Destruktivne igre
Obezglavljene lutke, polomljeni kamioni i autići, to je ono sa čim se susreću svi roditelji. Neretko su to i skupe igračke koje je dete dugo želelo. Zato roditelje zbunjuje, ali i brine kada i takve igračke ubrzo budu u delovima koje je nemoguće ponovo spojiti u celinu.
Možda nismo razmišljali da dete to nije uradilo zato što je htelo da pokvari svoju igračku koju je dobilo, koju je maštalo da će dobiti. Postoji znatiželja kod deteta da vidi na koji način taj predmet funkcioniše, kako je napravljen i to je upravo ono razvojno i divno u detetu, kreativan način da dođe do logičkih veza kako neki predmeti funkcionišu. Postoji nešto što nije baš kreativno, a javlja se na tom uzrastu, to je kad deca u destrukciji, u napadu besa, agresije, lome i bacaju svoje ljubljene igračke.To je razvojni period deteta, nije beznačajan, ali ako duže traje ta destrukcija moramo ispitati zašto dete to radi.
Igra je centralna stvar dečijeg sveta. Pomozite mu da se igra što kvalitetnije, tako što ćete podsticati njegovu maštu i kreativnost.
Od toga kakve smo igre igrali kao deca u mnogo čemu određuje naše ponašanje kasnije. Koliko je igra u čovekovom životu značajna potvrđuju igre, od sportskih do ljubavnih, koje se odrasli igraju u toku celog života.
Didaktičke igre
Didaktičke igre, su takve igre, kod kojih je osnovna karakteristika da u podređene nekim specijalnim vaspitno-obrazovnim zadacima koji su unapred postavljeni, a koji se mogu odnositi na intelektulani razvoj, razvoj psihomotorike, discipline, socijalno–moralnih osobina ili uopšte socijalizacije deteta po mišljenju A. D. Dobud.
Za uspešno uključivanje igre u v. o. proces, vaspitač treba da poznaje njene razvojne mogućnosti. Igre i igračke najbolje je ponuditi deci u određenom sistemu, kako bi se mentalne radnje koje sadrže u svojim pravilima stalno usavršavale i dobijale u opasnosti, a deca napredovala u razvoju. Posto didaktičke igre uglavnom izmišljaju odrasli pre njima su određeni zahtevi koji su postavljeni kako bi se sistem didaktičkih igara usmerio ka svom osnovnom cilju, razvoju opšte mentalne sposobnosti deteta. Zahtevi polaze od toga da se didaktičkim igrama:
-
sadržaj i intelektualne operacije daju kao povezane serije što dovodi do sistema intelektualnih operacija;
-
da se mentalne radnje, podsticane kod dece stalno usavršavaju;
-
davati prednost operacijama koje kod dece omogućuju eksperimentisanje, traganje, različite prilaze u pronalaženju rešenja, što ostvaruje jedan od osnovnih zadataka;
-
izgrađivanje dečjeg poverenja u sopstvene mogućnosti i oslanja se na sopstvene mogućnosti i logiku;
-
svakom učeniku u igri treba omogućiti da “da prevazilazi samog sebe za glavu”, da igra vuče njegov razvoj, da se ne zanemari afektivni element igre;
-
da podstiu dečju inicijativu za originalnim pristupima rešenja problema;
-
da greške u igri budu izgovor saznanja i podsticaj na traganje za efikasnijim rešenjima;
-
da razvija osetljivos za problem i spremnost za nove problem.
Didaktičke igre stvaraju pozitivne uslove za primenu različitih znanja, pomažu intelektualni razvoj, deluju na razvoj psihomotorike, discipline, imaju emocionalnu vrednost.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006.godina
Časopis "Moje dete", Beograd, avgust 2010. godina
· Uspostavljanje emotivlnih veza
Već u prvim mesecima života majka detetu postaje najdraža igračka. Zvuk glasa, osmeh i dodir detetu pružaju zadovoljstvo i doprinose razvoju čvrste emotivne vezanosti. Što je dete starije, kroz igru se možete zbližiti i bolje upoznati. Dete će steći sigurnost i kroz sve emotivno obojene situacije u igri učiti o sebi i svojoj socijalnoj sredini.
· Velika otkrića
Dete uči kroz igru, ono od ranog detinjstva uživa u otkrivanju i istraživanju onog što ga okružuje. Što je dete veće, njegove radnje postaju osmišljenije, a igra složenija. Njegova znatiželja i interesi postaju sve širi što utiče i na složenost igre.
· Fizicka aktivnost
Neizostavno je spomenuti fizicku aktivnost kao jedan od elemenata igre. Dete u svom razvojnom sledu postupno menja spoljašnju aktivnost od neusmerenih neodređenih pokreta ka organizovanim preciznim mišićnim pokretima i reakcijama, a istvremeno konstantno iskušava svoje mogućnosti kroz igru.
· Učenje govora
Dete uči mnogo brže ako se pritom zabavlja. U ranom detinjstvu, čitanje slikovnica, pevanje pesmica ili brojalica podstiču detetov govorni razvoj i proširuju detetov rečnik. Kasnije, u igri dete stiče iskustvo komunikacije što je preduslov za nove spoznaje i sticanje socijalnih i drugih veština.
· Socijalizacija
Jenjavanjem straha od odvajanja, dete stupa u socijalne odnose sa sve širim krugom. U predškolskom uzrastu dete traži sve više kontakata i interakcija sa svojim vršnjacima, a druženje s decom pomaže pri učenju važnih socijalnih veština kao što su deljenje ili čekanje na red.
· Smisao za humor
Kroz igru možete pomoći detetu da vidi svetliju stranu sveta oko sebe. Većina beba se počinje smejati u uzrastu od oko pet meseci. Dvogodišnjaci uživaju u praktičnim šalama s lutkama ili sl., a kasnije dete počinje shvatati i govorne šale. Igra je izvor radosti.
· Razvoj kreativnosti
Igra je savršen način na koji dete može istraživati i razvijati vlastitu maštu i kreativnost. To se posebno odnosi na aktivnosti crtanja, slikanja, igre plastelinom i drugim materijalima koji detetu pružaju mogućnost stvaralačkog izražavanja.
· Razvoj intelektualnih veština
Igra omogućuje detetu da rano razvija pamćenje, posmatranje i produžavanje koncentracije te usmeravanje pažnje. To se odnosi na različite igre, od slaganja kocaka do usvajanja pesmice. Svaka igra zahteva od deteta određeni intelektualni napor.
· Samopouzdanje
Podsticanje razvoja samopouzdanja u ranom uzrastu kroz igru je moguće na različite načine, npr. oblačenje lutke pomaže detetu da nauči kako se ono samo može obuci.
Izvor:
www.porodicnivodic.rs
Igra je prirodna, instiktivna aktivnost deteta u kojoj se prožima učenje i zadovoljstvo. Najbitniji deo dana u životu deteta je posvećeno igri. Deca se u toku svog odrastanja igraju s različitim igračkama na različite načine, a to utiče na rast i razvoj.
Igra je nesto lično, pa je i prirodno da je njen značaj za dete tako dubok i mnogostran. Dete ne vidi sve u kom živi isto kao i odrasli. Stvari vidi onako kako ih doživljava. Dečji svet najprirodnije dolazi do izrazaja u igri. Igra razvija organe, mišice i celokupan organizam . Razvija detetovu ličnost kao celinu, obogaćuje i produbljuje, razvija dečje funkcije i sposobnosti, a samo dete stiče iskustvo na veoma karakterističan način.
Deca se ne igraju da bi razvila svoje sposobnosti, mada to u igri i postižu. Dete, ne slaže kockice da bi napravilo nešto od trajne vrednosti, igra se da bi zadovoljilo svoju unutrašnju potrebu za aktivnošću koja je u igri usmerena na nekom cilju. Dok se igra dete je često u situaciji da se snalazi, traži nova rešenja, postane snalažljivo samim tim razvija inteligenciju.
Visoke vrednosti su socijalna osećanja, socijalni odnosi, koje razvijaju različite socijalne igre (osećaj zajednice, međusobna zavisnost, simpatije, dužnosti). Tako se u detetu već rano oblikuju pozitivne moralne osobine savlađivanje samog sebe, smisao za podređivanje zajednici, odgovornost, samostalnost, poštovanje. U igri se vaspitava i stiče hrabrost, jer mnoge igre zahtevaju i rizikovanje. Kada deca dospeju u određeno doba, postaju sama sebi dovoljna za igru.
U periodu od treće do pete godine deca se igraju igre pretvaranja, preuzimanja uloga u kojima razvijaju jezik i odnose sa drugom decom, a najviše vole igračke koje podsećaju na one pedmete koji se koriste u svakodnevnom životu, kao što su, kuhinjski pribor, alati… Tada uživaju u aktivnoj igri u prirodi, ljuljaškama, toboganima i penjalicama. Pošto se razvija logika i memorija, igraju igre pamćenja.
Igra je veoma privlačna za dete, jer ga opušta i smiruje. Sve ovo gore navedeno, potvrđuje da igra naročito u predškolsko doba ima nenadoknadivu ulogu u razvoju dečje ličnosti. Potrebno je da odrasli imaju razumevanja za dečju igru, da je podstiču, a naročito kreativnost deteta u igri.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Časopis "Moja beba", Beograd, mart 2007. godina
www.pspasojevic.blogspot.com
“Društvo koje zaboravi kako se igra, jeste društvo koje čine sebični pojedinci ” – kaže Grej, osvrćući se na trenutnu ekonomsku krizu. Igra je, iznad svega, izraz slobode. Ona je sve samo ne obaveza, moranje. Onaj ko se igra, ne samo da to čini slobodne volje, već prihvata pravila koja nastaju kao rezultat dogovora. U tim situacijama sva deca su ravnopravna i o svemu zajedno odlučuju, što je veoma važno, moraju da poštuju prava drugih ukoliko žele da učestvuju. Zato u učestvuvonju u igri mora da postoji ravnopravnost.
Deca koja se sama međusobno igraju, ne polažu toliko na pobeđivanje koliko na međusobnu saradnju. Ali, zato prisustvo odraslih vodi dečju igru u takmičenje, a onda to nije više igra. Najvažnija društvena veština je veština usaglasiti se sa drugom decom, praviti kompromise. Deca moraju da nauče da se stave u poziciju drugih. Snažan nagon za igranjem koji postoji kod dece, nije prosta potreba za razonodom. To je nagon za preživljavanjem, jer je kroz istoriju ljudske vrste igra bila osnovni način da deca steknu veštine, vrednosti i znanja koja su im potrebna. Igra za decu je način da proniknu u realnost života i da sa njima izađu na kraj, kako fizički, tako i intelektualno i emocionalno. Posebno mesto kod dece ima humor. Koristi se da bi se prekinule svađe i oslobodila društvena napetost.
Obična, NE takmičarska igra je ključna za razvijanje osećanja za druge. Slobodne igre koje nisu organizovali odrasli, uključuje decu svih uzrasta i nema takmičarske osobine. Takođe, nema ništa zajedničko sa igranjem video igrica, gledanjem televizije ili raznim organizovanim vanškolskim dečjim aktivnostima, kao što je sport.
Piter Grej, kaže da je to jednostavno shvatiti: “Svaki put kada dodamo još jedan sat vremenu koje deca moraju da provedu u školi ili radeći domaći, svaki put kada ih prisiljavamo ili ubeđujemo da se posvete još jednoj vanškolskoj aktivnosti koju organizuju odrasli, mi im uskraćujemo mogućnost da se igraju, istražuju, razmišljaju, da osete zadovoljstva i iskušenja samostalnosti”.
Smanjenje učešća igre u detinjstvu se odražava na dečju sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastu. Igra uči decu veštini pregovaranja, rešavanja problema i oslanjanja na sebe. Problem nastaje kada se umešaju odrasli. Oni se nameću kao autoritet i zaštitnici, pa igra prerasta u tužakanje, prenemaganje, a deca se ponašaju manje odgovorno i zrelo u igri. Tako se gubi duh igre, jer igra decu uči veštini pregovaranja, rešavanja problema. Nenadzirana igra je zapravo od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Odrasli ne bi smeli da deci uskrate ove važne lekcije svojim mešanjem, kaže Grej.
Današnja deca imaju malo prilike da se zaista igraju, bez nadzora odraslih. Ne samo da zbog toga vlada epidemija debljine i depresije kod dece, već je generacija koja odrasta bez mogućnosti da usvoji prave društvene vrednosti.
Dečija igra podrazumeva i igračke. Igračka je sve ono što može zaigrati dete, a to najčešće ne moraju biti skupe igračke za koje smo uvereni da će oduševiti klince.
Najlepše igračke su igračke koje dete pravi sa svojom porodicom – ističe Šuković-Biserčić. Ta igračka ima dvostruki efekat. Ono ne samo da učestvuje, ne samo da je dete gledalo proces njenje izrade, i uživalo u tome, davalo svoje sugestije, možda govorilo od čega bi želelo da se ta igračka napravi, nego je u celom tom procesu bitna emocija, odnosno interakcija između roditelja i dece.
Šta je zapravo igračka za dete?
Svakako je više od običnog predmeta. Igračka je osnova dečje igre, njen pokretač; igračka daje ideju za igru i sadržaj igri. Dete je u igri "oživljava" i svojom maštom preobražava. Nekad je partner, saigrač, ponekad i drug u usamljenosti, često i povod za druženje sa drugom decom ili sredstvo za isprobavanje sopstvenih mogućnosti.
Igračka je predmet koje se koristi u igri. Ovaj pojam se obično vezuje za decu ili kućne ljubimce, mada i odrasle osobe i životinje u prirodi ponekad koriste igračke. One mogu biti napravljene od drveta, plastike, metala i drugih materijala. Pored fabrički proizvedenih igračaka, često se u igri upotrebljavaju i predmeti sa drugom osnovnom namenom.
Igračke su važne za razvoj dece, jer se kroz igru razvija motorike, koordinacije i uče i stiču različite veštine i znanja.
Igračke su korišćene još u praistorijskog doba. To potvrđuju razni predmeti pronađeni tokom arheoloških iskopavanja. U današnje vreme, proizvodnja i prodaja igračaka je važan deo globalne ekonomije i to je razlog za česte kritike na račun kvaliteta dostupnih igračaka i njihove pogodnosti za razvoj dece.
Izvori:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
U vaspitno-obrazovnom pogledu najveća vrednost igara je u tome što su u stanju da privuku i održe dečju pažnju na predviđenim sadržajima, kao id a ih motivišu da aktivno učestvuju u određenim aktivnostima. Među njima su najvrednije, u v.o. pogledu, one aktivnoasti koje predstavljaju aktivno konstruisanje sopstevenog iskustva i intenzivnu upotrebu svih dečjih potendcijala, što dovodi do postizanja viših razvojnih nivoa, za koje je dete sposobno.
Igre pružaju mogućnost za unapređivanje i vežbanje skoro svih sposobnosti, od perceptivno-motoričkih, intelektualni, socio-emocionalnih, kao i sposobnosti komunikacije i stvaralaštva.
Igra angažuje dete više nego realni život, u njoj se dete ponaša savršenije nego obično, dleuje linijom najvećeg otpora i prevazilazi svoj stadijum razvoja. Dete će, na primer, sa zadovoljstvom rešavati probleme lavirinta, sklapalica, rebuse stičući na taj način za strpljenje.
Funkcija igre u dečjem razvoju postaje sve značajnija sa promenama koje donosi savremeni način života u porodici, načine proizvodnje i organizacije društva u celini, kao i oblike podizanja dece. Dete u igri ostaje glavni akter zbivanja, gospodari situacijom koju shvata, ima priliku da samostalno odlučuje i deluje bez rizika od štetnih posledica, a putem svojih uloga i tvorevina se izjednačuje sa odraslima.
Igra se u predškolskom detinjstvu smatra za “vodeću aktivnost” i to ne toliko zbog toga što dete najveći deo svog vremena provodi igrajući se, već što je usmerena na zadovoljavanje aktuelnih potreba deteta koje se razvija.
Izvor:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Društvena sredina i socijalni sastav te sredine kao i standard ljudi u jednoj sredini utiču na izbor igara i način igre dece, utiču i profesija roditelja, drugovi u igri pa i sam položaj mesta.
Velike razlike u igrama i igračkama su između gradske i seoske dece. Seoska deca žive u sred prirode i koriste prirodne objekte za igru (penjanje na brdo, preskakanje potoka), a razne proizvode prirode koriste kao igračke (tikve, šišarke, prutiće…). Gradska deca se više igraju masovnih igara, dok seoska zbog udaljenosti kuća često nemaju društva.
Tradicija je faktor koji utiče na igru. To zavisi od kulture koju nasleđujemo kao i od pola. Tu razliku nameću odrasli tako da neke igre tradicionalno vaze kao ženske igre ili igre za devojčice (lutke, poslovi u domaćinstvu) i muške igre (rat, vojnici, voz…).
Poseban faktor je inteligencija bistrina uma, duhovna zrelost. Bistrija deca su aktivnija i snalažljivija u igri više čitaju, više uživaju u humoru imaju svoje hobije, zanimaju ih stvaralačke u igre dok manje obdarena deca teže igrama sa pravilima.
Na razvoj igara utiče vrsta igračaka sa kojima dete raspolaže. Kocke, pesak, plastelin, podstiču stvaralačku igru: lutke, kuhinjski pribor, vojnici, usmeravaju dete u igru mašte.
Godišnja doba vrši određen uticaj na igranje, zimi – sankanje, grudvanje, leti – plivanje, igranje loptom, vožnja biciklom…Na igru utiče i celokupna ličnost deteta – karakter koji je u toku stvaranja temperament, ekstravertna, introvertna deca.
Izvor:
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
O retko kojoj psihološkoj pojavi je pisano onoliko koliko o igri. Postoji dosta teorija dečje igre koji uzimaju u obzir samo jedan element igre, naglašavaju ga i postaju jednostrane teorije. Razvojem društva i promenom društvenih odnosa i načina života igra je ostala sastavni deo života deteta, menjao se samo njen sadržaj i oblici.
Igra je rekreativna aktivnost koja uključuje jednog ili više učesnika (igrača).
Definisana je ciljem koji igrači pokušavaju da postignu i nekim skupom pravila koji određuje šta igrači mogu da rade.
Igra je najizrazitiji oblik dečije aktivnosti, spontana je i dobrovoljna, a njen značaj leži u fizičkom, spoznajnom i socijalno-emotivnom razvoju deteta. U igri se izražavaju radoznalost, osetljivost, fizička aktivnost i potreba za saradnjom i zajedništvom među učesnicima. Dete se kroz igru afirmiše, vlastitom aktivnošću stiče nove spoznaje o sebi i ljudima uopste, prerađujući, predstavljajući ili zamišljanjem svog iskustva.
Doprinos igre je tome što ona ispunjava funkcije igrača, oslobađa od napetosti, olakšava frustracijske situacije, rešava konflikte i zadovoljava dečije želje i potrebu da se oseća odraslim.
Igra je izvanredno komplesksna ljudska aktivnost i može se posmatrati iz mnogo aspekata. Ona je opšti pojam, a veliki broj aktivnosti. Svojstvo igre, koje se navodi kao jedan od najbitnijih, je njega neponovljivost. Igre se primarno igraju iz uživanja i zabave, ali mogu imati i edukativnu i stimulativnu ulogu. Ona je područje na kome se objasnjavaju teorije razvoja.
Filozof Dejvid Keli, definiše koncept “igre” kao formu rekreacije uspostavljene pravila koja preciziraju šta se treba postići i dozvoljena sredstva kako bi se ovo postiglo.
Ova definicija obuhvata veći deo igara, ali se ne uklapa najbolje u igre poput radnih igara i sportova, koji se često praktikuju ne radi zabave već kako bi se razvile veštine.
U filozofskim razmatranjima, filozof Ludving Vetgenstajn je tvrdio da koncept “igre” ne može imati bilo kakvu jedinstvenu definiciju, već da se ona mora posmatrati kao serija definicija koja međusobno dele “porodičnu sličnost”.
U drugačijem kontekstu, Stefan Linart je rekao, “Ljudi kažu da morate da birate između igara i stvarnog života. Mislim da je ova tvrdnja da postoji dihotomija veoma opasna”.
Igre mogu uključivati jednog igrača koji radi sam, ali češće uključuju takmičenje između dva ili više igrača. Preduzimanje neke akcije koja ne spade u pravila igre generalno čini faul ili varanje.
Igra se odvija uglavnom zbog zadovoljstva koje pruža. Prihvatamo je iz vlastitih potreba, bez neke spoljašnje prisile. Dete se u igri oseća nesputano i otvoreno, sledi svoju koncepciju i zamišljeni tok igre stoga je nije potrebno prekidati nepoželjnim intervencijama.
Dete igru doživljava kao nešto ozbiljno jer u njoj zapravo istražuje, kombinuje, isprobava i koristi različite strategije, a odrasli može biti poželjan saigrač ako i sam tako doživljava igru te uvažava zamisli i ideje deteta i nenametljivo mu nudi nove mogućnosti.
Kroz celu ljudsku istoriju, ljudi su igrali igre da zabave sebe i druge, postoji ogromna lepeza tipova igara.
Postoje dva aspekta igre:
– Kognitivni,
– Razvojni.
Za kognitivne teorije dečje igre karakteristično je da igru posmatraju kao specifičnu saznajnu delatnost, koja je od najvećeg značaja za razvoj simboličnih funkcija.
Izvori:
www.porodicnivodic.rs
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za udžbenike, Beograd, 2006. godina
Politika, 28.08.2011.
Hendi, laptop, kamera itd. moći će uskoro da se napajaju strujom koja nastaje u potpeticama patika ili cipela! U eri energetske krize,taj novi izum izazvao je pažnju svetske javnosti. Njegovi pronalazači Tom Kropenkin i Ašli Tejlor, američki istraživači na Viskonsin univerzitetu u Madisonu, stručnjaci za nano-fluide, objasnili su kako se, u ovom slučaju, mehanička energija može efikasno transformisati u električnu, koja je dovoljna za napajanje strujom manjih aparata i uredjaja.
Prema Kropenkinovom i Tejlorovom objašnjenju, osnovu te tehnologije čine mnogobrojne kapi jedne tečnosti koja ima sposobnost provodnika.Kapi se postavljaju izmedju dva sloja specijalno strukturiranih tankih filmskih traka, čiji odredjeni segmenti postaju, zatim, provodnici. Kapljice se pokreću mehaničkim pritiskom ili vibracijom, potom se jedna na drugu slažu, i ne opisujući ostale procese, proizvode na kraju električnu energiju.
Integrisan u potpetici patike ili cipele, taj sistem može da proizvede struju od oko 10 vati po cipeli, to jest, ukupno oko 20 vati. Prenos struje vrši se pomoći kabla ili bežično. Energija se konstantno nadoknadjuje hodanjem, tvrde istraživači.
Reč je, dakle, o novim tehnološkim postupcima, koje se mogu dalje usavršavati i pomoću kojih se teorijska saznanja i ranije formulisani principi mogu vrlo efikasno realizovati.
Ako bi se prizvala mašta u pomoć, onda bi se moglo reći da su ne samo ljudi vrlo moćne mašine za stvaranje struje, već i životinje i biljke, kao i razni drugi objekti, koji su u pokretu ili su izloženi Suncu.
Veliko interesovanje izazvao je još jedan, nemački izum, popularno nazvan „Lekar u prsluku“. Reč je o specijalnom uredjaju, ugradjenom u prsluku, koji nose srčani bolesnici ili bolesnici sa drugim smetnjama i tegobama. U odredjenim vremenskim razmacima, taj uredjaj saopštava bolesnom čoveku sve značajne podatke o njegovom zdravstvenom stanju. U slučaju opasnosti po život, uključuju se alarmni uredjaji, što je od životne važnosti, na primer, za vozače automobila, koji imaju srčane probleme.
Na pomolu su, zatim, uredjaji koji će omogućiti ženama, koje imaju probleme sa održavanjem trudnoće. Zahvaljući specijalno konstruisanim napravama, trudnica može uspostaviti kontakt sa plodom i imati uvid u njegovo stanje sve do momenta njegovog rodjenja. Jer, stručnjaci za prenatalnu medicinu i psihologiju tvrde da je materinska reč „melem“za plod i njegov razvoj i da je beba u stanju da razume i uči maternji jezik čak dok je u utrobi majke!
Primena novih tehničko – tehnoloških izuma u raznim oblastima života sve je, dakle, učestalija, racionalnija i efikasnija. Ti izumi postepeno ulaze i u politički život, koji izmiče kontroli javnosti i podložan je raznovrsnim manipulacijama. Nadajmo se da ćemo jednog dana doživeti da se nakon neistinitog javnog govora nekog ministra odmah obelodani njegova biografija, upali „crveno svetlo“ na specijalnim uredjajima ili oglasi alarmni uredjaj, ili poslanici, koji su već postali sedi u parlamentima, dok učestvuju u debatama, upozore da se koriste netačnim podacima i lažnim argumentima. Ili -što bi bila još efikasnija odbrana od zloupotrebe – da se govornik suoči u pomenutom slučaju sa smrtnom opasnošću!
Iskustvo je pružilo pregršt dokaza da ljudi bez karaktera tonu duboko i mogu dospeti visoko. Novi tehničko-tehnološki izumi mogli bi bar takvima postati uspešna brana.
Politika, 27.08 2011
Fjodor Dostojevski je napisao da su vlast i krv „najveće tajne”. Za dešifrovanje prve tajne – mada su Nemci pre nekoliko godina saopštili da se može konstruisati “nacometar” – još uvek nije pronadjen pouzdan metod. Druga , krv, sve je manje tajna. Danas je to za naučnike laka i jednostavna lektira: zahvaljujući mašini za dešifrovanje u genetskim laboratrijama, značenja gotovo svih tajnih šifri i njihove poruke pokazuju se kao na dlanu za samo nekoliko dana.
To je ovih dana potvrdio Martin Burov, rukovodilac nemačke laboratorije „Life – Codexx“ u Konstancu, na Bodenskom jezeru, koji je obavestio javnost da se pomoću analize krvi trudnice može pouzdano utvrditi stanje fetusa od samo nekoliko nedelja posle začeća. Dakle, još dok fetus ima jedva 4 grama, analizom nekoliko mililitara krvi trudnice, dobija se kompletna fizička i mentalna slika još nerodjenog deteta!
Reč je, dakle, o preimplatacionoj dijagnostici (PID), koju je Savezni sud Nemačke već odobrio. Tim povodom, Volfram Hen, humani genetičar Zarlandskog univerziteta u Homburgu i rukovodilac etičke komisije, rekao je da će “trudnoća, izuzimajući pojedine slučajeve, postati uskoro socijalni standard”, dok njegov kolega iz Berlina profesor Klaus Feter smatra da “niko neće više moći da sprečava genetska osvetljavanja”.
Martin Burov je najavio da će od proleća 2012.godine testitiranje, za koje vlada veliko interesovanje u Nemačkoj, početi da se masovno koristi. S jedne strane, on je potpuno bezopasno. S druge strane, roditelji imaju nepogrešivo saznanje o zdravlju ili bolestima svoga još nerodjenog deteta.
David Goldštajn sa amerićkog Duke univerziteta u Severnoj Karolini rasplamsao je raspravu svetskih razmera. Naime, on je formulisao sledeća pitanja: U kojoj meri se sme diktirati genom dece? Koje sve posledice mogu proisteći iz toga? Ko sme odlučiti da li će nezdravi plod biti uništen ili poštedjen – država ili roditelji?
Ulje na vatru o “dizajniranoj bebi”dolilo je otkriće uzročnika amiotrofične lateralne skleroze (ALS), relativno retke bolesti, čija je žrtva i Stiven Hoking, astrofizičar svetskog glasa. Tim naučnih istraživača Severozapadnog univerziteta u Čikagu uspeo je posle 25 godina rada da ustanovi da se ASL ili Lou Geringova bolest javlja kao posledica defektnog proteina, ubikvitina 2. Usled toga, belančevine se, zajedno sa oštećenim proteinom, nagomilavaju u nervnim ćelijama i oštećuju ih, što izaziva neuromotoričku bolest, čiji su simptomi ograničeno kretanje i govorne smetnje. Nedavno otkriven ALSin gen nalazi se u hromozomima broj 9, 15, 16 i X, što znači nasledjuje se, a bolest se može pojaviti bilo u ranom detinjstvu, obično sa smrtnim posledicama, ili kasnije, kao kod Hokinga, 1960., kada je imao 19 godina.
Prema tome, ovaj, kao i mnogi drugi slučajevi pokazuju, da “velike tajne” postaju, zahvaljući nauci, opštepoznate stvari, kojima zatim filozofija poklanja izuzetno veliku pažnju. Hiljadugodišnje filozofiranje potvrdjuje da ljudsko biće nije, niti može biti “opšte poznata stvar”. Ni u kom pogledu, pa ni kad je u pitanju njegovo zdravlje ili bolest.
Politika, 20.08.2011.
Rezultati naučnih istraživanja o delovanju gugla na ljudsko pamćenje, koji su publikovani u „Scajensu“, objavljeni su u pojedinim evropskim i svetskim listovima proteklih dana kao prelomni dogadjaj u istoriji čovečanstva. Jer, američki naučnici Betsi Sparov, Dženi Liu i Danijel Vegner dokazali su da je počela nova era ljudskog pamćenja, internet ili transaktivno pamćenje. Ta vrsta pamćenja, kako je objašnjeno, hrani se podacima koji se nalaze spolja, u mašini, što izaziva tzv. stroop efect ili „digitalnu demenciju“!
„To je jedna vrsta gašenja ljudskog duha!“- upozorila je ekspert za socijalnu kogniciju Betsi Sparov, profesor psihologije sa Kolumbija univerziteta u Njujorku.
Ljudi, širom sveta, upućeni su na internet, pa internet pamćenje preti da potisne izvorno ljudsko pamćenje, čak da eliminiše podatke koji su memorisani pre korišćenja mašine, smatraju ovi stručnjaci.
Mašina je, s jedne strane, postala „saradnik“ ljudskog mozga. S druge strane, usled svakodnevnog korišćenja, otudjeni čovek je počeo da doživljava mašinu kao „prijatelja“. Jer, pored toga što je mašina za čoveka izvor raznovrsnih informacija, ona mu otkriva razne svetove, koji deluju na ljudske nagone i prohteve, emotivni i duhovni život, socijalni život itd. Rečju, čovek savremenog doba počeo je da gradi pomoću mašine odnos prema samome sebi, uspostavlja relacije sa drugim ljudima i prirodom i, ukoliko je religiozan, da izgradjuje svoj odnos prema Bogu!
Pomenuti eksperti su mišljenja da je na pomolu nova „Vavilonska kula“, koja omogućava brže sporazumevanje, ali preti da izazove veliku pometnju u pamćenju ljudi. Jer, kako je uočeno, informacije razvijaju postepeno novu svest, koja registruje dogadjanje samo na osnovu sadašnjeg znanja. Prema tome, to je proces neprestane prošlosti, ali prošlosti koja izgleda kao nova i drukčija.
Naučni i tehnološki izumi, koji su u stanju da munjevitom brzinom pretvore materijalno vreme u socijalno, o čemu je, na primer, pisao Amerikanac Džeremi Rifkin (1945), objašnjavajući kako naučne i tehnološke promene utiču na privredni i socijalni život ljudi, izazivaju, dakle, drastične promene i u doživljaju vremena.
U tzv. novom vremenu, koje se pomoću kompjutera reprodukuje 1000 puta brže, postiže se, pre svega, efikasna razmena svesti. Medjutim, to nije kritička svest, već tautološka, tj. svest, koja ponavlja ograničeni broj misli pomoću istih ili sličnih reči.
Kada ljudski intelekt postane totalno umrežen, izlazak iz novostvorenog vremena, pa samim tim i iz sveta, je otežan, a katkad i sasvim onemogućen. To ilustruje i jedan eksperiment sa studentima u SAD. Naime, studenti su prihvatili da im se ugradi očno sočivo koje daje izvrnutu sliku stvari i okoline. Ali, kada je to sočivo odstranjeno, studenti su videli, izvesno vreme, stvari i okolinu i dalje u izvrnutom obliku, ne pitajući se pri tom o uzroku!
Tako je i sa duhom čoveka. Sprečen da se osmišljava, ljudski duh prestaje da pita o smislu života, što znači, potreba za promenom života počinje da se gasi u čoveku.
Dostojevski je uostalom upozorio: kad vešala postanu deo ljudske svakodnevice, čovek počinje da se na njih privikava. Jedino pitanje koje mu se javlja, jeste: Ko je sad na redu?
Ako – filozofski kazano – čovek nije samo u svetu, već i od sveta, onda se taj svet mora menjati. Nova „Vavilonska kula“ može biti savršena osmatračnica i vrlo efikasno sredstvo za te ciljeve.
|
|
