odbrambenim pokretima, i intenzivnim strahom ili plakanjem i traju do deset minuta. Dete izgleda neutešno i teško se budi (jednako često dete može da nastavi spavanje, i da ne dođe do potpunog razbuđivanja). Iako na izgled dramatična, ova parasomnija nema trajne posledice po pacijenta. Pošto po pravilu nema ustajanja iz kreveta ili ekscesnih pokreta, samopovređivanje je izuzetno retko. Ukoliko epizode nisu česte, roditelju ostaje samo da pokuša da umiri dete, više da bi se osetio korisnim nego što to zaista pomaže detetu. Noćni strahovi obično počinju kod dece izneđu četvrte i dvanaeste godine života i spontano prolaze tokom adolescencije. Neka istraživanja govore i o porodičnoj sklonosti.
Literatura:
- Marković S., Čolin T. (2004 ): Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji, Save the children
- Trajanović,N. (2007) ,,Parasomnija (mesečarenje, noćne more i noćni strahovi)” www.stetoskop.info
Pedesetih godina 20. veka, naučnik Eugene Aserinsky je otkrio da se tokom sna smenjuju dva osnovna oblika spavanja. Jedan oblik je prepoznatljiv po brzim pokretima očnih jabučica ispod kapaka i nazvan je REM fazom. U toku ove faze mozak se odmara i regeneriše, propušta više krvi i troši više kiseonika i glukoze. Takođe, u ovoj fazi spavanja sanjamo. Drugi oblik nazvan je NREM fazom spavanja, i u toku ove faze ne sanjamo.
Tokom godina, ovi nalazi su proveravani u mnogim istraživanjima. Rezultati su produbljivani i razotkrivali su mnoge misterije spavanja.
Danas je poznato da, nakon što zaspimo, prolazimo u snu kroz četiri faze spavanja:
U prvoj fazi spavamo najplićim snom. Mišići se opuštaju a srčani rad se usporava; prema EEG zapisu ovaj stadijum je nalik budnom stanju.
Druga faza predstavlja početak dubljeg spavanja; u ovoj fazi javlja se mesečarenje i govor u snu.
Treća i četvrta faza su veoma slične i karakteriše ih dubok san; za buđenje iz 4. faze potreban je jak stimulus.
Kada dosegnemo fazu najdubljeg sna, razdoblje REM spavanja (4.faza), opet krećemo u 1. pa u 2. i 3. fazu NREM spavanja, a zatim opet u 4. Tokom noći pet ili šest puta prelazimo iz REM u NREM spavanje i obrnuto.
Prva faza REM spavanja obično počinje 90 minuta nakon uspavljivanja. Kako noć prolazi NREM razdoblja su sve kraća, a REM sve duža, što znači da bliže jutru sve više sanjamo. Međusobni odnosi stadijuma i faza spavanja, njihovo trajanje i dužina spavanja se menjaju tokom uzrasta.
U svakoj REM fazi sanjamo, a sećamo se snova samo iz zadnje REM faze. U toku ove faze uglavnom se ne mičemo. Naše telo je imobilisano elektrohemijskim porukama iz mozga, koje istinski parališu naše mišiće. To je mehanizam koji nas sprečava da radimo ono što sanjamo i da se povredimo tokom sna.
Naučnici su utvrdili da SVI SANJAMO, iako postoji mali procenat osoba koje se nikad ne sećaju svojih snova.
Naučnici tvrde da ukoliko konzumiramo alkohol, pića koja sadrže kofein ili energetska pića pre spavanja, obavezno nam se javljaja nedostatak sna u REM fazi (kao i nakon uzimanja tableta za spavanje). A ovo je bitno, jer usled nedostataka sna u REM fazi dolazi do sledećih simptoma: aksioznost, razdražljivost, teškoće sa koncentracijom; takođe, moguć je i poremećaj u ishrani, tačnije povećan apetit.
Nedostatak spavanja u REM fazi znači da većim delom noći spavamo dubljim NREM fazama. Zbog toga je teško prekinuti sa uzimanjem lekova i alkohola jer je bez njih otežano spavanje. Onog trenutka, kada se prestane sa uzimanjem tih supstanci pojavljuje se snažni REM učinak (potreba organizma da nadoknadi REM faze-potreba za snom). Tada se počinjemo bojati spavanja, odnosno plašimo se dubokog spavanja (teško se budimo, previše spavamo) i vraćamo istim supstancama kako bi ponovo sebi uskratili REM faze, i samim tim lakše spavali i lakše se budili. U težim slučajevima – dugotrajnim, dugogodišnjim izostancima sna u REM fazi (npr. kod alkoholičara) usled prestanka uzimanja određenih supstanci može doći do halucinacija, opsesije, psihoze. Dakle, REM efekat u tim slučajevima može biti toliko snažan da deluje čak i u budnom stanju!
LITERATURA:
Hock, R. R., (2004): Četrdeset znavstvenih studija koje su promijenile psihologiju, Naklada Slap, Jastrebarsko
Psihoterapija
Psihoterapija može da bude korisna ako pacijentu (ili njegovim roditeljima/starateljima) ukaže na eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaj. Takođe, psihoterapeut može da pomogne pacijentu pružanjem razumevanja, podrške i nade, jer se bolesnik najčešće oseća bespomoćno, neshvaćeno i ugroženo.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim problemima. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno–bihejvioralna, gestalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba da pacijentu pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, naročito u razdoblju pre nego što počnu da deluju lekovi. Kad se pacijentu „razbistri“ stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će od terapeuta da nauči neke praktične „protivanksiozne“ veštine.
Kvalitetan psihoterapeut može da posavetuje pacijenta kako da lakše izbegne neku stresnu situaciju, ako ona postoji i ako je relevantna za pacijentovo stanje; može da mu ukaže na neki izvor stresa koji pacijent nije sam uočio; može da mu predloži neku aktivnost (hobi, sport i sl.) koja bi donela olakšanje i razvedravanje; može da ga nauči da kaže „ne“ kad je to poželjno i uputi ga u spretnije ophođenje s ljudima. Na primer, može da ga nauči kako da prikrije svoju stidljivost i osetljivost , kao i kako da ne pokazuje da je povređen, jer niko ne voli da se druži sa osobama prema kojima mora da se ophodi „noseći rukavice“.
Najzastupljenija psihoterapijska tehnika, kognitivno-bihejvioralna (spoznajno-ponašajna) terapija temelji se na pretpostavci da su psihičke smetnje posledica duboko ukorenjenih pogrešnih i negativnih predstava pacijenta o samom sebi i o svojim okolnostima. Terapeut pokušava da pomogne pacijentu da zameni „pogrešne pretpostavke“ ispravnim, da odbaci štetne postupke ili ponašanja kao i da počne sa bavljenjem prijatnijim aktivnostima i zdravijim obrascima ponašanja. Međutim, niti svaki pacijent ima pogrešne negativne predstave o sebi, niti uvek ima uticaj na spoljašnje okolnosti, niti se uvek može izmenom ponašanja ili životnih stavova izlečiti. Kod takvih su slučajeva lekovi nezamenjivi
Samopomoć
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete samostalno da sprovodite.
Telesna aktivnost i rekreacija. Povećano kretanje može da popravi poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju poremećaje. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje „hormona zadovoljstva“ poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutralizuju delovanje stresnih hormona. Kad kažemo telesno vežbanje, ne mislimo da to mora da bude maraton ili Tour de France – sasvim je dovoljno po 30-45 minuta džoginga tri puta sedmično, ili triput po sat vremena vožnje bicikle (može i na sobnom biciklu), ili plivanje, aerobik, planinarenje, pa i obično hodanje, najbolje ubrzano! Pojava znoja znači da se nalazite pravom putu što se stepena napora tiče. Pre jače telesne aktivnosti dobro je posavetovati se s lekarom.
Vežbe disanja. Napad panike je često praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i lagano disanje „iz stomaka“ može da ublaži simptome, pa čak i trajno da učini čoveka otpornijim na stresne situacije.Opuštajuće disanje izvodi se tako da prvo dopustite vazduhu da ispuni vaš stomak (prostor ispod prsnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon toga i gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napušta donje šupljine, a na kraju vrh pluća. Nakon izdisanja pričekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udišite, opet prvo stomakom!
Vežbe opuštanja. Najpoznatije tehnike opuštanja su autogeni trening (AT) i transcendentalna meditacija (TM), ali za opuštanje služe i joga, tai-chi, neke borilačke veštine i mnogo drugih tehnika. Opustiti se možete i jednostavno tako što ćete sda e usredsredite na neku nepokretnu tačku (npr. prekidač na zidu, knjigu ili grm) i polako i duboko dišete 10-15 minuta. Takođe, još dublje delovanje ima autogeni trening. Prvi od dva stepena AT-a možete da naučite iz knjiga ili iz uputstava koja se mogu pronaći i na Internetu. AT-om se usmerava pažnja na telesne osećaje poput težine u rukama i nogama, topline u želucu, svežine u čelu, disanja i kucanja srca. Jedna cela seansa traje oko deset minuta i ima značajno antistresno dejstvo.
Poboljšajte spavanje. Ako loše spavate, evo nekoliko korisnih saveta:
– Trudite se da ležete i budite se u približno isto vreme. Nemojte puno da odstupate od tih termina čak ni za vreme vikenda.
– Pre spavanja ne uzimajte kafu ili crni čaj; preporučuje se čaj od mente, gospine trave, kamilice ili mlečna pića. Ne uzimajte alkohol mada vas uspavljuje, jer biste zbog njega mogli da se budite tokom noći. Ne večerajte kasno.
– Veći telesni napori unutar dva sata pre planiranog spavanja nisu preporučljivi. Telesne vežbe ranije tokom dana mogu da budu korisne za bolji san.
– Neka vam soba ne bude ni pretpla ni prehladna, a krevet ni pretvrd ni premekan.
– Ako ne možete dugo da zaspite, bolje je da ustanete i radite nešto po kući nego da se vrtite po krevetu. Nakon „pauze“, bićete umorniji i pospaniji.
Odmorite mozak. Nemojte da se prepuštate analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja.
Planirajte aktivnosti. Napravite raspored dnevnih obaveza. Sastavite rang listu prioriteta i počnite s najbitnijim. Izbacite ili odložite ono što nije posebno bitno. Dok bolujete od anksioznog poremećaja, nije preporučljivo da radite puno stvari, pogotovo ne odjednom. Pričekajte s presudnim životnim odlukama i velikim promenama. Ne postavljajte sebi previsoke ciljeve. Podelite brige i probleme s partnerom, prijateljem ili rođakom.
IZVORI:
http://www.zdravduh.bloger.hr/post/tretman-tjeskobnih-poremecaja/486169.aspx
Igra je aktivnost kroz koju se najpotpunije ostvaruje psihofizički razvoj deteta. Po svojim karakteristikama razlikuje se od svih drugih aktivnosti. Ona proizilazi iz unutrašnje potrebe deteta – odlikuje je spontana, slobodna i originalna aktivnost deteta.
Dete u igri može da ,,abreaguje” svoje strepnje i agresiju, pa je igra i terapeutsko sredstvo ako je, opet, usmeravaju stručnjaci.
„Igra predstavlja zonu narednog razvitka deteta. U igri je dete uvek više od svog prosečnog uzrasta, za glavu više od samog sebe. Igra u kondezovanom vidu sadrži u sebi, kao u fokusu lupe, sve tendencije razvoja“ (Vigotski, 1996).“
Razvojna psihologija posvećuje veću pažnju igri tek od tridesetih godina ovoga veka. Igra je privukla pažnju ne samo zato što je ona dominantna aktivnost deteta, već zato što je povezana sa fizičkim razvojem, razvojem intelekta, motiva, procenjivanjem vrednosti, emocionalnim razvojem i razvojem ličnih osobina.
U igri dete ,,imitira” odrasle, ali na svoj sopstveni način u kome standardne obrasce ponašanja ,,igra” na način koji proizilazi iz njegovog bića, i kako mu obično nije dopušteno u odnosima sa odraslima. Tako otkrivamo i značaj igre za dečiji stvaralački odnos prema životnoj sredini.
Prema Pijažeovom shvatanju ,,suština igre je asimilacija ili primat asimilacije nad akomodacijom”. Pijaže smatra da je detetu za njegovu afektivnu i intelektualnu ravnotežu neophodno da ,,raspolaže delom aktivnosti čija se motivacija ne sastoji u prilagođavanju stvarnosti, već naprotiv, u asimilovanju te stvarnosti u sebe, bez prinuda i kazni”. Pijaže, dakle, igru izučava kao razvojni fenomen.
Oblici igre
Sa uzrastom se menjaju razvojni oblici igre. U prvoj godini, u funkcionalnoj igri , preovlađuju aktivnosti dečjih funkcija a ne karakteristike materijala ili izražajnost igračaka.
Oblici dečje igre su:
- do 6 meseci pokreti tela;
- od 6 meseci do kraja prve godine funkcionalna igra rukama;
- na početku druge godine, posebno kad prohoda dete „istražuje“ okolinu, vežba hvatanje i bacanje predmeta;
- u periodu 1,6 godina do 2 godine dete pokazuje interesovanje za igračke i drugu decu; javlja se recepcijska igra i igra mašte i dramatizacije;
- igre uloga (3,0 g);
- oko 4. godine počinje stvaralačka igra i igra u grupi od 2-3 dece;
- u 5. godini dete privlači građenje i oblikovanje i igra van kuće;
- u periodu 6. do 8. godine preovlađuju stvaralačke igre i igre s pravilima, sportske igre, receptivne i izvođačke igre.
Sa uzrastom se smanjuje broj igara i ukupno vreme provedeno u igri.
Dečje igračke
 Osnovu dečje igre čine dečije igračke, koje igri daju sadržinu i ideju. One trebaju da budu prilagođene razvojnom stepenu dece.
- Prva godina: sopstveno telo, igračke živih boja koje proizvode zvuk, plivaju … ;
- Druga godina: kolica, zvučne igračke, kocke, pesak i pribor, jednostavne slikovnice…;
- Treća godina: automobili, tricikl, konj za ljuljanje, materijal za oblikovanje, igračke od gume, delovi odeće za igre uloga, pribor za crtanje, slikovnice … ;
- Od 4. – 7. godine: bicikl, mehanizovane igračke, plastelin, materijal za građenje, crtanje, lutke, pribor za igre uloga, sanke, skije …;
- školsko doba:lopte, muzički instrumenti, komponente za konstruisanje, aparati, računar, tv…
IZVORI:
http://www.scribd.com/doc/52587506/Razvojna-psihologija-knjiga
Музика се најчешће везује за уживање и задовољство. Међутим њена едукативна улога је веома битна с обзиром да едукативно утиче на свеопшти развој детета. Студије су доказале да се човек рађа са урођеном музикалношћу и да музика утиче на наше размишљање и понашање. Највећу моћ музика показује у свом утицају у процесу учења, развоју мозга и организационих особина, као и на целокупни нервни систем. У исто време се музиком изражава наша емоционална природа. Музиком се код детета подстиче развој говора, дружељубивост, развија се интелект…
Развој музикалности код детета
- пре рођења- плод је у двадесетој недељи пре рођења у стању да чује звуке. Родитељ би тада требао да пева и свира нерођеној беби
- од рођења до 18 месеци
- непосредно након рођења, бебе могу да чују високе тонове и да буду умирене ниским. такође су у стању да разликују да ли звук долази спреда или отпозади.
- у трећем месецу почињу активно да одговарају на музику (љуљају се или окрећу према извору звука, певају самогласнике)
- са девет месеци реагују на познату мелодију
- са годину дана бебе почињу саме да производе звукове лупкајући предметима око њих
3. од 18 месеци до 3 године
- Деца почињу да уче речи песмица, да разликују гласни, тихо, брзо и споро. Такође су свесни ритмова и схватају како да сарађују са другом децом.
4. од 3-5 година
- Дете постаје свесно ритма и висине гласа. Почињу да уче сложеније песмице, уживају у плесу и истражују нове звукове и инструменте.
5. од 5-7 година
- Са све већим узрастом деца уче све сложеније песме, упознају се са слиженијим и вишеструким ритмовима, упознају шири спектар инструмената.
Треба деци обезбесити једноставне перкусионистичке инструмента. Може се остварити игра у којој ће одрасла особа заједно са децом заједно компоновати једноставне песмице, али их и упознавати са музиком различитих временских епоха и култура како бу увидела разноликост музичке културе.
 
литература: www.serbianforum.org.kutak-za-roditelje
Definicija epilepsije
Epilepsija se definiše kao hronični moždani poremećaj različite etiologije koja se karakteriše ponavljanim napadima nastalim zbog prekomernog pražnjenja moždanih neurona. Epilepsični napadi ispoljavaju se u toku različitih stanja ili bolesti koja direktno ili indirektno zahvataju mozak, kao što su metabolički poremećaji,infekcije, tumori mozga, moždane traume…
Dijagnoza epilepsije
Do postavljanja dijagnoze epilepsije dolazi isključivo ako se napadi ponavljaju. Pored tipa napada, kod epilepsije se procenjuju i mnoge druge osobine: postojanje poznate etiologije, učestalost napada, vreme pojave prvog napada, reagovanje napada na lekove, pojava i drugih smetnji ( mentalna zaostalost, problemi u govoru…),kao i EEG nalazi .
Podela epilepsičnih napada-najčešći su: Tonično klonični napad, Apsans napad, Mioklični napad, Jednostavni parcijalni napad i Kompleksni parcijalni napad.
Svi ovi napadi mogu se pojavljivati samostalno,a postoje i kombinovani napadi. Dešava se da konkretni napad nema isključivo karakteristike jednog tipa, već je kombinacija više tipova napada. Napad može početi sa karakteristikama jednog tipa,a pritom da se završi sa karakteristikama drugog tipa i to se naziva generalizacija.
Tonično klinički napad
Tonično klinički napad ( ranije nazivan Grand mal napad) spada u generalizovane napade. Napad se obočno sastoji iz više faza.
*(1) Prva tonična faza počinje gubitkom svesti i grčem svih mišića tela. Tada je lice u grču,oči su poluotvorene. Vilice su u početku ukočene, obično dolazi do ugriza jezika. Ekstremiteti su ispruženi i ukočeni. Može se javiti krik. Za vreme ove faze zbog grča disajne muskulature nema pokreta disanja. Cela prva, tonična faza napada traje 10 do 20 sekundi.
*(2) Druga, klonična faza – Trzajevi su ritmični, u početku brzi,a onda postaju sve sporiji . Očni kapci podrhtavaju, ekstremiteti se trzaju, disajni mišići dovode do čulnog krkljanja ili isprekidanog krika.I ovde može doći do ugriza jezika. Mišići jezika svojim grčevima mogu da pljuvačku pretvore u penu, a ukoliko postoji i ugriz jezika, pena postaje krvava. Ova faza traje 20 do 30 sekundi.
*(3) Faza iscrpljenja– Trzajevi prestaju, dolazi do opuštanja mišića, disanje se uspostavlja, ali je na početku otežano, čujno. Može doći do popuštanja sfinktera i umokravanja. Pacijent je bez svesti, ali postepeno počinje da reaguje i počinje da se spontano pokreće. Ova faza traje od 1 do 5 minuta, nakon čega dolazi do oporavka sa postepenim dolaženjem svesti.
Aspans napad
Osoba sa ovim tipom napada iznenada i naglo prekida aktivnost. Ona je odsutna u toku čitavog napada. Oči su okrenute malo naviše, pogled je prazan i ukočen, kao da gledaju u prazno. Ovde ne dolazi do pada, obično se zadrži položaj u kome je osoba bila na početku napada. K svesti se dolazi naglo, a sama osoba nije svesna napada. Sam napad traje od 6 do 25 sekundi, najčešće 8 do 15 sekundi. U toku napada osoba ne reaguje na pozive, ali pri kraju napada poziv po imenu može da prekine napad.
Mioklonični napad
Predstavlja iznenadni, kratkotrajni nevoljni pokret u vidu trzaja. Obično zahvata mišiće obe strane, najuočljiviji je na ekstremitetima. Osoba je svesna napada. Često se ovi napadi javljaju u jutarnjim satima, u prvom satu posle buđenja.
Jednostavni parcijalni napad
Predstavlja napad koji zahvata jedan deo organizma (potiču iz jednog dela mozga). Zavisno od toga koja funkcija je zahvaćena, napadi mogu biti motorni (u vidu ukočenosti, podrhtavanja ili trzajeva jednog dela tela) ili somatosenzorni ( u vidu trzanja, bridenja, bockanja, strujanja,žarenja, paljenja, ali i kao gubitak osećaja u jednom delu tela).
Složeni parcijalni napad
Osoba nije svesna šta radi,dolazi do potpuno izmenjenog stanja svesti. Dešava se da se osoba uopšte ne seća prethodnog stanja. Pojavljuju se pokreti i radnje koje se ponavljaju i mogu biti u vidu mljackanja, oblizivanja, žvakanja, coktanja jezikom ,gutanja i retko pljuvanja. Pokreti mimične muskulature sa izmenama različitih izraza lica ili zauzimanja određenog položaja celog tela. Pokreti ekstremiteta u vidu četkanja odeće, čačkanja po kosi, grebanja po licu, pljeskanje rukama , trljanje po butinama, otkopčavanje dugmadi, preturanje po dzepovima, privlačenje predmeta ili pridržavanje za druge osobe, skidanje delova odeće.
literatura:
http://www.anima.autentik.net/o_epilepsiji_definicija.php
Različita savremena ispitivanja potvrđuju da je povećana učestalost poremećaja ponašanja kod osoba sa epilepsijom. Ovo se najviše odnosi na decu i adolescente.
Smatra se da je ovaj problem dva puta češći nego kod drugih neuroloških bolesti.
Poremećaji ponašanja kod dece i adolescenata sa epilepsijom zastupljeni su naročito u slučajevima gde je epilepsija udružena sa cerebralnim lezijama, kao i u uslovima sa lošim porodičnim funkcionisanjem.
Epilepsije koje se javljaju u ranoj dečjoj dobi i same po sebi teško reaguju na terapiju, obično za posledicu imaju i određen stupanj smanjenja mentalnih sposobnosti, a neke i tešku mentalnu retardaciju. Različite smetnje ponašanja poput hiperaktivnosti, teškog održavanja pažnje, nezainteresiranosti i emocionalne nestabilnosti često se javljaju kod dece i adolescenata s epilepsijom. Kod takve dece često je otežana socijalizacija u društvu, pa u takvim situacijama uz adekvatnu farmakoterapiju potrebno je i aktivno uključivanje roditelja, nastavnika, pa i psihologa
Smatra se da udruženi psihijatrijski problemi kao i problemi izmenjenog ponašanja postoje kod 26% dece sa epilepsijom.
Česti faktori koji dovode do poremećaja ponašanja su: moždane traume, topografija i lateralizacija lezija, vreme kada se pojavio prvi napad, tip napada, kao i učestalost napada.
Izvesni lekovi dovode do razdražljivosti i hiperkinetičnosti kod male dece sa epilepsijom.
Psihosocijalni faktori su od izuzetne važnosti u nastajanju elemenata izmenjenog ponašanja.
Stresne situacije u porodici ( alkoholizam kod roditelja, fizičko maltretiranje dece, razvod roditelja) kao i loša komunikacija unutar porodice predstavljaju faktor okidač za pojavu depresije kod mladih sa epilepsijom.
http://www.anima.autentik.net/epilepsija_i_poremecaji_ponasanja.php
Epilepsija i psihički poremećaji
PSIHIJATRIJA
Psihički poremećaj može se najbolje definisati kao stanje u kojem ponašanje i doživljavanje osobe u potpunosti odskače od uobičajenog i predstavlja smetnju za okruženje,pa i za samu osobu koja se nalazi u takvom stanju.
Simptomi su: konfuznost, katatonija, apatija, psihoze i agresivno ponašanje.
Afektivna stanja, strah, anksiozni poremećaji i poremećaji opažanja mogu da podražavaju složene motorne napade. Najčešći oblik ovakvih kriza u periodu adolescencije javljaju se u obliku hiperventalacionog sindroma, fobijska anksiozna stanja, napadi besa, konfuzna stanja koja kliničkim ispitivanjima treba razlikovati od pravih epileptičnih napada.
Anksioznost i epilepsija
Anksioznost je stanje koje se karakteriše osećajem unutrašnje uznemirenosti. Simptomi anksioznih stanja kod pacijenata sa epilepsijom ne razlikuju se od onih kod osoba bez epilepsije. Kod osoba sa epilepsijom čest je problem agorafobije, strah pacijenata da će dobiti napad na javnom mestu. Kod nekih pacijenata povećana i produžena anksioznost provocira napade posle kojih dolazi do još većeg povećanja anksioznosti i tada se stvara tzv. „začarani krug“.
Anksioznost i panični napadi su rezultat nagomilanog stresa u životu pojedinca. Zbog toga je neophodno izbegavati stres.
Depresija kod osoba sa epilepsijom
Depresija je mentalno stanje koje se karakteriše dugotrajnim osećanjima potištenosti, tuge, beznađa, pesimizma, obeshrabrenja i jednog takozvanog stanja opšteg stanja duboke praznine. Depresija kod osoba sa epilepsijom predstavlja jedan od najčešćih psihijatrijskih problema. Depresija varira,što dovodi do toga da može doći do običnog neraspoloženja,ali isto tako to neraspoloženje može dovesti do teških depresivnih ispoljavanja i tada postoji mogućnost da će pacijenti sebi ugroziti život.
Depresivna ispoljavanja mogu se podeliti u sledeće grupe:
1. Poremećaj prilagođavanja sa depresivnim raspoloženjem,
2. Distimija-neurotična depresija koja nastaje zbog gubitka,razočarenja ili konflikta,
3. Bipolarni-afektivni poremećaj (manična depresija)- uglavnom je nasledna .
Kod osoba sa epilepsijom depresivne epizode se uglavnom grupišu u dve podgrupe:
1. Endogeni tip depresije (psihotični tip)
2. Neendogeni tip (neurotična forma,egzogeni tip).
Psihotički tip depresije: sniženo samopoštovanje, stres, socijalna izolacija zbog straha od napada, gubitak statusne uloge, uticaj antiepileptičke terapije, društvene predrasude.
Lečenje
Lečenje depresije kod osoba sa epilepsijom pre svega zahteva OPREZ ! Potrebno je pre svega utvrditi tip depresije i moguće uzroke. Depresivna reakcija zbog dijagnoze epilepsije zahteva psihoterapijsko savetovanje ili pomoć socijalnog radnika.
http://www.anima.autentik.net/epilepsija_i_psihicki_poremecaji.php
|
|
